Zašto je život zakon

„Really I think that the poorest he that is in England has a life to live as the greatest he; and therefore truly, sir, I think it's clear that every man that is to live under a government ought first by his own consent to put himself under that government; and I do think that the poorest man in England is not at all bound in a strict sense to that government that he has not had a voice to put himself under.“

Thomas Rainsborough, The Putney Debates

„O, prevratničko neznalaštvo, baš kao i najveće znanje, uspostavljaš veze gde i kako ti se prohte”

Milovan Danojlić, „Kako je Dobrislav protrčao kroz Jugoslaviju“

Šta je pogrešno u tekstu Maria Kalika „Liberalni fašizam i rasizam u Srbiji“? Jednom rečju – sve. Pojmovi su nejasni i neprecizni, zaključivanje je proizvoljno, generalizacije olake i neutemeljene. Liberalizam o kome piše Kalik nije ni teorija, ni ideologija, ni praksa, već Frankenštajnovo čudovište napabirčeno od izanđalih stereotipa i otrcanih fraza („mahnito raslojavanje društva“, „suluda trka za materijalnim dobrima“, „arena u kojoj se odvija borba za opstanak“). Na momente se čini se da je Kalik optužbe protiv liberalizma ređao po prinicipu slobodnih asocijacija, pa su se tu onda našli i fašizam i socijal darvinizam i minimalna država i šta mu je već u tom trenutku palo na pamet (to što su totalna /fašistička/ i minimalna /liberalna/ država koncepti koji se međusobno isključuju, Kalika ni najmanje ne brine; uopšte, on slabo mari za logičke principe, to je valjda ta dijalektika, šta li?).

Glavni Kalikovi dokazi o navodnom „liberalnom fašizmu“ potiču sa jednog bloga i iz jedne kolumne. Njegova glavna teorijska referenca u osudi liberalnih reformi, jeste latinska poslovica „Žuri polako!“. Šta reći? Jesu mudri bili stari Latini i jeste Hegel primetio da čitanje dnevnih novina savremenom čoveku služi kao zamena za jutarnju molitvu, ali da bi se sastavila iole vredna kritika savremenog liberalizma, mora se maći malo dalje od redovnog čitanja novina i gimnazijskog poznavanja latinskih sentenci. Mora se, naime, ponešto i znati o objektu kritike – liberalizmu. A ovo znanje Kaliku isuviše očigledno nedostaje da bi se sa njim mogla voditi bilo kakva smislena polemika na datu temu.

Nije mi dakle, namera, da sa Kalikom polemišem tačku po tačku i ukazujem na sve greške koje je načinio u svom tekstu – za tako nešto bile bi neophodno mnogo više vremena, truda i papira nego što to povod zaslužuje. Umesto toga, zadržaću se na centralnom motivu teksta – Kalikovom tumačenju slogana „Život je zakon!“ – i pokazati da je ovo tumačenje ne samo zlonamerno i banalno pogrešno, već i slepo za uistinu egalitarijanske implikacije pomenutog slogana.

Po Kaliku, u ovoj LDP-ovoj predizbornoj paroli (ali, isto tako i u onoj DS-ovoj „Život ne može da čeka!“), „život je sveden na puku činjenicu opstanka; on nema drugu vrednost sem da bude sredstvo za preživljavanje“. Čak i ako zanemarimo logičku nesuvislost drugog dela ovog iskaza (život ne može biti „sredstvo“ za preživljavanje, ni u tranziciji, niti igde drugde, prosto zato što se pojam života već sadrži u pojmu preživljavanja) i zadržimo se samo na njegovom (logički) neproblamatičnom prvom delu, on opet ne stoji. Evo i zašto. Slogani „Život je zakon!“ i „Život ne može da čeka!“ suprotstavljaju se politici stranaka poput SRS-a, SPS-a i DSS-a. Iako je ovakva politika devedesetih neretko imala za posledicu i gubitak golog ili biološkog života mnogih građana Srbije, danas, Bogu hvala, to teško da može biti slučaj. Pobeda ove politike sasvim sigurno neće dovesti do novih ratova, ali će dovesti do samoizolacije i usporavanja institucionalnih reformi (tako bar tvrde LDP i DS; zasnovanost ovih tvrdnji ovde nas ne interesuje, jer mi se sada bavimo namerenim značenjem iskaza, ne njegovom istinitošću).

