Zašto treba glasati „NE“ – Izaći na crtu uzurpatorima i okupatorima!

Referendum o promenama Ustava nam se ovih dana podmeće kao predizborno izjašnjavanje između za vlasti i opozicije. To, ruku na srce, uglavnom čini opozicija, koja se nada da će za račun otpora promenama ustava ispasti jača nego što jeste. Pritom postoje ljudi koji su spremni da glasaju „da“ jer je Vođa rekao da treba, postoje ljudi spremni da glasaju „ne“ jer je Vođa rekao da ne treba, postoje, najzad, i ljudi koji su spremni da glasaju za „ne“ jer Vođa preko svojih kerbera namiguje da ipak tako treba. To su sve obične i uobičajene političke manipulacije.

Postoje, uostalom, i oni koji bi prodali rođene majke kada bi im iz Evropske unije i Venecijanske komisije klimnuli glavom da to „doprinosi evropskim integracijama Srbije“. Ovi ljudi su u velikoj meri gori od naprednjačkih botova, jer su uvereni u svoju pamet i vrlinu, dok ih EU i njene ideološke ispostave vuku za nos već 20 godina.

Ovaj tekst se ne obraća nikome od njih. Oni imaju svoje političke agende i (misle da) znaju šta se od njih očekuje. Ovaj tekst se obraća građanima koji su svesni da je politička scena Srbije kaljuža koju je neprijatno gledati, a kamoli gacati kroz nju, ali žele da učine nešto korisno za svoju zemlju.

Postoje, uostalom, i oni koji bi prodali rođene majke kada bi im iz Evropske unije i Venecijanske komisije klimnuli glavom da to „doprinosi evropskim integracijama Srbije“

Pre svega, naširoko se širi defetizam da „nema smisla izlaziti na referendum“, jer (1) vlast ionako ima većinu; (2) i ako je nema, lako može da je namesti; (3) nećemo da dajemo legitimitet vlasti izlaskom na referendum; i (4) ionako nema neke bitne razlike između dva koncepta sudstva o kojima se glasa.

O prva tri argumenta sasvim ukratko: (1) većina koju „vlast ima“ ne prevodi se nužno u većinu po pitanju ustavnih promena (i vlast to dobro zna, zato i muti vodu sa pričama o „bojkotu“); (2) glasanje se može lažirati donekle, ali ne previše, a već smo videli koliko lako ignorisanje političke realnosti od strane vlasti prerasta u masovne proteste; i na kraju krajeva, (3) legitimitet vlasti na ovom referendumu može se dati samo (direktnom ili indirektnom) podrškom za ustavne promene koje je ona donela.

Argument pod (4) predstavlja, međutim, složenije pitanje. Veći broj ljudi je ovih dana ubedljivo argumentovao da iz perspektive običnog građanina nema naročite razlike između sistema u kome sudije postavlja skupština puna mapeta, ili to čini nedodirljiva klika unutar svog zatvorenog kruga. To je u principu tačno, jer tiraniju nije briga za formalne mehanizme.

Pogledajte, uostalom, kako vlast kontroliše medije, univerzitete, sindikate, privredne organizacije - sve one imaju svoje „stručne savete“ koje ne postavlja Skupština, pa opet svi sviraju u frulu režima i klijentističke, kolonijalne elite – kako kome i kad kome zatreba. Do tada održavaju krinku stručnosti i objektivnosti, i glume nezavisnost.

Ko je, zapravo, najviše zagrejan za ove promene? EU, Venecijanska komisija, i njihovi lokalni satrapi. Oni inače upravljaju ovom državom preko fondova, NVO stručnjaka, i pritisaka na vladu i skupštinu

Ko je, zapravo, najviše zagrejan za ove promene? EU, Venecijanska komisija, i njihovi lokalni satrapi. Oni inače upravljaju ovom državom preko fondova, NVO stručnjaka, i pritisaka na vladu i skupštinu (oni pišu i nameću zakone i uredbe, sastavljaju „izveštaje o napretku“, „finansiraju projekte“), a po pitanju sudstva bi hteli da u ostvarivanju uticaja na ovu granu države „preskoče posrednike“. Šta to znači? Znači da će veze „nezavisnog sudstva“ sa režimom preći iz formalnog u neformalni odnos, ali će zato tim „nezavisnim stručnjacima“ stručnjacima i dalje biti omogućeno obilje „usavršavanja“, „radionica“, „stručnih konferencija“, i drugih jagnjećih brigada o trošku EU i globalne kolonijalne oligarhije, gde će biti upoznati sa „najboljim praksama“ i gde će im biti prenesen odgovarajući „nou-hau“ o „evropskim standardima“ koje treba „implementirati“ kod kuće.

E, sad, ono najvažnije: Ustav Srbije je loš, i svojom himeričnošću i nedorečenošću u velikoj meri omogućuje katastrofalno stanje u zemlji. A ako je srpski Ustav loš, srpsko sudstvo je još gore. Sudstvo je, štaviše,verovatno najveći problem i ključna neuralgična tačka disfunkcionalnogsrpskog društva. Običan čovek se užasava mogućnosti da mora da se sudi oko nečega, isto koliko se užasava mogućnosti da završi u bolnici.

