Zločin i/ili pomirenje – na marginama dva hapšenja, jednog (ne)izručenja i predloga jedne rezolucije

Svaka reaktualizacija teme ratnih zločina počinjenih tokom ratova za ex-jugoslovensko teritorijalno nasleđe od njihovog okončanja naovamo, u zapadnobalkanskim društvima se, deklarativno uzev, obrazlaže potrebom da se očuva sećanje na žrtve, zavađeni narodi definitivno pomire i na tim osnovama  uspostavi pravedan i trajan mir u regionu. Pod  prilično spornom pretpostavkom da je tako koncipiran, taj ambiciozni projekat i imao izgleda za uspeh (većina socijalnih psihologa i psihologa politike skreće pažnju da ka naznačenom cilju, ili bar ovom njegovom drugom, pomirbenom i mirotvoračkom delu, pre vodi neposezanje za i nediranje u tek prevladane traume, nego njihovo uporno retematizovanje i narativizacija), danas, više od deceniju i po nakon okončanja i poslednjeg, kosovsko-metohijskog čina ex-jugoslovenske ratne drame, bez dvoumljenja se može ustvpditi da je realizovano zanemarljivo malo od svega navedenog i bezbroj puta manje ili više svečano proklamovanog.

Reakcije bosanskohercegovačke i kosmetske javnosti, to jest njihovih nesrpskih delova, na nedavna hapšenja Nasera Orića i Ramuša Haradinaja po srpskim poternicama raspisanim 2008. i 2006. godine, a potom i neizručivanje prvog vlastima Republike Srbije, već BiH-a, te oslobađanje drugog i njegov povratak na Kosovo, na nedvosmislen način su izrekle i više od toga: da proklamovano, zapravo, nije ni bilo, ili bar ne među prioritetnim, ciljevima postratnog upravljanja zemljama regiona. Sličnu poruku odaslale su i reakcije tamošnje javnosti na oslobađajuće presude Haškog tribunala imenovanoj dvojici, izrečene iste, 2008. godine, a ne manje rečit bio je i odgovor hrvatskog javnog mnjenja na oslobađajuće presude  Tribunala generalima Gotovini i Markaču potkraj 2012.

Po okončanju sukoba kakvi su bili oni na prostorima ex-Jugoslavije, mnogo visočije od odavanja pijeteta žrtvama i pomirenja donedavno zaraćenih naroda, na agendi nacionalnih ciljeva je, ispostavilo se,  pozicionirano očuvanje onoga što je ratom stečeno i dekriminalizacija načina na koji je to učinjeno. A u tim nastojanjima – i tome nas novija istorija regiona glasno podučava – više je nego dobrodošla pomoć onih bez kojih se ni tokom ratnih okršaja ništa značajnije nije moglo steći, ili bar ne pravno verifikovati.

U tom ključu treba tumačiti sve diplomatske i paradiplomatske akcije „međunarodne zajednice“ koje su u zadnjih dvadesetak godina bivale intenzivirane uglavnom pred godišnjice velikih zločina koje su u proteklim ratovima počinili pripadnici srpskog naroda, prvenstveno srebreničkog, pa i ovu najnoviju, koja je rezultirala britanskim  Predlogom rezolucije o Srebrenici. U tom dokumentu koji bi za nekoliko dana, to jest uoči obeležavanja dvadesetogodišnjice  masakra nad bosanskim muslimanima, trebalo da se nađe pred Savetom bezbednosti UN, zločini nad tamošnjim Srbima, kako je već uočeno,  nisu pomenuti niti jedan jedini put!

