.jpg)
| Politički život | |||
Zemlja stranačkih čudesa |
 |
 |
 |
| četvrtak, 16. oktobar 2008. | |
|
S vremena na vreme srpsku javnost potresaju raskoli i iznenadni odlasci visokih funkcionera iz snažne opozicione u neku vladajuću ili novoosnovanu stranku. Žučno se raspravlja kome pripada poslanički mandat, samom poslaniku ili stranci. Partijsko pitanje opseda čitavu zemlju i svojom hukom i razornošću ometa normalan život, prikriva uzroke i posledice neprekidnog preoblikovanja višestranačkog partijskog poretka. Srpski parlamentarizam mrtav je pošto zemlja živi u svojevrsnoj javnoj istoriji i tajnoj sadašnjosti. Šta god činili raskolnici ili pravovernici njihove međusobne uvrede i javna galama izraz su lokalnih običaja ili namere da se ubije svaki plodan razgovor o značajnim društvenim pitanjima i tako zemlja beskonačno održi u stanju paralize i nemoći. U čudnoj i nadrealnoj simbiozi pobednika i poraženih rađa se posebna fela partijskih ljudi koji celo društvo, protivno zdravom razumu, pretvaraju u sopstveni ulog. Oni su na najvišim položajima parlamentarnih stranaka koje su u protekle dve decenije prošle mnoge krize i borbe da bi posle Oktobarske revolucije 2000. godine zagazile u učvršćivanje velikog partijskog holdinga koji je u parlamentarnom životu isto što je Delta holding u tranzicionoj privredi. Postkomunistička borba za demokratiju marta 1991. i oktobra 2000, danas sve više liči na smenu privilegovane julovske kaste i preotimanje plena. Ali ono što nisu videli, ili nisu hteli, menadžeri novoformiranog partijskog holdinga, jeste da su obe strane, komunistička i demokratska, bile na distanci od naroda, nezainteresovane za njegovu sudbinu i izgradnju države u kojoj uređeno društvo ugodno pluta. Upetljavši se u pozajmice moći, viđeni partijci zagubili su se u lavirintima vlasti i stranačkih kombinacija. Kao i slabunjavi mali akcionari srpske tranzcije, od većinskog postali su manjinski vlasnici, potisnuti od anonimnih of-šor kompanija specijalizovanih za preuzimanja u tranzicionim zemljama. Oba holdinga, partijski i trgovinsko-špekulantski, u zamahu su i šire svoje evropske poslove i mrežu filijala. Srpsko partijsko tržište ušlo je u fazu `pregrevanja` i pitanje je dana kada će špekulativni balon pući. U ovom času članice holdinga čvrsto veruju da je granica njihovog rasta nebo i ne razmišljaju o tome šta će biti sutra. Stranački holding iz dana u dan jača i kako biva u Srbiji mora se ispoštovati zlatno pravilo mešetara društva: ništa veliko i ništa trajno. Taman kada dostigne zenit Delta holding, zastupnik velikih multinacionalnih kompanija u Srbiji, nakon javne ponude akcija (IPO), biće kotiran na Londonskoj berzi i preći će iz ruku malo poznatih akcionara u ruke iskusnih vlasnika multinacionalne kompanije i započeti novi život. Ono što je berza za Delta holding to je Narodna skupština za članice partijskog holdina – pres biro i biznis centar. Sav promet stranačkih ideja, glasača i tranzicionih poslova, prema već ustaljenim pravilima, uz pompu ili dreku, postaju vidljivi upravo na Berzi i u Skupštini. Između tranzicione berze i parlamenta protežu se tanke i skoro nevidljive niti koje učesnike vezuju u klupko solidarnih na zajedničkom poduhvatu. Članice partijskog holdinga ne nude rešenje srpskog nacionalnog pitanja u uslovima geopolitičkog preokreta u Evroaziji. Nasuprot njihovih najava pokazalo se da je jednostavna formula: višestranačje-demokratija-privatizacija-napredak sasvim nedelatna kao što ranije behu: pluralizam samoupravnih interesa, kriza rasta, jedinstvo u razlikama, euforično prihvatane uz razuzdano kozaračko kolo. Sabornost, bogoljublje i čovekoljublje, koje često pominje Crkva, zajedno sa dimom tamjana guše napredne ljude iz partijskog holdinga, koji sve češće eksperimentišu ne bi li stvorili demokratsko društvo bez crkve, parlamenta, vojske i banaka, srpski oblik Deus ex machina. Posle uspostave demokratije, jedinog cilja stranaka, društvo se raspalo te je izašlo da demokratija vodi propasti Srba. Ova neobična pojava nije nezavisna od borbe za svrgavanje vladara koji nije bio smetnja postojanju partija koliko teret narodu i prepreka Zapadu. U ludim godinama začinjanja holdinga, u glavama srpskih intelektualaca i prvaka, uvrežilo se mišljenje da jedan narod može dobiti demokratiju na poklon. Komunističkim ropstvom izmoreni, vođi srpskih stranaka oslobođenje nisu shvatali kao čin pojedinca ili naroda već kao