Zamajavanje

S kim si, onakav si. Narodna poslovica

Zašto je pala vlada Vojislava Koštunice? Prema tome kako zasada stvari u Srbiji stoje, teško je poverovati da neko zna pravi odgovor na to pitanje. Još manje je verovatno da smo najnovijim raspletom, održavanjem prevremenih izbora, dobili zadovoljavajuće rešenje za dugotrajni neefikasan rad vlade i skupštine.

Istina, povod za raspisivanje izbora je poznat. To je bio izostanak jedinstvenog stava državnog rukovodstva oko ključnih pitanja od državnog interesa, tj. reakcije vlade na proglašenu secesiju Kosova. Iz te blokade i oštrih podela ukazala se prilika za novo grupisanje političkih snaga. Dakle, reč je o zaštiti ustavnog poretka i odbrani teritorijalnog integriteta nakon odluke Albanaca sa Kosova i Metohije o odvajanju od Srbije. Paralelno sa ovim, u toku je i nastojanje određenih političkih krugova u zemlji da nametnu veći politički uticaj Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država kada su u pitanju unutrašnja i spoljna politika.

Posle objavljivanja rezultata glasanja, prema kojima je Lista za evropsku Srbiju osvojila 102 poslanička mesta, radikali 78, Koštuničina stranka 30, blok stranaka okupljenih oko socijalista 20 mesta, a LDP 13, i dalje nije jasno ko ima stvarnu političku snagu u zemlji, budući da nijedna od značajnijih stranaka u skupštini nema potrebnu većinu da samostalno vlada. U tom slučaju sav posao oko pada prethodne vlade i raspuštanja skupštine sveo se na dalje blokiranje funkcionisanja države u važnom političkom trenutku. U ekonomskom pogledu to znači nov teret na državni budžet, čime je ionako posustala privreda primila još jedan udarac.

Izbegavanje srpskih političara da se uhvate u koštac sa realnim izazovom –postizanjem konsenzusa po pitanjima od strateškog značaja, samo produbljuje nestabilnost i vodi daljem zaostajanju Srbije. Dokle god izostanak konkretne političke akcije biva zamenjen političkim manevrima, pravi problem ostaje sakriven i njegovo rešenje odloženo. Posledica ovakve politike su nejasno definisani politički ciljevi. Očigledan primer za to je nedavna izjava predsednika Republike da se on “ i dalje zalaže za Kosovo u okviru Srbije“. To može da znači sve i ništa. U stvari, ta izjava je samo izraz lične političke ambicije, koja u težnji da udovolji obema stranama, i svojim mentorima i svom narodu, predstavlja političku pasivnost, koja u najboljem slučaju donosi samo kratkoročna politička rešenja.

Iz istog razloga raspuštanje vlade je de fakto destablizovalo politički sistem i institucije države. Na drugoj strani, održavanje postojećeg odnosa političkih snaga u skupštinskom radu pretvara se u prosto mlaćenje prazne slame u momentu kada je država u krizi.

Sve dok glasači ne osete realnost sopstvenog ekonomskog položaja i svoje političke uloge neće doći do njihovog političkog opismenjavanja. Pošto su glasači, a ne njihovi zastupnici, nosioci političkog suvereniteta, oni – ako su dobro informisani – mogu postati pokretači promena.

Majski izbori 2008. u Srbiji nisu bili ništa drugo do dalje utvrđivanje položaja političkih snaga koje su zaposeli oktobra 2000. godine. Srbija je sada podeljena na dva suprotstavljena tabora. Na jednoj strani su tzv. demokratske snage, koje u svojoj velikoj žeđi za vlašću nisu birale sredstva da do nje dođu. U tome su išli tako daleko – što i dalje čine – da rasprodaju državni kapital i prirodne resurse. U slepilu za vlašću oni su otvoreno pozivali NATO da nastavi sa bombardovanjem Srbije do pada Miloševićevog režima. To je bio, po njihovom mišljenju, jedini način da sruše tada postojeći režim kako bi oni preuzeli vlast. Deo današnje nezavidne privredne situacije u zemlji jednim delom jeste rezultat takve političke aktivnosti.

