Zašto je opasan Vučićev tržišni fundamentalizam

 Dok je u svetu kritika neoliberalizma u punom zamahu, ekonomska politika režima Aleksandra Vučića i dalje se oslanja na tu doktrinu. Neprikosnoveni lider nameće narodu i državi omču dužničkog ropstva. Poslušno biračko telo veruje u bajke o “srpskom privrednom čudu”, a već u skoroj budućnosti suočiće se sa posledicama. Vučić ubrzano zadužuje državu u stranoj valuti, a kad dođe vreme otplate kredita moraće da uvodi mere štednje i da rasprodaje preostalu javnu imovinu.  Tada će, uglavnom stranimkompanijama, biti budzašto prodata najbolja javna preduzeća i ona koja su još uvek u javnoj svojini. kao što su EPS, Telekom, te brojna komunalna preduzeća.To će, u isto vreme, biti i kraj srpskog suvereniteta, budući da će stranci biti vlasnici sve vredne imovine, uključujući i prirodne resurse. 

Uzimajući u obzir rastući javni dug u stranoj valuti i znatan udeo stranog kapitala u privredi zemlje, jasno je da je autonomni privredni razvoj Srbije u velikoj meri doveden u pitanje.Takva, neokolonijalna pozicija države biće još više pogoršana privatizacijom  najvrednijih javnih preduzeća

Procenjuje se da će javni dug do kraja godine biti veći od trideset milijardi evra. Privredni razvoj Srbije oslanja se na strani kapital, a ne na domaća preduzeća. Prema podacima Razvojne agencije Srbije, Srbija je od 2007. privukla više od 34 milijarde evra stranih direktnih investicija. Najviše stranog kapitala došlo je iz Italije,  10,7 odsto, dok su odmah iza nje SAD sa 10,2odsto, Francuska  9,7odsto, Nemačka  9,6odsto, Austrija 9,3odsto, Kina 8,9 osto, Češka 6,8odsto. (1). Apsolutno dominira kapital iz zapadnih država. Uzimajući u obzir rastući javni dug u stranoj valuti i znatan udeo stranog kapitala u privredi zemlje, jasno je da je autonomni privredni razvoj Srbije u velikoj meri doveden u pitanje.Takva, neokolonijalna pozicija države biće još više pogoršana privatizacijom  najvrednijih javnih preduzeća. 

Politiku podjarmljivanja Srbije Vučić prikriva pojačanom kvazinacionalisitičkom retorikom. Poslednjih nedelja režimska propaganda sve više pominje ideju o “srpskom svetu”. Ministar Aleksandar Vulin nedavno je rekao da je „srpski svet“ jedan „politički i državni prostor“.Osim zapaljive retorike, Vučić ne radi ništa konkretno u tom pravcu. Gradnja infrstrukture najbolje pokazuje prostornu strategiju države. Da postoji namera svesrpske integracija država bi gradila  puteve i brze pruge prema Republici Srpskoj. Međutim, najavljena je izgradnja autoputa Niš-Merdare-Priština. U okviru velike kineske inicjative “Pojas i put” gradi se brza pruga Beograd Budimpšta. Takođe, krajem godine treba da počne izgradnja autoputa Beograd-Zrenjanin-Novi Sad. Ovaj put ne predstavlja nikakav infrasturkurni prioritet Srbije, a gradi se zbog toga što je  potreban velikoj fabirci za proizvodnju automobilskih guma koju u Zrenjaninu podiže kineska kompanija Linglong. Očigledno je da se infrastruktura gradi na pravcu sever-jug. To srpski svet ne integriše, nego razdvaja.  

Zbog demografske i ekonomske situacije u kojoj se nalazi, Srbija nije sposobna ni za kakve velike poduhvate. Prema poslednjim  procenama Republičkog zavoda za statistiku, Srbija ima manje od sedam miliona stnovnika. Udeo lica starih 65 i više godina iznosi 21,1 odsto, a mladjih od 15 godina ima 14,3 odsto !Svakome, osim biračima SNS-a, jasno je da je koketiranje sa ideologijom “srpskog sveta” najobičnija farsa. Valjda je zbog toga tragikomični Vulin i izabran da bude njen glavni protagonista. 

