Zašto i dokle čekati sa tužbama

Stavovi predsednika Tadića i ministra spoljnih poslova Jeremića su za čuđenje. Tadić je u jeku predsedničkih izbora, na samitu u Minhenu, izjavio da će Srbija reagovati na priznanje nelegalne nezavisnosti Kosova tužbama pred međunarodnim i domaćim sudovima zemalja koje budu priznale tu nezavisnost. Ovakve izjave su bile slogan njegove predsedničke kampanje. Pošto je postao predsednik, Tadić se očigledno predomislio. Jeremić deli njegov stav i najavljuje da će Srbija raditi na tome da pridobije većinu zemalja članica UN na zasedanju Generalne skupštine u septembru ove godine da glasaju za srpski predlog da se GS UN obrati Međunarodnom sudu pravde sa zahtevom da taj sud dâ savetodavno mišljenje da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova saglasno međunarodnom pravu.

Tadićevo i Jeremićevo oklevanje je bremenito potencijalnim opasnostima. Tužbe se moraju podneti odmah i tražiti da se Savet bezbednosti UN obrati Međunarodnom sudu pravde. Tek ukoliko taj naš zahtev ne bi dao rezultat, na red dolazi ono što predlaže ministar Jeremić. Pri tome valja istaći da su presude Međunarodnog suda pravde po tužbama zemalja članica UN obavezne, dok savetodavna mišljenja nemaju obavezujuću snagu, ali su uglavnom poštovana zbog ogromnog autoriteta ovog suda.

Gde leže potencijalne opasnosti naše trenutne neaktivnosti? Prvo, septembar 2008. godine je daleko. Koliko će zemalja članica UN priznati nelegalnu nezavisnost Kosova do tada? Pedeset? Šezdeset, ili ne daj bože, sedamdeset? Neaktivnost Srbije može doprineti tome da se i one zemlje koje se kolebaju odluče za priznanje.

Drugi problem je princip tzv. efektivnosti u međunarodnom pravu. Postoji opasnost da Međunarodni sud pravde oceni da je velikim brojem priznanja nezavisnost uhvatila korena i da efektivno postoji. Naša trenutna neaktivnost može upravo doprineti tome da sudije ocene da Srbija nije preduzela blagovremene pravne mere da nastupanje navedene efektivnosti spreči. Leka za ovaj problem ima, ali to zahteva dublju analizu , koja prevazilazi karakter hitno sti podnošenj a tužbi. Ovde je dovoljno reći staru narodnu “Bolje sprečiti nego lečiti” .

Trenutnom neaktivnošću pred MSP-om Srbija se lišava i još jednog dragocenog pravnog sredstva: zahteva da izrekne privremenu meru (interim injunction) kojom se nalaže svim zemljama članicama UN koje do naših tužbi nisu priznale nezavisnost Kosova da se uzdrže od tog priznanja do konačne odluke Suda. Usvajanjem ovog našeg zahteva MSP bi praktično zabranio dalja priznanja, čime bi Srbiji bilo donekle komotnije u ovoj neprijatnoj međunarodnopravnoj situaciji.

Ovde ću napraviti malu digresiju i reći da je Srbija bogata ljudima kvalitetnog obrazovanja, koj e je stekli na Zapadu i vratili se sa ciljem da pomognu. Poznajem stručnjake koji su magistarske studije završili upravo kod prof esorke Rozalin Higins, sadašnje p redsednice MSP-a, i koji se osećaju nemoćni da svoje znanje upotrebe i pomognu svoj oj zemlji. To ne mogu učiniti jer ih pojedinci onemogućavaju. Jeremić putuje u Vijetnam, Indoneziju i Brazil, zemlje članice Saveta bezbednosti UN, u cilju učvršćivanja njihovog stava podrške Srbiji. Smatram da su stavovi ovih zemalja već čvrsti i da ih je Jeremić mogao učvrstiti u Njujorku na zasedanj u SB UN, prilikom bilateralnih i multilateralnih susreta. D iplomatska aktivnost je dobrodošla i važna, ali nedovoljna. Pri tome, pravnu pomoć nudi Advokatska komora Srbije, kao i brojni međunarodni pravnici, koju, iz nekih razloga, Tadić i Jeremić odbijaju.

Uzmimo primer švajcarskog profesora Flajnera koji savetuje našu državu. On se obratio našoj javnosti više puta i tom prilikom isticao da Srbija treba što pre da tuži makar jednu zemlju koja je priznala Kosovo , i to radi stvaranja precedenta pred MSP-om. On procenjuje izgled za uspeh naših tužbi na 80 odsto. Kosovo je, na primer, priznao Senegal. Ali kako sada stvari stoje, Srbija ne može (nema hrabrosti?) da tuži ni Senegal pred MSP-om, budući da je Senegal priznao Kosovo, a istovremeno priznaje nadležnost MSP-a. Sa interesantnom mogućnošću našeg nastupa pred SB UN oglasio se nedavno u Politici i profesor D'Amato sa čikaškog Nortvestern univerziteta, a naš politički analitičar Obrad Kesić iz Amerike u istom listu ispravno sugeriše da su u trenutnoj situciji EU i SAD najranjiviji na polju prava.

Stav mnogih svetskih pravnika je da Srbija treba – i već je trebalo – da tuži sve zemlje koje su priznale Kosovo, što uopšte nije komplikovano, kako je nedavno izjavio ministar Jeremić. Pre svega, tužba bi u svakom slučaju bila istog sadržaja, razlika bi bila samo u imenu tužene zemlje i datum u priznanja! Srbija je tužila zemlje NATO usred bombardovanja i to je bila odlična tužba, a to što je odbačena zbog toga što je MSP našao da SRJ nije bila članica UN u vreme njenog podnošenja druga je stvar. Dobro se sećam razgovora sa hrabrim profesorom Etinskim, našim glavnim pravnim savetnikom za vreme bombardovanja. Sećam se i hrabrosti članova (tada) Jugoslovenskog udruženja za međunarodno pravo, koji su gotovo svi glasali u prilog tužbi. Nejasno je kako je sada, kada bombe ne padaju, “komplikovano” podneti tužbu. Odgovorne državne funkcije podrazumevaju i složene poslove, zar ne?

Glava šesta Povelje UN je naslovljena “Mirno rešavanje sporova”. Član 36 stav 3 Povelje predviđa da će Savet bezbednosti, kao opšte pravilo, uputi ti članice UN koje imaju međusobne pravne sporove da ih rešavaju pred MSP-om. Koji je onda naš problem? Bojimo li se da ne ugrozimo političke ili ekonomske odnose sa određenim zemljama EU ili SAD podnošenjem tužbi? Takav strah je neopravdan. Pa nije li Nemačka tužila SAD pred MSP- om u slučaju “La Grand” povodom svojih državljana kojima je u SAD nezakonito onemogućen pristup nemačkom diplomatsko-konzularnom predstavništvu? Nije li Meksiko pre nekoliko godina tužio SAD pred istim sudom u sličnoj situaciji? Jeste, i ništa se u odnosima tih zemalja nije poremetilo. Dakle, mišljenje da bi pravnim sporom Srbija ugrozila odnose sa tuženim zemljama predstavlja samo neosnovani strah. Ovo je posebno bitno zbog činjenice da bi svaka zemlja kojoj se otima deo teritorije suprotno osnovnim principima Povelje UN, Helsinškog završnog akta i Rezoluciji 1244 već odavno podnela tužbe MSP- u, čime bi zadobila razumevanje i poštovanje najvećeg dela sveta, čak i tuženih država i pokazala čvrstinu stava i dostojanstvo.

Neki političari nas stavljaju pred nepostojeću dilemu da li hoćemo u EU ili nećemo. Meni nije jasno zašto ne bismo. Hoćemo, ali neka nas EU poštuje, neka poštuje svoje vrednosti i osnovne vrednosti međunarodnog prava. Neka nam ne otima teritoriju, a čast onim članicama koje to ne čine. I zbori 11. maja nisu nikakav referendum. Kada Norvežani izlaze na referendum i izjašnjavaju se da li hoće u EU, njima niko ne preti da će im oteti deo teritorije. Njima niko ne drži pištolj prislonjen na slepoočnicu: slobodni su da donose odluke.

Države koje protivno navedenim međunarodnopravnim aktima i principima priznaju nelegalnu nezavisnost Kosova narušavaju teritorijalni integritet i suverenitet Srbije i krše važeću i obavezujuću Rezoluciju SB UN 1244. Takve zemlje priznaju “flis-papir” , pravno tanku deklaraciju nezavisnosti Kosova (koju su pisali američki pravnici), a koja se bazira na Ahtisarijevom planu, koji je mrtvo slovo na papiru, budući da nije usvojen kao zvanični dokument niti u UN, niti u bilo kom drugom telu.

Ekonomsku štetu učinjen u Srbiji bombardovanjem britanski Economist Intelligence Unit procenio je na 60 milijardi dolara. Ekonomsku štetu koja se Srbiji nanosi otimanjem Kosova stručnjaci iz oblasti ekonomije poput Oskara Kovača procenjuju na 400–500 milijardi dolara. Ipak, mi nećemo da tužimo. Mi “istrajavamo” i sami gradimo toranj na Avali, kao da taj simbol Beograda nije divljački porušio neko drugi. Na Kosovu sve što se baci na tu plodnu zemlju, to nikne. Tamo su “Trepča” i druga naša preduzeća, kao i ležišta lignita, koja su po veličini treća u Evropi i peta u svetu.

Svi postavljaju pitanje da li bi jednostrana nezavisnost Kosova mogla stvoriti precedent. Nažalost, to bi moglo biti slučaj. Ali mali broj ljudi se pita da li će kršenje Rezolucije 1244 SB UN stvoriti precedent? Šta ako se sutra Rusiji, Indiji ili Kini ne dopadne neka već doneta rezolucija SB UN i on i odluče da je ne ispoštuju? Dakle, očigledno da jednostrano proglašenje i priznanje nezavisnosti Kosova vode svet u slom međunarodnopravnog poretka. Srbija svojim tužbama treba da pokuša da to spreči. To bio bio poduhvat vredan poštovanja celog sveta. Stav Srbije bi takođe trebalo da bude da nijedan nelegalan akt ne može da stvori precedent. Figurativno govoreći, ubistvo šefa države ne može postati legalno samo zato što se negde jednom dogodilo. Isto tako, krađa ne može biti dopuštena u budućnosti samo zato što se svakodnevno krade.

U prilog navedeno m stav u govore i dešavanja nakon 17. februara 2008. godine. Zahtevi za otcepljenje i nemiri su se desili u Tibetu, Kašmiru, u Osetiji su postavljene bombe, bombu je u Španiji postavila i ETA. Samo mesec dana od proglašenja Kosova američki satelit u SB UN Kosta rika je priznala Palestinu, mada se uopšte ne zna u kojim granicama!

Srbija ima klasičan pravni spor sa zemljama koje priznaju nezavisnost Kosova. Taj spor je lako identifikovati: dok SAD, Ujedinjeno K raljevstvo, Nemačka i druge zemlje smatraju da je po Rezoluciji 1244 nezavisnost Kosova moguća, mi tvrdimo da nije. Stoga se Srbija odmah mora obratiti SB UN u skladu sa članom 36 stav 3 Povelje i zahtevati da uputi sve zemlje u ovom sporu da ga razreše pred Međunarodnim sudom pravde. Pre nekoliko dana p ravni savetnik p rof esor Stojanović naveo je da iako se mi možemo odmah obratiti SB UN, mi to nećemo uraditi pošto “naš zahtev tamo neće proći” , što je još jedno opasno kolebanje. Ako “to neće proći”, Srbija onda mora odmah da tuži. Po članu 96 stav 1 Povelje UN s avetodavno mišljenje od MSP- a mogu tražiti Savet bezbednosti i Generalna skupština UN. Mi to mišljenje preko SB UN nismo tražili. Zašto unapred prejudiciramo odluke u Savetu bezbednosti? Hajde da tražimo od SB UN da zahteva s avetodavno mišljenje od MSP- a, i to odmah, ne čekajući septembar. Čak i ako naš zahtev bude blokiran, bili bismo na dobitku. Prvo , videli bi smo ko nas blokira, na osnovu kojih argumenata i ko je sklon kršenju međunarodnog prava. Drugo, sprečili bi smo nastupanje ranije pomenutog principa “efektivnosti”. Drugim rečima, pred MSP- om bi smo se pokazali kao proaktivni, ali blokirani, i trenutnu pasivnost Srbije s ud ne bi mogao da nam prebaci ni sada, ni kasnije.

Sve to podseća na 2000. godinu, kada smo od UN zatražili prijem, a da prethodno nije bilo razjašnjeno da li je naše ranije članstvo bilo suspendovano ili smo bili isključeni. Higins, sadašnja p redsednica MSP-a, tu situaciju pre 2000, u kojoj je SRJ mogla zadržati sedište i tablu sa imenom zemlje, a nije mogla učestvovati u radu UN, u jednom od stručnih radova nazvala je “perverznom do ekstrema” . Istovremeno, SRJ je uredno plaćala članarinu i doprinose UN. I umesto da smo pametn o postupili i 2000. godine tražili ukidanje suspenzije (pa šta bude), mi smo odmah tražili da nas UN prim i u članstvo. Tim potezom mi smo drugima rešili dileme i “ubili” našu tužbu protiv NATO država, dokazujući da 1999. nismo bili član UN. Sada na isti način “unapred znamo” da ništa ne treba da tražimo od SB UN u pravnom smislu!?

