Вулин можда не верује у бога, али се понаша као бог - на овакав начин закон о раду није донет нигде у свету

- Начин и метод измена Закона о раду и Закона о ПИО нигде у свету није виђен. Пре неки дан нам је у посети био потпредседник Светске конференције рада Јап Винен, који је рекао да не памти да је игде икад на овај начин дошло до промене овако битних закона. Реч је о методу којим је закон написао неко и предао га у парламент без јавне расправе.

Већ се најављује закон о синдикатима, закон о штрајку. Ако су се оваквим методама мењала два системска закона, то значи да ће овај метод да се користи и у будућности и ми морамо да устројимо своје активности у односу на то, истиче на почетку разговора за НСПМ Љубисав Орбовић, председник Савеза самосталних синдиката Србије.

НСПМ: Када је постало јасно да синдикати и влада неће моћи да се договоре о закону о раду?

Љубисав Орбовић: Ми смо о Закону о раду имали некакву расправу и разговоре са у то време првим потпредседником владе, и договорили пет института о којима ће се говорити приликом промене овог закона. Међутим, доласком министра Вулина дошло је драстичних промена у закону, кроз смањивање зарада и друге мере. Када су видели да ми нисмо вољни да прихватимо њихове предлоге како су нам сервирали, онда су мимо Социјално-економског савета и мимо договора са послодавцима и синдикатима донели одлуку да по скраћеном поступку усвоје закон.

С друге стране, о Закону о ПИО није било никакве расправе, већ је он право из владе ушао у парламент. Због тога смо ми и поднели кривичну пријаву против министра Вулина, сматрајући да је прекршио своје надлежности .

На основу чега тврдите да је прекршио надлежности?

- Министар Вулин је вероватно у стилу деловања из деведесетих, сматрао да је он бог који одлучује каква ће процедура бити, те да сви други не могу да мисле и знају боље од њега. Показало се да је било бољих решења од оних која су усвојене тим законима.

Нико није против реформи, али оне морају да имају начин на који ће се изводити и прихватити у народу. Ако народ не прихвати те измене, онда нема ту ни реформи.

Кажете да се министар Вулин понео као да је бог. Како бисте описали сусрете са њим?

- Највећи број састанака био је у присуству премијера. Његов посао је био да све о чему ће се причати припреми и да када дођемо на састанак са премијером, има готов материјал и да се око тога договоримо и ми и влада и послодавци. Министар Вулин није активно деловао у том делу. Само његово понашање је било коректно. Ипак, његово деловање после тих састанака – начин на које је увео законе у процедуру и форсирао њихово усвајање - говоре о томе да он можда не верује у бога, али да себе сматра за бога.

Шта се даље дешава после те пријаве коју сте поднели против министра Вулина?

- Одмах је уследио одговор кроз саопштење Покрета социјалиста. Ових дана сте могли видети да је било изузетно непријатних напада на мене и синдикат у медијима. То је метода која има за циљ стварање пометње у јавности око тога шта се дешава.

Али, нећу одустати. Напротив. Понављам – ови закони нису могли да прођу на начин на који су прошли јер је прекршена процедура. А да не говоримо о појединостима самих закона и какве последице оне имају по запослене. Уосталом, нека укину накнаде у управним одборима. Реч је о 10.000 људи који годишње узимају преко 60 милиона евра! Ја сам то предложио, али ништа потом није било.

Помињете надокнаде у управним одборима. Али, сећамо се да када је СНС 2012. био у кампањи – обећао је и укидање агенција, до чега није дошло. Многи, ипак, кажу да то не би била нека велика уштеда имајући у виду колико нам новца треба. Са друге стране, чини се да би влада имала већи легитимитет да прича о резовима и оваквом закону о раду да је у својим редовима направила оштре резове. Да ли мислите да је влада пропустила шансу за то?

- Те уштеде уопште не би биле мале за ову земљу. Друго, познато је да су агенције место за ухлебљење страначких кадрова свих власти. Ми имамо преко 130 агенција, можда и више. Од силне приче о укидању, угасили су само једну! Агенције су папрено скупе и питање је да ли су нам многе од њих потребне. Већина њих су чиста измишљотина, немају никакву улогу. На пример – Агенција за поморство, а ми смо земља без мора!