Vučić optužuje ekološke aktiviste i malobrojne opozicione medije da su strani plaćenici, a u Predsednštvu Srbije, kao savetnik za privredu, radi Nemac Jerg Heskens. Da li on više vodi računa o intersima Srbije ili nemačkog ekonomskog rajha? Što je ponizniji prema stranim silama i globalnom kapitalu, Vučić diže sve veću nacionalističku galamu

Vučićev režim negira srpski suvernitet na svim poljima. Prema Aleku Kavčiću, industrija udžbenika u Srbiji je vredna sto miliona evra, dok ulaganje u njihovu proizvodnju nije veće od milion-dva. Ne radi se samo o profitu, već i o ideologiji. Ekonomista Pol Samjuelson govorio je da nije važno ko piše zakone, već ko piše udžbenike.  

Vučić optužuje ekološke aktiviste i malobrojne opozicione medije da su strani plaćenici, a u Predsednštvu Srbije, kao savetnik za privredu, radi Nemac Jerg Heskens. Da li on više vodi računa o intersima Srbije ili nemačkog ekonomskog rajha? Što je ponizniji prema stranim silama i globalnom kapitalu, Vučić diže sve veću nacionalističku galamu. 

Novu pljačku javne imovine Vučić će obrazlagati neoliberalnom doktrinom po kojoj je tržišna razmena vrednost po sebi, kadra da upravlja svim ljudskim aktivnostima. Neoliberali tvrde da javno vlaništvo uvek vodi ka neefikasnom upravljanju, rasipanju resursa, korupciji, zanemarivanju interesa potrošača, da nije u stanju da obezbedi kvalitetnu ekspertizu i da ne podstiče inovacije. Gde god je to moguće, treba uspotaviti pravo na privatno vlasništvo i omogućiti da autonomno tržište svojim automatskim samoregulatornim mehanizmima alocira resurse, Prirodni resursi moraju biti tretirani kao ekonomski, roba kao i svaka druga. Kada se na sve robe, uljučujući i prirodna bogastva, primeni cenovni mehanizam, to će voditi ka štedljivijem korišćenju oskudnih resursa. Degradacija prirode i neefikasno korišćenje resursa mogu da budu eliminisani samo ako privatno vlasništvo i individualna inicijativa zamene državnu inerciju i nekompetentnost. Ako tržište upravlja tehnološkim inovacijama biće obezbeđeni supstituti za sada već osiromašene prirodne resurse.

Iza ovakvih doktrina krije se pokušaj neograničene pljačke javnih i prirodnih resursa. Privatizacija različitih oblika javnog vlasništva deo je globalne ekspanzije kapitala kojom se kreiraju nove mogućnosti za proizvodnju profita, pljačkanje zajedničke imovine i uspostavljanje privatne kontrole nad prirodom.

Za razliku od klasičnih ekonomista, koji su smatrali da ekonomija napreduje samo ukoliko se uklone sve prepreke slobodnom delovanju tržišta, Marks je tvrdio da je tržišni model protivurečan. U svojoj kritici kapitalizma, on je pretpostavio da tržište besprekorno funkcioniše, a da će i u tom slučaju rezultat biti privredne krize, klasne podele i društveni sukobi koji razaraju sistem. Karl Polanji je u svojoj čuvenoj knjizi Velika transformacija, objavljenoj 1944, ubedljivo pokazao da tržište, ukoliko se proširi na sve ljudske aktivnosti, uništava društvo. Brojni autori tvrde da tržište nije autonomni sistem, ono samo sebe ne uspostavlja, niti reguliše i opravdava, to je organizovan, a ne spontani poredak. Ključnu ulogu u obrazovanju tržišta ima politička vlast, država, koja nikad nije neutralna, njene aktivnosti određene su odnosima moći u društvu. Postoje brojni neuspesi tržišta, ono nije uvek i u svim delatnostima najefikasniji model društvene regulacije. Ukoliko se organizovanom društvenom akcijom negativni efekti koje tržište ima na društvo ne uklone, dolazi do ozbiljnih kriza, sukoba i eskalacije nasilja.