Na drugoj strani su snage koje u prvi plan ističu odbranu nacionalnih interesa, ili se pak u javnosti tako predstavljaju, čime su zaradili značajan kredit u domaćoj javnosti. Njihova slabost je što nisu uvek u stanju da vladaju zdravom logikom i političkim pragmatizmom. Zato imaju teškoće da razluče stranački interes od javnih potreba, odnosno pojedinačne ambicije od opštih interesa. “Patriotske stranke” dosta zaostaju u medijskoj i ekonomskoj sferi iza “evropskog bloka”.

Trenutno stanje odnosa političkih faktora u zemlji može da bude smetnja za preraspodelu preostalog društvenog kapitala i učvršćivanje političke moći igrača koji u prikrajku vrebaju svoju priliku. Novi pokušaj raspodele političke moći preti da ponovo propadne i da se ide na nove izbore. Takav rasplet je direktna posledica otpora određenih snaga sa evropskom orijentacijom da prihvate politiku zaštite nacionalnih interesa Srbije.

Nacionalni interesi su “večiti”, a stranke prolazne

Kada su državni interesi u pitanju, tu ne sme da bude pogađanja, niti improvizacija u njihovom interpretiranju. Stranke na vlasti mogu da se smenjuju, ali nacionalni interesi nikako ne treba da budu različiti, budući da su prirodno iznad interesa stranke i pojedinca. Oni su istovremeno i dugoročni. U njihovoj interpretaciji i zaštiti stranke mogu da imaju različite prioritete, da koriste različita sredstva demokratskog političkog delovanja, ali sve one treba da imaju isti cilj. Tako je u svakoj modernoj i civilizovanoj zemlji.

U ovom političkom trenutku za Srbiju odbrana državnog i teritorijalnog integriteta znači jasno odbijanje pristajanja na nasilno odvajanje Kosova i Metohije, kako je to uradila međunarodna zajednica, na čelu sa SAD. Nikakvog razgovora sa međunarodnom zajednicom ne može da bude sve dok se ta nepravedna odluka ne promeni. Propuštanje da se imenuje intervencija NATO na jednu suverenu državu kao agresija i shodno tome zatraži zaštita međunarodne zajednice u odbrani prava Srbije jeste u suštini saradnja sa neprijateljem, a nikako zaštita državnih i nacionalnih interesa. Umesto zahteva za odštetu koju je Srbija pretrpela tokom bombardovanja 1999, prodaja proizvodnih kapaciteta, prirodnih sirovina i nekretnina po nerealno niskim cenama istim onima koji su izvršili tu agresiju, i uvoz njihove kulture kao robe i robe kao kulture koja ugrožava temelje kulturne baštine srpskog naroda predstavljaju dela ravna izdaji državnih interesa.

Trenutni odnos političkih snaga nacionalnog bloka i stranaka “za evropsku orijentaciju“ izražen brojem dobijenih glasova jasno govori o političkoj volji glasača. Razlika je u tome što su stranke iz “evropskog bloka“ koherentnije jer imaju samo jedan cilj – predavanje Srbije u ruke Evrope. Na drugoj strani pojedinci iz nacionalnog bloka još uvek su spremni da trguju i prodaju državne interese za sopstvenu i korist stranke. Zbog toga pojedine stranke iz nacionalnog bloka i njihove vođe treba da prestanu da se igraju žmurke oko “bake“, oličene u instituciji predsednika Republike, već da ispune svoje političko opredeljenje. Nekima je teško da se opredele, budući da su povodljivi za obećanjima, ali im je, sa druge strane, nezgodno jer će onda glasači znati ko radi u političkom interesu svoje države, a ko prodaje lažna obećanja zamajavajući narod.