Како бисте једном раднику у Србији укратко објаснили – шта га конкретно чека после измена Закона о раду?

- Прво – сада постоји врло лака могућност да послодавац процени да нема потребу за вама, па да вас после евентуално ангажује као сезонца и при томе вас уцењује за зараду. Уговори ће се склапати појединачно, а када је човек у позицији да не зна да ли ће имати посао или ће ићи на улицу, онда пада критеријум и прихвата да ради за много мању плату.

Са друге стране – минули рад вам се гледа само код последњег послодавца, што за многе значи велико смањење у плати јер су многе фирме нестале. Такође, они који су радили ноћне смене имали су надокнаду од 26 одсто. Сменски рад се сада изједначио са регуларним.

Речју – ово је антираднички закон!

Са друге стране, влада каже – нема пара. Који је одговор синдиката на то?

- Пара никада неће бити на овај начин. Тиме што ћемо смањивати зараде и права радника неће се створити неко јавно добро. Напротив, постајаћемо све сиромашнији и прећи ћемо границу сиромаштва из које више никада нећемо моћи да се извучемо. Није поента да хлеб буде три динара, већ да има реалну вредност и да свако може да га купи! Мора да постоји равнотежа куповне моћи и рада.

Све време се причало о смањењу плата и пензија за 20 одсто, а недавно је министар Вујовић изјавио да се премијер сложио да умењење буде 10 одсто. Чини се да је реч о спину, па да ће многи сада рећи – „добро је, могли су да нам узму 20 одсто, овако само 10“...

- То је као да вам неко из џепа узме две хиљаде динара, па врати хиљаду и каже још да вас је и частио! Очито је да се у јавности много спинује. Све време се прича како је Закон о раду закон који ће омогућити запошљавање, а било је јасно, и сада се полако то обистињује, да ће овај закон омогућити веће отпуштање. У тај пакет спада и прича о томе како неко има „меко срце“, па нам је учинио тиме што није дозволио веће смањење плата и пензија. Ми као земља водимо се погрешом филозофијом и морамо то да променимо. Погрешно је ако наставимо да смањујемо плате и пензије, већ морамо да се окренемо реалном сектору и да повећамо упосленост.

То што ћемо у државном сектору смањити плате, не значи да ће они у приватном живети боље.

Влада каже да је нови закон о раду сличан европским и да слични или исти закони важе свуда у региону. Да ли је то тачно? Видимо да у Хрватској, после две године „крчкања“, још увек није усвојен нови закон.

- Та теза није тачна! У региону се покушава са наметањем политике која иде по принципу притиска на смену. Тако један дан дође до смањивања неких права радницима у Србији, а сутрадан се исто то намеће Хрватској под изговором, „шта се буните, видите да су то Срби прихватили, они ће бити конкурентнији од нас“. Онда се иста прича говори нама у Србији за Хрватску и тако редом... Зато су синдикалне организације бивше Југославије направиле организацију „Солидарност“ како бисмо заједнички пратили шта се дешава и како бисмо реаговали.

С друге стране, многи у приватном сектору постављају питање: да ли је нормално да они који су на државном буџету, који се пуни највише од приватног сектора, имају већу плату?!

- Није природно, али не може се то решавати смањивањем плата у јавном сектору. У јавном сектору су и судије, лекари, професори и најбоље фирме које имамо у земљи. Требало би јачати реални сектор, коме држава делом гледа кроз прсте тако што се омогућава плаћање минималца, а остало „на руке“. Држава тако губи новац од пореза и онда не може да исплати плате, пензије...

Али приватници, мала и средња предузећа и предузетници, стално слушају о обећаним олакшицама, а све су им виши намети државе? При томе, и ово мало што исплаћују сада једва успевају да плате!?