Čak i klasični i neoklasični ekonomosti priznaju da postoje dobra i usluge koji se ne mogu distribuirati na tržištu u robnoj formi, kod kojih potrošnja nije individualna. Radi se o situaciji ne-rivalske potrošnje, potrošnja jedne osobe ne ometa drugu da istovremeno troši isti resurs. Kod ovakvih dobara postoji problem određivanja cene, dobra se ne mogu razbijati u manje jedinice i prodavati. Ovakva dobra nazvana su javna dobra, njih obezbeđuje javna vlast a troškovi se plaćaju iz javnih sredstava. Takva dobra su, na primer javna rasveta, javna bezbednost i sl. Adam Smit je svetionike navodio kao primer.

Civilizovana zajednica ne može da postoji ukoliko zdravstvena zaštita, kultura i obrazovanje nisu dostupni svima. Ne može se vrednost svih dobara izraziti novčanom cenom

Pojam javnog dobra treba shvatiti mnogo šire. Društvo kroz demokratske procedure treba da utvrdi koje javne ciljeve želi da ostvari kolektivnom akcijom, koja dobra su od ključnog značaja za opstanak zajednice. Pristup ovakvim dobrima ne sme da bude na tržištu, na osnovu platežne sposobnosti. Takva dobra moraju se izuzeti od tržišnih zakona ponude i tražnje i moraju biti dostupna svima. Društvo ne sme dozvoliti da ljudi (i druga živa bića) umiru od žeđi zato što nemaju novca da kupe vodu. Svakom prema potrebama, nikome prema pohlepi, kaže Mahatma Gandi. Karl Polanji je ubedljivo pokazao da tržište mora biti ograničeno da bi društvo opstalo. Ne sme se prepustiti tržišnoj stihiji da odlučuje o tome kako je zajednica organizovana. Sami članovi društva treba da odluče o tome u kakvoj zajednici žele da žive i koja dobra moraju biti dostupna svima. Dobra koja su neophodna za život ne smeju biti pristupačna samo onima koji imaju novca da ih plate. Društvo može da opstane samo ako počiva na solidarnosti, ukoliko se vodi računa i o dobroboti drugih. Ukoliko se robno-novčani odnosi univerzalizuju i ukoliko se ponište sve društvene veze koje ne počivaju na novčanim transakcijama, društva propadaju. Civilizovana zajednica ne može da postoji ukoliko zdravstvena zaštita, kultura i obrazovanje nisu dostupni svima. Ne može se vrednost svih dobara izraziti novčanom cenom.

Kulturna dobra moraju imati status javnog dobra. Kad neka grupa ljudi slobodno raspolaže svojim kulturnim nasleđem to jača njeno samopoštovanje. Kultura obezbeđuje koheziju zajednice i psihološku sigurnost koja potiče od osećanja pripadnosti grupi sa kojom pojedinci dele iste vrednosti, načine mišljenja i ponašanja. Zajednica ne može da opstane bez kulture koja obezbeđuje strukture smisla i omogućava ljudima da vode život kakav sami izaberu i da preduzimaju kolektivne akcije kojima grade svoju budućnost. Zbog toga pristup kulturnim dobrima mora da bude opšti, ne sme se ostvarivati po tržišnim principima, na osnovu platežne sposobnosti. Svaki pojedinac mora imati mogućnost da, po povoljnim uslovima, posećuje pozorišne predstave, čita knjige, gleda filmove…

Resursi od kojih zavisi opstanak neke zajednice moraju biti u javnom vlasništvu. Voda kao dar prirode, kulturno nasleđe, moraju biti zajednički. U javna dobra spadaju i očuvanje životne sredine, javna, socijalna i ljudska bezbednost, prirodna bogatstva. Znanje je deo opšteg bogatstva koje mora biti dostuno svima. 

