Početna strana > Rubrike > Politički život > Žikina šarenica
Politički život

Žikina šarenica

PDF Štampa El. pošta
Željko Tomić   
sreda, 14. april 2010.

(www.nemasale.rs)
Početkom ove nedelje Živan Berisavljević je u jednom dnevnom listu objavio i potpisao platformu Treće vojvođanske konvencije čijeg je Koordinacionog odbora predsednik. Na stranu što za tako bombastično nazvano telo gotovo niko nije ni čuo, Berisavljević i družina sami sebi dele titule i funkcije u okviru fantomskih organizacija, koje im služe za promovisanje radikalnih autonomaških stavova, nadajući se da će još više zainteresovati našu javnost takozvanim „vojvođanskim pitanjem“.

Pisati o ovom pamfletu, kao i o njegovom autoru, jeste davanje na značaju nečemu što samo po sebi predstavlja kako politički minornu ličnost, tako i jedan politički egzibicionizam, za koji smo mislili da je istrulio na bogatom srpskom smetlištu istorije. Berisavljević, koji nam ne nudi stare, već napamet naučene „vojvođanske“ ideje, ovog puta je otišao nekoliko koraka dalje.

O čemu se radi? Platforma poziva predstavnike vlasti Srbije i Vojvodine na strateški dogovor o principima i osnovama na kojima će se temeljiti država, u koju bi valjalo da se ove dve istorijske regije trajno konstituišu. Autor poziva na istorijski dogovor o trajnom ujedinjenju pokrajina Srbije i Vojvodine u Saveznu Republiku Srbiju. Berisavljević apeluje na promenu stanja kolektivne političke svesti, pre svega srpskog naroda, kako bi se pristupilo radikalnim ustavnim reformama, kako ih definiše ova povelja. Dalje se navodi da u Beogradu još uvek najveći politički uticaj ima nacionalističko-centralistička elita koja nije svesna neminovnosti promena, koje moraju dovesti do priznanja Vojvodini njenih neporecivih i nepotrošivih istorijskih prava, politički subjektivitet, punu ustavnu i teritorijalnu autonomiju, pravo na vlastiti ustav i konstitutivnu ravnopravnost u zajedničkoj državi. Po Berisavljeviću, osim konstitutivnih entiteta druge Jugoslavije, sedam je steklo status nezavisnih država, a srbijanski vlastodržci uporno nastavljaju da političkom prisilom i raznim manipulacijama negiraju istorijska prava, politički subjektivitet, pa i konstitutivni entitet Vojvodine kako u toj drugoj Jugoslaviji, tako i u današnjoj Srbiji.

Ulaziti u temeljnu analizu ovakvih stavova i namera Treće vojvođanske konvencije (šta god to bilo) značilo bi gubljenje vremena. Berisavljević sam po sebi ne predstavlja nikakav spiritus movens, niti ima toliku društvenu snagu da bismo morali da strepimo od daljeg rastakanja ionako ozbiljno načete Srbije. Treba obratiti pažnju na metodologiju delovanja na liniji Berisavljević–Čanak–Pajtić–Tadić.

Više puta je lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak istakao da je od pitanja sudbine bivše SFRJ samo jedno ostalo nerešeno – pitanje Vojvodine. Zajednička nit tzv. vojvođanskog nezadovoljstva Beogradom i njegovim unitarizmom i centralizmom vezuje Čanka i njegovog bivšeg tasta Berisavljevića već decenijama, i nije slučajno što nailazimo na podudarne, gotovo preslikane stavove. Čanak, mlađi po godinama, samo predstavlja produženu ruku svojih komunističkih političkih predaka, koji su se nekako i pomirili sa porazom svojih boljševičko-komunističkih ideala na globalnom svetskom planu, ali na domaćem terenu, zagovarajući brigu za Vojvodinu, oni samo brane ogromne privilegije, mnogosobne stanove i bogato popunjene bankovne račune. Valja im u miru proživeti starost, omogućenu predanjima o jednakosti, a munjevito su uspeli da se svetlosnim miljama distanciraju od toliko uzdizane radničke klase, bar po materijalnom pitanju. A i politički, danas su to demokrate, socijaldemokrate, liberali.... ni traga Marksu, Engelsu, Lenjinu, Kardelju, Titu...

Treća ličnost zanimljiva za aktuelni politički trenutak u Vojvodini jeste Bojan Pajtić, presednik Izvršnog veća AP Vojvodine i prvi jurišnik Demokratske stranke u pokrajini. On predstavlja određenu vrstu spone između Čanka i Tadića. Koliko Čanak „pegla“ radikalizam Berisavljevića, toliko Pajtić umiruje Čanka, a sve da bi Tadić bio zadovoljan, da bi Srbija mogla mirno da spava, da je vojvođanski autonomaši ne bi cepkali, kidali, šikanirali...

Ne lezi vraže! Funkcija probnog balona, a vrteći se u krugu uloga ovih ličnosti, odlično deluje, ostvarujući korak po korak, deo po deo svoju nameru i namenu. Vojvodina jeste uznemirena, famozni statut nije bio dovoljan, svim snagama će se krenuti na rušenje postojećeg Ustava, internacionalizacija vojvođanskog pitanja se podrazumeva, nisu isključene još radikalnije ideje Borisavljevića i njegovih pajtaša. Pajtić će sebe Tadiću predstavljati kao onog koji gasi požar, ali istovremeno je u Vojvodini izgradio stranačku mrežu u kojoj je mnogo popularniji od svog stranačkog predsednika. Vojvođanske demokrate ga uveliko oslovljavaju sa „predsedniče“, a ne kao do juče, sa „Bojane“. Svog internog protivnika Kneževića je eliminisao jednogodišnjom zatvorskom pauzom, iako je Knežević važio za „omiljenog gradonačelnika“ Borisa Tadića. Buduću razvojnu banku Vojvodine, Metals banku, danas u vlasništvu pokrajine, niko ne sme da „otvori“, iako i novosadski vrapci cvrkuću o njoj. Istraživači i analitičari, političari i i dežurni dušebrižnici se radije bave Katarinom Rebračom.

Poslednja karika u lancu, Boris Tadić, sve to posmatra i uzmiče. Povremeno pusti socijaliste ili Palmu da trgnu po koje pero iz razmahalih krila vojvođanskih jastrebova, ali suštinski ne čini ništa. Kada bi se robijalo zbog političkog nečinjenja, Tadić bi bio nosilac zlatnih bukagija. Otrovne strele koje i Berisavljević upućuje ka Tadiću, tvrdeći da je zavistan od svojih memorandumskih otaca, ne znače ništa jer će Žika transverzalom Čanak–Pajtić umeti i uspeti da nametne svoje rogobatne ideje koje će Tadić prežvakavati, ispljunuti one najgorče i najljuće, zatim ih progutati i predstaviti Srbiji kao evropske vrednosti i standarde.

A Srbija? Umorna, podeljena, siromašna, unezverena, ukroćena, ojađena i obeshrabrena, da li će i dalje ćutati? Da li ćemo prećutno posmatrati protivzakonite nalepnice „V“ na nekim vozilima po našoj Vojvodini? Ili će da nam padne mrak na oči? Pa kada mi konobar u Novom Sadu donese sladoled, sve sa čačkalicom na kojoj se prsi i trsi vojvođanska zastava, da mu sručim sladoled na glavu? Neće automobili i konobari plaćati ceh Žike, Neše, Bojana i Borisa. Oni ima da plate. A mnogo je skupo. Ili je Srbija država, ili nije ništa.