Dakle, kada liberal-demokrate istaknu slogan „Život je zakon!“, oni ne pokušavaju da nam poruče da izaberemo goli život umesto smrti, prosto zato što smrt više nije u igri, nije validna (čak ni kao loša) alternativa. Ono pokušavaju da nam poruče jeste da izaberemo upravo ljudski život umesto pukog preživljavanja, život koji vodimo, umesto života koji nam se prosto dešava . Na primeru DS-ovog slogana, ovo je još i očiglednije – „život ne može da čeka“ upravo zato što biološki život neumitno protiče i to nije stvar naše volje. Ono što može biti stvar naše volje jeste kako taj život vodimo . Moj biološki život može proteći mimo moje volje, u pukom preživljavanju – u redu za hleb ili zejtin, u podzemnom skloništu, u pešadijskom rovu, na birou za zapošljavanje, ili u izolovanoj zemlji sa bezvrednim pasošem. DS-ov slogan nas poziva da uzmemo život u svoje ruke pre nego što bude kasno. Da ga proživimo onako kako želimo i smatramo da treba, a ne onako kako moramo. Dakle, upravo suprotno Kalikovim tvrdnjama – oba slogana nam poručuju da život ne sme da se svede „na puku činjenicu opstanka“, već da mora biti mnogo više od toga – život koji sami biramo da vodimo.

I da odmah preduhitrim previdljivu Kalikovu primedbu – činjenica da sami biramo život koji ćemo voditi ne znači da je naš izbor „egoističan“. To je izbor koji sami činimo ali koji ne mora da bude u korist nas samih (on mora biti by the self, ali ne nužno i for the self ; ova jednostavna i opšte poznata distinkcija Kaliku je očigledno nepoznata pa on na tom neznanju gradi celu konstrukciju o liberalizmu kao sistemu koji podstiče egoizam). Možemo izabrati, i uistinu često i biramo, da život posvetimo brizi za svoje bližnje. Možemo izabrati da ga posvetimo umetnosti, dobrotovornom radu, ili borbi za pravdu. Baš kao što možemo izabrati i da ga posvetimo slušanju Cece, gledanju „Velikog brata“ ili pisanju za Feral ili NSPM.

Tužno je što samozvanom egalitarijancu Kaliku izmiče duboko egalitarijanski duh ove ideje, koji je najlepše izražen u rečima pukovnika Tomasa Rejnsboroua navedenim u zaglavlju ovog teksta, a koji je svoj savremeni izraz pronašao u Rolsovom konceptu „životnog plana“ – načina na koji svako vodi svoj život u skladu sa sopstvenom idejom dobra. Ovako shvaćen, život uistinu jeste – zakon. Zato što mogućnost vođenja svog života, ne kao prosto biološkog, nego upravo kao bitno ljudskog, određenog nekom supsancijalnom idejom ljudskog dobra, leži u samoj osnovi našeg shvatanja pravde i jednakosti. Zakon je tu da svakome garantuje jednako pravo da vodi ljudski život (umesto da, zarad arbitrarno proklamovanih kolektivističkih ciljeva, bude primoran na puko preživljavanje). Ono što Kalik ne shvata jeste da se ovakva jednakost ne može zasnivati samo na vladavini većine (koja se, kako Teofil Pančić sasvim ispravno primećuje, odveć lako da pretvoriti u diktaturu) već zahteva i ustavne garancije individualnih i manjinskih prava.

Činjenicu da Kalik vidi pravi eglitarijanizam i istinsku demokratiju u vladavini onoga koji je u nekoliko navrata falsifikovao izbornu volju građana i koji je tuđu decu slao u ratove dok je sopstvenoj otvarao televizije i diskoteke, suvišno je komentarisati. Ako je i od Kalika – mnogo je.

Sa sloganom „Život je zakon“, dakle, sve je dakle u redu, u egalitarističkom smislu to jest. Što ne znači da je nužno sve u redu i sa svima onima koji iza tog slogana stoje. O tome se već da raspravljati. (I oni koji se pozivaju na liberalizam mogu se ponašati kao rasisti, ali to onda nije nikakav pleonastički „liberalni fašizam“, nego ogrešenje o sopstvena načela). O pogubnom nasleđu onoga koga Kalik smatra pravim egalitarijancem i istinskim demokratom, međutim, nema i ne može biti rasprave.

http://www.hronikarekonstrukcije.blogspot.com/