Za more spremni!

Gde su hrvatski bilbordi, tu su srpske zemlje! U ovom istorijskom trenutku nema preciznijeg načina za utvrđivanje naših nacionalnih prostora. Ako oko svog prebivališta, tokom letnje sezone, primećujete promotivne postere koji vas pozivaju da letujete na moru koje je "tako l(ij)epo, a tako blizu", budite sigurni da, uprkos evrointegracijama i regionalizaciji, i dalje, avaj, stanujete u Srbiji (ili makar u Republici Srpskoj). Državi koja, za razliku od nekih drugih država koje žive od turizma, živi za turizam.

Naime, Kosovo odavno nije najskuplja srpska reč, ako je ikada i bilo. Pojam koji Srbi neuporedivo više plaćaju već decenijama jeste – more. To je ubedljivo najpapreniji izraz u srpskom jeziku, zbog kojeg smo pravili nekoliko Jugoslavija, gutali milione žrtava, trpeli bezbroj nakaradnih ideologija i zbog kojeg, u krajnjem slučaju, Tužilaštvo za ratne zločine sada istražuje srpske novinare.

Morska bolest

Sredinom svake godine, opsednutost Srba morem poprima razmere epidemije koju čak ni Tomica Milosavljević ne može da kontroliše: onaj ko drži do sebe, provešće letnji odmor na Njegovom Veličanstvu Moru, a ne u nekom od turističkih konclogora (planine, reke, jezera, salaši...). Ta opsednutost nije umanjena činjenicom da Srbija nema more. Naprotiv, kao da je dodatno pojačana, po sistemu "dabogda imao pa nemao".

Srbi su do skoro imali izlaz na Jadran, a onda su raspadom svih mogućih Jugoslavija ostali bez njega, što ih izdvaja od drugih suvozemnih naroda. Austrijanci i Mađari takođe su nekada imali izlaz na slanu vodu, ali su ga izgubili mnogo pre nego što je turizam postao legitimna privredna grana i previše davno da bi ga se iko sećao. Većini današnjih Srba, međutim, Jadran je urezan u podsvest kao domaći brend. Neko maloletan mogao bi da se čudi kako su Srbi ikada mogli da svojataju Jadransku obalu, ali, uljuljkani titoističkom propagandom o bratstvu i jedinstvu, građani Srbije su u vreme SFRJ nemilice gradili vikendice i radnička odmarališta po primorju.

Deo primorja koji je Srbima posebno bio prirastao za srce jeste hrvatski. Em je zaista prelep (to će priznati i najostrašćeniji srpski nacionalista), em je najveći od svih jugoslovenskih (Crnogorcima pripada neuporedivo manje, Slovenci imaju samo severno parčence Jadrana, a Bosanci jedva neki milimetar na karti). Zato vezanost Srba za Jadransko more u stvari znači vezanost za Dalmaciju i Istru.

Tamo su milioni građana Srbije decenijama letovali. Tamo danas srpski tajkuni drže usidrene svoje jahte. Tamo se Vladimir Arsenijević kupao prošle godine, pa se onda onako preplanuo vratio u Beograd i, u kolumni za "Politiku", rugao onima koji su demonstrirali protiv izručenja Radovana Karadžića[1].

Hvar ispred Dečana

Uz vezanost za Jadran, u proteklih sto godina u Srbiji je uporedo stasavao i sloj inteligencije koji je negovao antinacionalne i antidržavne stavove. Korene ovakvog, najblaže rečeno neprirodnog usmerenja, možda bi trebalo tražiti u periodu s početka prošlog veka. U doba najveće ekspanzije naše savremene države, mnogi su se mladi Srbi školovali u Austrougarskoj, gde su neizostavno bili pod uticajem tamošnje snažne antisrpske propagande (strah Beča od novih komšija na jugu kasnije se pokazao opravdanim, pošto je Velika carevina i nestala posle Prvog svetskog rata, odnosno sukoba sa Srbijom). Klicu antisrpstva koju su pokupili na visokim austrougarskim školama kasnije su prenosili na naredne naraštaje, koji su, opet, istovremeno razvijali mondenski običaj letovanja kakvo danas poznajemo – naše babe i dede jedva da su u životu i videle more (izuzev Solunaca, ali to je bilo sve sem godišnjeg odmora), dok su već naši roditelji bili spremni da gladuju mesecima ne bi li porodicu odveli na primorje.