poklon iz evropskih predpristupnih fondova. I tako je na krilima krstarećih raketa stigla nova kolonijalna nomenklatura nezadovoljna svešću i ogorčena stremljenjima svoga naroda, spremna da menja sve osim svojih hladnoratovskih nazora. Distributeri moći i narodne volje Ali u vazduhu lebdi pitanje: da li je neka zemlja u istočnoj Evropi prošla kroz ovako dramatičnu korupciju stranačkog i parlamentarnog sistema posle uspostavljanja tzv. demokratske vlade? Čini se da na evropskom istoku nije bilo oštrog prekrajanja partija koje su se formirale na supstratu malograđanskog antikomunizma i spoljnopolitičkog makijavelizma. Istočnoevropska društva bila su rešena da raskrste sa mračnom prošlošću što je olakšala ukorenjena rusofobija. Međutim, u rusofilijom žigosanoj Srbiji, prvo je konstruisan bipolaran partijski sistem a potom čvrst holding raznovrsnih stranaka specijalizovan za prekrajanja izborne volje naroda. On je bio neophodan pošto ni različita glasila, ni poruke prosveštenika napretka nisu uspele da umire bezobzirne srpske mase nespremne da lako prihvate ukidanje sopstvenih i tekovina predaka. Radi predostrožnosti valjalo je nepouzdanim oduzeti uticaj, te je vrhuška partijskog holdinga odlučila da diversifikuje izborni portfolio i do kraja odvoji upravljačku od biračke funkcije. Pouzdanim tehnikama elektorijalnog inženjerstva društvo je upodobljeno geopolitičkim kombinacijama i razvojnoj politici srpskih holdinga okrenutih Briselu i Vašingtonu. Sve ishitrene promene u biračkom telu odmah su neutralisane odgovarajućom reorganizacijom partijske mreže holdinga. Nezadovoljni dosadašnjim učinkom društvenih reformi, istaknuti intelekturalci i javne ličnosti, tragaju za pravom opozicijom. Ako se ne pridruže nekoj od vladajućih stranaka osuđeni su na nova razočarenja pošto se njihovi stranački favoriti raspadaju čim u biračkom telu premaše kritični nivo. Vera u čarobnu moć reforme opozicije posle ovog ili onog raskola samo je deo srpske političke naivnosti. Naime, pretpostavlja se da su srpske stranke, kao u udžbenicima iz sociologije, izraz narodne volje i da kroz parlamentarnu borbu mogu, pre ili kasnije, uvesti društvo u pravi parlamentarizam. To bi značilo da marginalcima i trablmejkerima, kako su klasifikovani Srbi, obogaćeni osiromašenim uranijumom, donosioci demokratije dozvoljavaju inicijativu za uređenje parlamentarne države i ponosno isticanje prava narodne volje. Ali oni to ne čine, što potvrđuje sve veći broj cepača stranaka, manjak stranih naučnika i privrednika na privremenom radu u Srbiji i obilje saradnika nevladinih organizacija. Demokrate i razočarane demokrate ne mogu bez osvrtanja prema Pentagonu, tapkanja Brisela ili čežnjivih pogleda Rusa i otuda retko predlažu obračun sa beznađem, provincijalnim partijašenjem, partizanštinom, niskim strastima korupcionaša, niti preporod društva. Radije nude čarobnu formulu budućnosti koja tek što nije. U euforiji razgradnje komunizma isticali su demokratiju a ne slobodu kao cilj društva, te je realpolitički ustrojen demokratski svet srpsko partijsko pitanje lagano pretvorio u spoljnopolitičko. Praznoglavo odvajanje razvoja srpskog parlamentarizma od evropske slavenofobije vodi Srbiju u propast a nametnute upravljače u još lagodniji položaj. I pored svega, u Srbiji se uporno traga za nekom novom patriotskom opozicijom koje, verovatno, skoro neće biti pošto ima dovoljno stranaka čijim pripajanjem, spajanjem ili podelom se, nasuprot zamisli biračkog tela, može održavati privid parlamentarnog života i svekolikog napretka. |
Ostali članci u rubrici
- Protesti građana i dalje rade
- Rezervat Aleksandra Vučića i Vlade Srbije za Srbe na Kosovu i Metohiji
- Zašto Srbija nije u stanju da izvuče pouke iz nesreća koje joj se dešavaju? Svi tragovi odgovornosti vode ka vrhu kolonijalne uprave
- Rezolucija o merama koje država Srbija mora da preduzme povodom stanja na KiM
- Šta nedostaje Vučićevoj poruci da Srbija neće biti sluga ni Amerike ni Rusije - Rusija takav odnos i ne traži
- Sram nas bilo, Srbijo!
- Veleposlanica Jelena Milić i Zagreb vole se javno ili još jedan sunovrat srpske diplomatije
- Veliš - „Sve je do Boga“, pa zasedneš i ne činiš ništa!
- Sramotni muk Beograda pred golgotom srpskog naroda na Kosovu i Metohiji - mi nikome nećemo biti „slavni preci“
- Geopolitika reke Drine - Hoće li litijum i Rio Tinto dovršiti ono što nije uspeo NATO?
Anketa
Republika Srpska: Stanje i perspektive