Resursi od kojih zavisi opstanak neke zajednice moraju biti u javnom vlasništvu. Voda kao dar prirode, kulturno nasleđe, moraju biti zajednički. U javna dobra spadaju i očuvanje životne sredine, javna, socijalna i ljudska bezbednost, prirodna bogatstva. Znanje je deo opšteg bogatstva koje mora biti dostuno svima

Ne može se samo ekonomskim kriterijumima utvrđivati šta je javno dobro, to je stvar normativne odluke i demokratske debate. Javna dobra su ona koja po svojoj prirodi nisu pogodna za trgovinu, nego se distribuiraju na način utvrđen javnim politikama. Društvo se mora opredeliti koje ciljeve želi da ostvari, ne sme se dozvoliti tržištu i ekonomskom sistemu da dovedu u pitanje takve vrednosti kao što su solidarnost, jednakost, poštovanje osnovnih ljudskih prava. Tržište nije optimalan mehanizam društvene regulacije, ono ne dovodi do blagostanja za sve, već do ogromnih nejednakosti i sukoba koji razaraju zajednicu.

Javna dobra su istorična. Svaka generacija mora imati mogućnost da sama odluči o tome šta najviše ceni i koja dobra moraju biti distribuirana izvan tržišta. Kontrola nad zajedničkim resursima mora biti demokratska, niko ne sme biti isključen. Socijalni status neke osobe ne sme biti prepreka za uživanje elementarnih tekovina civilizacije.

Svrha ekonomskog sistema je da obezbedi pristojan životni standard i kulturnu reprodukciju stanovništva. Dostupnost javnim dobrima mora biti pod jednakim uslovima, ali to ne znači da su ona uvek besplatna, već da ih korisnici, kad je to neophodno, plaćaju shodno svojim prihodima.

Postojeća javna preduzeća u Srbiji poslednji su ostatak progresivnih tekovina preostalih iz socijalističkog perioda. Prodajom javnih giganata kao što su EPS i Telekom, Srbija će ostati bez privredne infrastrukture preko koje može da utiče na ekonomski razvoj i da vodi samostalnu ekonomsku politiku.

Da bi javna preduzeća služila javnim ciljevima iz njih moraju biti isterane političke stranke. Partijske oligarhije već su izvršile divlju privatizaciju javnog sektora, tako što je on pretvoren u rezervoar privilegija za stranačke prvake i njihove pristalice i glavni izvor korupcije u društvu. 

Privatizacijom javnih preduzeća javni monopoli pretvoriće se u privatne, a nećebiti stvoreno  tržište. Javne monopole moguće je držati pod demokratskom kontrolom, privatni monopolisti nastoje da povećavaju cene tako što ucenjuju potrošače koji nemaju slobodu izbora.

Tako ćemo ubrzo u Srbiji imati potpuno primenjen neoliberalni model organizacije privrede u kome će vlasništvo nad najvrednijim prirodnim i privrednim reusrsima biti u rukama stranih kompanija, a domaće stanovništvo biće proletarizovano. Vlade zemalja u kolonijalnom položaju sistematski proizvode siromaštvo, to je način da se domaće stanovništvo natera da nadniči u stranim kompanijama za bedne plate. Većina naroda u Srbiji biće lišena osnovnih tekovina civilizacije.

Da bi javna preduzeća služila javnim ciljevima iz njih moraju biti isterane političke stranke. Partijske oligarhije već su izvršile divlju privatizaciju javnog sektora, tako što je on pretvoren u rezervoar privilegija za stranačke prvake i njihove pristalice i glavni izvor korupcije u društvu. 

1.  Tamara Jelić, Strane direktne investicije u Srbiji – Ko najviše ulaže?

https://cegit.org/2021/06/strane-direktne-investicije-u-srbiji-ko-najvise-ulaze/

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)