Dva paralelna procesa – odrođivanje srpske inteligencije i njeno fasciniranje Jadranskim morem, tj. hrvatskom obalom – dovela su do stanja koje sada imamo: nebrojenim srpskim piscima, glumcima, pevačima, biznismenima, političarima, publicistima, novinarima... u duhovnom i emotivnom smislu daleko su bliži Hvar i Dubrovnik nego Dečani i Studenica. Ni stravičan genocid nad Srbima u NDH, a ni njegova repriza iz prošle decenije, nisu sprečili tu kroatofiliju, posebno izraženu u Beogradu, koji je u SFRJ ponosno, ispostaviće se – i budalasto, nosio epitet "prestonice svih naroda i narodnosti".

(Ova pojava je negde otišla do izopačenosti: uveren sam da svako zna barem jedan tzv. mešoviti brak, u kojem je etnički Hrvat/Hrvatica daleko lojalniji građanin države Srbije od etničkog Srbina/Srpkinje; ja sam u životu naleteo na nekoliko takvih slučajeva.)

Ništa bez Severine

Dokaza za raširenu kroatofiliju u Srbiji ima bezbroj, od državnih institucija i partija, preko ponašanja medija i javnih ličnosti, pa do širokih narodnih masa. Poslanik LDP-a Nenad Prokić hoće oči da izvadi Vuku Jeremiću što je podsetio Hrvate na "Oluju", a cela Druga Srbija ogorčeno napada vlasti što su, inače vrlo stidljivo, najavile kontratužbu protiv Hrvatske za genocid. Sa sajta "Peščanika", Vladimir Gligorov nas čak ubeđuje kako Hrvatska nema nikakav kontinuitet sa Pavelićevom NDH (jer Zagreb tako tvrdi), dok je današnja Srbija samo nastavak države Milana Nedića (jer Nedićeva slika visi u zgradi srpske vlade)[2]. Ministar poljoprivrede Saša Dragin lično promoviše fabriku živine u Plandištu koju je otvorio Dragutin Drk, hrvatski tajkun poznat po povezanosti s režimom Franje Tuđmana[3], dok je srpskim firmama u Hrvatskoj svakojako onemogućeno poslovanje. Po srpskim kafićima neprestano odjekuje hrvatska muzika, kako nekadašnja tako i novokomponovana, čak i u danima dok su kolone prognanika iz Srpske Krajine, pod bombaškim napadima hrvatske avijacije, bežale u Srbiju (normalno, nisu "Magazin" ili Doris Dragović krivi za zločine Ante Gotovine, ali složićete se, poređenja radi, da bi bilo nezamislivo da se, za vreme hipotetičkog ponovnog genocida nad Jevrejima u Nemačkoj, po Jerusalimu pušta nemačka muzika). Po srpskim medijima, rubrike posvećene estradi prepune su tekstova i priloga o hrvatskim javnim ličnostima, što često ide i do besmisla: u jednom od poslednjih primera, među udarnim tekstovima "Blica" od 20. juna ove godine plasirana je najava specijalnog gostovanja Severine na festivalu erotike u Rovinju![4]

Bespotrebno je dalje dokazivati sveprisutnost ovdašnje kroatofilije, ali je politički uticaj srpskih kroatofila izgleda ipak kudikamo veći nego što se vidi. To pokazuje i istraga koju srpsko Tužilaštvo za ratne zločine pokreće protiv novinara koji su po ovdašnjim medijima tokom devedesetih "podstrekivali međunacionalnu netrpeljivost i širili govor mržnje".

Ovog puta nije Zapad

Istraga protiv srpskih novinara neminovno ima i politički značaj, koji je verovatno čak i istaknutiji od profesionalnog. Koliko god su neki komentari iz "Politike" i "Novosti" ili sa RTS-a pre 15-ak godina bili neukusni, patetični, pa i zlonamerni, ipak su bili upadljivo "pitomiji" od stavova i držanja medija ostalih strana u jugoslovenskoj klanici, kao i zapadnih glasila. Odluka beogradskog Tužilaštva da procesuira srpske novinare zato ne može biti objašnjena onom infantilnom tezom o "čišćenju po sopstvenom dvorištu", koju ponavljaju Bruno Vekarić i Jasna Šarčević. Sigurno nije interes države Srbije da dodatno galami o svojim "zločincima", koji su "međunarodnoj zajednici" već poslužili kao razlog za nezapamćeno rigorozan (pa i otvoreno neprijateljski) odnos prema Beogradu. Reč je ipak o interesu nekog drugog. Koga?