Tom neskrivenom i najčešće izvana podupiranom pretenzijom na monopolizovanje patnje, odnosno izuzimanje zločina koji su je proizveli iz dugog lanca uzajamno se provocirajućih ratnih nedela za kojima su posezale sve zaraćene strane u zapadnobalkanskoj „Jugoslaviji u malom“, i dve decenije po okončanju rata neodustajno se demonstrira namera da se za sebe obezbedi privilegovana moralna pozicija apsolutne žrtve, pripravne da od drugih permanentno očekuje izvinjenje i  nikada ne traži oproštaj. Tako je neosnovani (ako uopšte autentičan, a ne vešto fingiran), strah od relativizacije tog, pojedinačno uzev, najmasovnijeg zločina počinjenog tokom ratova za ex-jugoslovensko teritorijalno nasleđe, do koje bi, kako se tvrdi, došlo njegovim smeštanjem u širi zločinački kontekst  skorije bosanskohercegovačke ratne prošlosti, proizvodio i još uvek proizvodi realnost njegove apsolutizacije kao ponuđene osnove zagovaranog pomirenja dva, početkom devedesetih zaraćena naroda. 

Na tim osnovama zamišljeno, ono se, naime, ispostavlja kao moguće samo pod pretpostavkom pristajanja srpske strane na predodređenu joj poziciju apsolutnog dželata u rečenom ratu, poziciju na koju ona, s obzirom na svoj realan udeo u njegovom zločinačkom saldu, niti može niti treba da pristane. Jer, taj udeo se ni u bliskoj, a kamoli daljoj budućnosti neće, zasigurno, utvrđivati samo na osnovu pisane zaostavštine neobjektivnih i samokompromitovanih institucija međunarodne “pravde”, ma koliko napora u tom pravcu ulagali oni koji su ih osnivali i sve vreme nakon toga zdušno podržavali.

S druge i, čini se, važnije strane, insistiranjem na kvalifikovanju pretrpljenog stradanja kao zločina genocida (ta reč stigma se u u inicijalnoj verziji predloga pezolucije pojavljuje više desetina puta, a termin „pomirenje“ samo jednom!) koji je navodno počinio srpski ratni protivnik, od kojeg se očekuje da ga kao takvog („zločin nad zločinima“) prizna i time žrtvi osigura simboličku i moralnu nadmoć nad njim, nastoji se, jasno je, maksimalizovati šansa da se pri predstojećem, odnosno priželjkivanom redefinisanju državnog statusa BiH obezbedi pobeda sopstvene koncepcije tog statusa (unitarna umesto postojeće, de facto konfederalne države, kakva se, kako se kaže, narodu žrtvi genocida nipošto ne bi smela podmetnuti kao trajna). Zločinu se na taj način, uz već mu imanentne – psihološku i socijalnu dimenziju, pribavlja još jedna – politička, dimenzija političkog instrumenta, političke batine kojom se pokušava izdejstvovati ono što se nije uspelo izvojevati na bojnom polju – povinovanje donedavnog ratnog protivnika i pretendenta na isti životni prostor sopstvenoj viziji njegovog, prema očekivanjima skorog, državno-pravnog  redizajna.

U takvim okolnostima, pomirenje donedavno zaraćenih naroda, ako i kada do njega dođe, biće, zasigurno, ono što je, u meri u kojoj je već postignuto, i do sada uglavnom bivalo – ishod kompromiserske i konformističke prirode ljudskog života kao takvog, pre nego spoljašnjih, ponajmanje ovima sličnih,  intervencija u njegove tokove.

Štaviše, do pomirenja će se, reklo bi se, brže stizati uprkos nego zahvaljujući njima. I, to je ono što bi morao imati na umu svako kome je istinski stalo do trajne pacifikacije regiona, odnosno ukidanja pretpostavki za obnavljanje međunacionalnih sukoba u njegovoj bližoj ili daljoj budućnosti. Upravo njima se, čini se, obraća DŽefri Best sa stranica svoje znamenite i nagrađivane knjige War & Law since 1945 sledećim upozorenjem: “Najviše što svako od nas može da učini jeste da uči od istoričara i  istraživača društva koji proučavaju uzroke oružanih konflikata i ono što njima vodi; da pokušava da identifikuje kulturalne i političke okolnosti koje minimalizuju pre nego maksimalizuju rizike njihovog izbijanja i zla koje ostavljaju za sobom; sledstveno tome, da u svojoj i dostupnim mu državama promoviše i podržava politike usmerene ka kreiranju takvih okolnosti; i da bude pripravan da ponese teret nepopularnosti među onima koji su za ‘odlučnije’ i ‘energičnije’ pristupe”.

Autorka je naučni saradnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu