Zapadna "Rubi Goldberg šema" na Balkanu puca po šavovima

(The National Interest, August 5, 2011)

Na Balkanu ponovo u porastu tenzije i nasilje. Poslednji incident, koji Morton Abramovic i DŽejms Huper opisuju u depresivnim detaljima, je koškanje između snaga vlade u Prištini i ljutih Srba na severu Kosova. Ova epizoda se dešava neposredno nakon obnovljenih napora bosanskih Srba na pripremi terena za novi secesionistički pokušaj u neprekidnom političkom haosu kobajagi države Bosne i Hercegovine.

Priznanje da su se nestabilnost i nasilje vratili u region mora biti posebno gorka pilula za progutati Abramovicu kao jednom od glasnijih zagovornika SAD-NATO intervencije u bivšoj Jugoslaviji tokom 1990-ih. Ali samo najveći optimisti (ili najtuplji) analitičari mogu i dalje poricati narastajuće dokaze o propasti velikih planova Zapada o izgradnji nacija na Balkanu. Takva jedna podvojena ideja da će se tipični ''Rubi Goldberg''[1] politički entiteti, kao što su Bosna i Kosovo, pokazati kao stabilni i ekonomski održivi i da će etnički animoziteti prestati kada Evropska unija zamahne šargarepom eventualnog članstva u EU, oduvek su bili naivni.

Suočena sa svojim zastrašujućim ekonomskim nevoljama, EU se sada nalazi pred suštinskim izborom. Može istrajati sa politikom usvojenom još davnih 1990-ih i nastaviti sa beskonačnim mirovnim i ekonomskim misijama u dva nefunkcionalna entiteta koje je stvorila, ili pak može usvojiti radikalno drugačiji kurs i saseći gubitke. Drugi pristup bi podrazumevao promovisanje (i eventualno nametanje) sveobuhvatnog rešenja zasnovanog na značajnim teritorijalnim korekcijama i međusobnim diplomatskim ustupcima. Grub nacrt takvog rešenja podrazumevao bi omogućiti bosanskim Srbima da se otcepe, a možda i spoje Republiku Srpsku sa Srbijom, te omogućiti Beogradu da ponovo uspostavi suverenitet nad većinski srpskim delom Kosova severno od Ibra. Zauzvrat, Srbija bi morala da prizna nezavisnost smanjenog Kosova.

Takva inicijativa bi zahtevala da donosioci odluka u EU prevaziđu svoju odbojnost prema podeli Bosne i Kosova. Podele nikada nisu savršeno rešenje, ali ponekad su bolje od alternativa. A s obzirom na aktuelni fijasko u Bosni i na Kosovu, podela bi skoro sigurno bila bolja nego status kvo.

Za Sjedinjene Države bi izbor politike trebalo da bude još lakši. Abramovic i Huper su pokazni primer nacionalnog narcizma koji se suviše često sreće u američkoj spoljnopolitičkoj zajednici. Oni nehajno pretpostavljaju potrebu za vodećom ulogom SAD, a da pri tom ne pružaju nijedan razlog zašto bi to bilo neophodno. Kao što sam napisao na drugom mestu, pred Vašingtonom je mnogo važniji posao postavljanja spoljnopolitičkih prioriteta. Treba se fokusirati na događaje koji imaju jasan potencijal da ugroze američku bezbednost ili na one koji predstavljaju veliku opasnost za stabilnost međunarodnog sistema.

Parohijalne svađe na Balkanu ne potpadaju čak ni u kategoriju udaljenih pretnji u smislu postizanja odgovarajućeg praga neophodnog za akciju SAD. Obamina administracija treba da obavesti svoje evropske saveznike da je aktuelni haos na Balkanu problem koji EU treba da reši. Ako treba, Bela kuća, Stejt department i Pentagon treba da blokiraju pozive i mejlove koji dolaze iz prestonica EU. Tako naši kreatori politike ne bi morali da slušaju cmizdrave molbe evropskih zvaničnika, koji bi da još jednom upletu SAD u ovaj hronično zavađeni region. 

Ted Galen Karpenter je viši saradnik za odbranu i spoljnopolitičke studije na Kejto institutu, autor osam knjiga o međunarodnim poslovima, uključujući „Politika lošeg komšije: Uzaludni rat Vašingtona protiv droge u Latinskoj Americi“

(Prevod: NSPM)