Svemoćni Zapad bio bi logičan, već uobičajen odgovor. U tranzicionoj Srbiji, pritisak sa Zapada je najčešći okidač za političke poteze koji vode ka daljoj "denacifikaciji" naroda i države. Ali, ovoga puta teško da Brisel, Vašington ili London imaju veze sa pomenutom akcijom Tužilaštva. Da li je njihov interes kažnjavanje srpskih "ratnohuškačkih" novinara"? Neće biti. Oni su sa srpskim novinarima uglavnom završili još 1999. kad su NATO projektilom pobili 16 radnika RTS-a: čak ni tada, u vreme rata sa Srbijom, nije ih bilo briga šta zvanični Beograd saopštava svojim građanima, već ih je samo zanimalo da prilozi koji mogu da potresu i nateraju na predomišljanje njihovu javnost ne prodru u svet. Pragmatični kakvi jesu, ne bi danas gubili vreme i živce na srpske novinare.

Još manje nego Zapadu, do ovakve istrage stalo je Istoku, Severu i Jugu. Sva je prilika da će od kažnjavanja srpskih medija najviše profitirati neko iz neposredne blizine.

Sarajevo nema što Zagreb imade

Pošto predstavnici Tužilaštva uporno ponavljaju da istragu protiv srpskih novinara pokreću na osnovu pravosnažnih presuda za zločine u Vukovaru i Zvorniku, spisak mogućih inspiratora (prelepog li drugosrbijanskog izraza!) svodi se na Hrvatsku i BiH. Te dve države mogu da imaju direktnu korist od eventualne osude srpskih medija, koja bi pojačala njihove sudske postupke protiv Srbije.

Postupak BiH protiv naše države, međutim, okončan je, pa Sarajevo ne bi imalo konkretan dobitak od progona srpskih novinara. A i uticaj BiH (ako izuzmemo Republiku Srpsku) na društvene prilike u Srbiji praktično je zanemarljiv, tj. svodi se na prizivanje kolektivne odgovornosti za Srebrenicu. Valjalo bi zato iz jednačine isključiti i Bosnu.

Ostaje Hrvatska. Država sa verovatno najrazvijenijom obaveštajnom službom u regionu (setimo se prisluškivanih telefonskih razgovora porodice Slobodana Miloševića koje su objavljivali po njihovim glasilima). Država sa prilično jakim lobijima u zapadnim centrima moći. Država koja je u krvi ugušila po mnogo čemu opravdanu pobunu Srba u Kninskoj krajini, a onda ne trepnuvši priznala "nezavisnost" Kosova. Država koja je ne dozvoljava povratak stotinama hiljada srpskih prognanika, ali zato priziva milione srpskih turista.

Država koja protiv Srbije vodi tek započet sudski postupak, u kojem nas tereti za genocid.

Ubedljivo najveću korist od moguće (verovatne?!) presude protiv srpskih novinara, imaće Hrvatska. Zamislite samo koliko će im takve presude dobro doći pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu, koji nas je na jedvite jade oslobodio krivice za "genocid" u BiH! Ako sada Hrvati budu imali dokaz da su Krste Bjelić, Milorad Komrakov i Radovan Brankov podstrekivali na zločine nad hrvatskim civilima – samim tim, da su to radili u ime države, jer su bili angažovani na državnim medijima – tužba protiv Srbije dobija možda i odlučujuću prednost u odnosu na onu koju je svojevremeno pokrenula Bosna.

Državno odgovorno Tužilaštvo ne bi nameštalo ovakav penal Hrvatskoj. Ne bi dokazivalo da su srpski novinari devedesetih bili gori od hrvatskih: prvo, jer nisu bili, i drugo, jer bi tako nanelo nemerljivu štetu Srbiji. A u društvu koje nije opterećeno teško shvatljivom kroatofilijom, i koje bi prema zemlji koja je toliko puta pokazala otvoreno neprijateljstvo prema našem narodu moralo da zauzme makar krajnje rezervisan stav, Tužilaštvo bi moralo da se ponaša odgovorno.

Ali, ovo nije takvo Tužilaštvo. I ovo nije takvo društvo.

Nikola Pašić je, pre nepunih sto godina, pričao kako je izlazak na more jedan od osnovnih strateških razloga Srbije za stvaranje Kraljevine SHS. Ako je zaista tako bilo, već smo preveliku cenu platili za brčkanje na Jadranu. Verujem da bi danas i Pašić mislio da je to more preskupo za Srbe i sigurno mu ne bi prinosio nove žrtve.