Nije, dakle, stvar u tome da je srpsko sudstvo dobro, i da ga po svaku cenu treba čuvati takvim kakvo jeste; niti je stvar da je Ustav nekakvo Sveto Pismo koji niko ne sme da menja. Stvar je u tome kako je režim pristupio tim izmenama. A pristupio je na nedemokratski, paternalistički, sramotan način

Nije, dakle, stvar u tome da je srpsko sudstvo dobro, i da ga po svaku cenu treba čuvati takvim kakvo jeste; niti je stvar da je Ustav nekakvo Sveto Pismo koji niko ne sme da menja. Stvar je u tome kako je režim pristupio tim izmenama. A pristupio je na nedemokratski, paternalistički, sramotan način.

Prvo, izmene sudskog sistema nisu plod nikakve iole ozbiljne javne rasprave, a taman posla da su plod zahteva građana za valjanom pravnom zaštitom. One su diktat koji su napisali stranci, stavili na sto ministarstvu koje ga je prepisalo i prevelo, i isporučilo jednopartijskom parlamentu, koji ga je odobrio nakon tragikomične simulacije „parlamentarne debate“. U celom tom procesu građani nisu učestvovali, niti je iko od konduktera cirkusa smatrao da oni treba da u njemu igraju ikakvu ulogu. Građane niko nije pitao šta misle o Ustavu, niti šta misle o sudstvu – pitali su Venecijansku komisiju. Građane zatim niko nije pitao ni šta misle o mišljenju Komisije, niti o predlogu Ministarstva, niti o ustavnim promenama o kojim je „raspravljala“ jednopartijska skupština, i koje je – na kraju – i usvojila.

Samo zato što su pred svojim stranim mentorima morali da održe privid demokratije, izneli su taj svoj prljavi interni posao na referendum, i postavili apsolutno skandalozno referendumsko pitanje iz koga uopšte nije jasno šta se podržava, i za šta se glasa. Prethodno su ukinuli cenzus izlaznosti, nadajući se, očigledno, da će celu stvar završiti mobilisanjem svoje partijske vojske, bez mnogo buke. Kao što su bez buke i ispod žita usvojili paket zakona o energetici zbog koga sada lete glave ljudi koji su ga pisali, i koji su ga podržali – očigledno bez ikakvih obzira prema potrebama i mogućnostima države i društva.

Izaći na referendum, i zaokružiti „ne“ stoga nije nikakav magični potez čarobnim štapićem koji će da „zaštiti ustavni poredak Srbije“ (misli se naravno na očuvanje KiM u sastavu zemlje) i da pritom „sruši naprednjački režim“ i „obori Tiranina sa vlasti“. Naravno da neće.

Izaći i zaokružiti „ne“ šalje samo jednu poruku stranim arhitektama kolonijalnog poretka u zemlji, i njihovim domaćim koncesionarima i podizvođačima: nećemo da klimamo glavom dok vi pravite od ove zemlje ono što vama odgovara. To je suština, to je cela poenta

Izaći i zaokružiti „ne“ šalje samo jednu poruku stranim arhitektama kolonijalnog poretka u zemlji, i njihovim domaćim koncesionarima i podizvođačima: nećemo da klimamo glavom dok vi pravite od ove zemlje ono što vama odgovara. To je suština, to je cela poenta.

Mi živimo u zemlji u kojoj su sve javne institucije uzurpirane i kidnapovane, a jedan deo njih pod otvorenom i neprikrivenom stranom okupacijom (ne samo ne Kosmetu, kamo sreće da je tako!). Od nas se sada traži da kao narod koji je politički obespravljen javno kažemo „u redu je“.

Ovaj referendum je kao ona ogavna praksa kada vadite kredit u banci, pa vas ljubazni službenik sa lažnim osmehom vodi kao malo dete kroz desetine i stotine papira i govori „potpišite ovde, i ovde, i ovde“ (posle se ispostavi da su tako prevarili i pokrali milion građana). Samo što ovde nije u pitanju 30% naše plate, nego ustrojstvo cele zemlje.

Ovaj referendum nije nikakvo stranačko izjašnjavanje, nije spasonosni gest koji će Srbiju pretvoriti u Eldorado, nije „poslednja šansa“ ni za šta. Ovo jeste prilikada srpski narod i građani Srbije izađu na crtu uzurpatorima i okupatorima, i kažu da neće da budu statisti u vlastitoj državi.

Ustav Srbije, još jednom, nije nikakav sakralni tekst, niti je magijski pečat koji sprečava da Srbija nestane. Ali on ipak garantuje da suverenitet u Srbiji nosi narod, a ne skupština, vlada, Evropska unija, ili Venecijanska komisija. Vreme je da ih sve na to podsetimo.