Trenutni pravni stav nekih naših zvaničnika i međunarodnih pravnika ogleda se i u tome što navode da ne možemo preduzeti nikakvu pravnu akciju protiv SAD pošto ta zemlja ne priznaje nadležnost MSP-a. Oni koji to tvrde ne znaju da mi možemo tužiti SAD u samim SAD na osnovu američkog zakona koji se zove The Alien Tort Claims Act, koji ustanovljava nadležnost američkih federalnih sudova pred kojima svako strano fizičko i pravno lice može zahtevati naknadu štete usled akata SAD kojim one : 1) krše međunarodno pravo; ili 2) delaju u suprotnosti sa međunarodnopravnim ugovorima koje su potpisale. Povelja UN i Helsinški završni akt su primeri tih međunarodnopravnih akata. SAD ne poštuju Rezoluciju 1244 SB UN, a materijalna šteta koja se nanosi Srbiji zbog otimanja Kosova je ogromna.

Takođe , negativ an pravni pristup je i tvrdnja da SAD ne treba tužiti pred MSP- om zato što ne priznaju njegovu nadležnost. SAD upravo i treba tužiti sa svim ostalim zemljama koje su priznale Kosovo da bi se naša eventualno uspešna akcija odnosila i na SAD koje bi se (verovatno) pozivale na nedostatak nadležnosti Suda. Bilo bi to poniženje slično onom kada je mala Nikaragva uspela u sporu protiv SAD pred MSP- om povodom američke pomoći “kontrama” u toj zemlji, nakon čega su SAD odbile da priznaju presudu, navodeći da je spor sa Nikaragvom “političko pitanje nepodobno za razrešenje pred sudom”. Moralni pobednik je, svakako, Nikaragva. Ali u našoj situaciji ima dosta zemalja koje bi bile tužene, koje priznaju nadležnost Suda i za koje bi presuda bila obavezujuća. Bila bi to pravna, a ne moralna pobeda. Nama nisu potrebne moralne pobede, nama treba zakonsko međunarodnoprav no zadovoljenje.

Pri Ministarstvu spoljnih poslova postoji stručni savet i u njemu su gotovo uvek isti ljudi: Vojin Dimitrijević, Goran Svilanović, Vuk Drašković... Drašković je dobar pisac, ali on nije stručnjak za međunarodno pravo. Poznato je da se on u prošlosti aktivno borio za povlačenje naših tužbi pred MSP-om. Bivšim inistar spolj nih poslova Svilanović, najverovatnije po savetu Dimitrijevića, povukao je našu protivtužbu protiv BiH, koja je bila odbrana od bosanske tužbe i odličn a procesno-pravna alatka za što bolju poziciju pred MSP- om u to vreme. Dan-danas nije jasno ko je taj skandalozni potez autorizovao. Profesor Kosta Čavoški je poznat po teškim kvalifikacijama ovog dela, nazivajući ga čak i izdajom. Trenutna pravna pozicija miriše na negativ an učinak nekih od “stalnih” članova stručnog saveta pri Ministarstvu spoljnih poslova, čije su dobre namere prema Srbiji krajnje diskutabilne i sumnjive.

Neko je povukao našu protivtužbu protiv BiH, a mene i vas nije konsultovao. Sada i mene i vas neko lišava međunarodnopravne borbe, pre svega tužbi, za moje i vaše Kosovo. Taj nema mandat da to čini pošto se na Ustavu Republike Srbije zakleo da će celovitost zemlje braniti svim, pa dakle i pravnim sredstvima. A ministar Jeremić bi trebalo da se upita: šta ukoliko ostane m inistar spoljnih poslova i nakon 11. maja 2008. godine i ne uspe u nastojanjima da Srbiji u septembru obezbedi podršku polovine članica Generalne skupštine UN za savetodavno mišljenje? Da li bi bio spreman da preuzme odgovornost za taj težak propust u zaštiti nacionalnih i pravnih interesa?

Zato na kraju treba reći: kada ti neko nešto ukrade, ti ga tuži. Odmah. Našim tužbama ne možemo ništa izgubiti. Možemo samo dobiti, i to mnogo.