Život piše romane – i Ustav

„Polazeći od državne tradicije srpskog naroda i ravnopravnosti svih građana i etničkih zajednica u Srbiji, polazeći i od toga da je Pokrajina Kosovo i Metohija sastavni deo teritorije Srbije, da ima položaj suštinske autonomije u okviru suverene države Srbije i da iz takvog položaja Pokrajine Kosovo i Metohija slede ustavne obaveze svih državnih organa da zastupaju i štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji u svim unutrašnjim i spoljnim političkim odnosima, građani Srbije donose

USTAV REPUBLIKE SRBIJE

Itd, itd.

Na referendumu održanom 28. i 29. oktobra 2006, „polazeći od državne tradicije srpskog naroda“ usvojen je taj Ustav. U međuvremenu smo živeli u stvarnosti koja je ličila na sve drugo osim na stavove iz famozne preambule. Stvarnost je silovana neodgovornim kapricom i izmišljotinom. Fantazija je legitiman element umetničkih dela, ali kada se umeša u pravne dokumente rezultat je bekstvo od stvarnosti.

Nisam stručnjak za te stvari, ali zar bar Boris Tadić, diplomirani psiholog, to stanje izazvano najvišim državnim dokumentom nije mogao da protumači kao poziv na kolektivnu nacionalnu šizofreniju. Nije mu ni kao socijal-demokrati i predsedniku jedne građanske partije smetalo to što se u prvom članu Ustava kaže da je „Republika Srbija država srpskog naroda...“. Naprotiv, iz meni sasvim nerazumljivih razloga, DS se priklonio nacionalnim legalistima iz DSS i mitomaniji SPC.

U maju 2013. isti ti nacionalni legalisti, koji su na brzinu i namenski umuvali preambulu u Ustav, nagovaraju Srbe sa severa KiM da pred Ustavnim sudom iskoriste tu odredbu i ospore briselski sporazum. Ovaj put odustaju od referenduma, jer je očigledno da se većina građana Srbije okrenula progresu i normalizaciji stanja u Srbiji i oko nje. Kao i onda, i sada im je namera da postavljaju balvane na putu Srbije ka EU.

Bez obzira na mišljenje Ustavnog suda i na to kada će odluka biti doneta, jasno je da „Koštuničin Ustav“ mora da se menja. Praksa je demantovala teoriju. Zdrav razum je pobedio iluzije. Ako ne mogu da promene Koštunicu (kao što su promenili Šoškića), SPS, SNS i URS mogu i moraju da promene Ustav i da nas sve izbave od opake šizofrenije i još pogubnijeg autizma. Ako su već tako lako mogli, u korist svojih partijskih interesa, da promene Zakon o Narodnoj Banci, mogu valjda da promene i ono što je u interesu svih građana Srbije.

Ako na dobar i efikasan način ne donesemo novi Ustav, saplitaćemo se o onaj stari. A to saplitanje može naročito da bude opasno u implementaciji briselskog sporazuma. Implementacija sporazuma je važna zbog istinske zaštite srpskog naroda koji živi na teritoriji KiM. Onaj deo tog naroda, koji hoće da se „štiti“ od sporazuma pred Ustavnim sudom, ako već ne želi da shvati sporazum kao sopstveni interes, trebalo bi da pročita onaj deo preambule Ustava koji kaže da državni organi Republike Srbije treba da „štite državne interese Srbije na Kosovu i Metohiji“. Zar po tome ne ispada da nacionalni legalisti i SPC više brinu o teritoriji a pripadnike svoje nacije i ne pominju?

Analizu i procenu svih ostalih članova Ustava prepuštam stručnjacima, ali kao građanin zahtevam od Vlade da me oslobodi od šizofrenog stanja i pokrene inicijativu da uskladi najviši državni akt sa normalnim životom i visokim socijalnim i moralnim aspiracijama građana Republike Srbije.