- Ми смо и на Социо-економском савету покретали питање смањења намета реалном сектору. Међутим, ми немамо праву слику реалног сектора јер има много поља у којима се ради „на црно“. Све се ломи на запосленом – држава диже порезе, послодавац плаћа, али крајња штета иде преко леђа запослених и, наравно, самих приватника. Од овога су, наравно, изузети неки моћни привредници којима се дозвољава да дугују по милијарду и више за порезе.

Ако имамо фирму која нема перспективу и која годинама не ради – због чега онда сами радници у тој фирми, свесни да нема одрживог решења за то радно место – не крену сами да се преоријентишу или нађу други посао, већ годинама седе и чекају, жалећи се што нема решења?! Шта то говори и о свести код самих радника? Није ли од њих неодговорно да годинама седе, чекају и жале се?

- Нисмо сви способни да будемо предузетници. Нигде у свету нису сви предузетници. Неки имају способност и сами покрену посао, док већина своје способности нуди у најам за плату. Већина људи о којима причате би отишли у неку дургу фирму јер се никоме не чека да прима цркавицу од 12.000 или 18.000 динара, али немају где. Са друге стране – нико им никада није дао реалну шансу да они сами покрену нешто. Никада није дата шанса радничком предузетништву – да се тим људима предају фирме у којима раде и да они само покушају да их подигну. Од 2000. политика је била таква да се отпусти део радника како би нека фабрика морала да се приватизује, и тако годинама – а стратешких партнера нигде! Људи су тако остављени да чекају и није им понуђено ништа осим обећања о неком стратешком партнеру који никада није дошао.

Истина о мојим примањима, хотелу, ћеркиним студијама... - ћерка ми не студира у Лондону, а једино што имам од Врњачке Бање је то што сам је посетио

Видели смо у дану када су синдикати најавили штрајкове да су медији блиски актуелној влати писали о томе како сте Ви „синдикални тајкун“, који је узео милионе, милијарде... Како гледате на те нападе?

- То није први пут. Увек се то ради када треба да се изврши неки притисак. И у време претходне владе, када је требало да буде усвојен „Радуловићев закон“ о раду, исти листови су нападали мене, синдикат, породицу... Циљ тих напада је да се изврши притисак на нас да се повучемо из те приче.

Хајде да рашчистимо – шта је истина у нападима на вас? Имате ли милионске приходе, зидате ли хотел?

- Идемо редом – израчунали су да СССС узима милијарду и двеста милиона динара годишње на основу чланарине. То су израчунали на основу тога што СССС има око 500.000 чланова и помножили су то са чланарином. Као прво – то, дакле, нема везе лично са мном већ са нашом организацијом, која има око 12.000 правних субјеката и на које се новац распоређује. У супротном, да је то тако – да ја узимам те паре – онда је чудо да тужилаштво није реаговало?! Друго, ми сада имамо око 400.000 чланова, а не 500.000. Половина од новца за чланарину остаје синдикалним организацијама којима тај новац служи. Остатак иде синдикатима. Дакле, на нивоу Савеза годишње нам долази нешто мање од 30 милиона динара, а не милијарду и двеста! На крају крајева – то је све јасно видљиво у нашем извештају који на крају сваке године подносимо пред Надзорним одбором, који броји 120 чланова!

Има ли Љубисав Орбовић хотел у Врњачкој Бањи?

- Једино што имам од Врњачке Бање то је што сам посетио то место, и ништа више. Када је реч о хотелу у Врњачкој Бањи – он се гради од средстава СССС, и то се све види на уговору. Хотел ће ускоро бити завшрен и намењен је свим посетиоцима, док ће чланови синдиката имати одређени попуст. Дакле, СССС је имао одређена средства на располагању и хтео је то да уложи како би створио додатни извор прихода. Ово је први пут после 50 година да је Савез уложио средства која остају онима после нас.

А шта је са вашом платом, другим примањима, становима?

- Са 54 године колико имам могу да кажем да поседујем стан и да се он налази у фази откупа. Стан има 80 квадрата и налази се у скромној згради у улици Димитрија Туцовића у Београду и уопште није реч о луксузном стану. То је све што поседујем од непокретне имовине. Једино што је још истина јесте да имам мазду коју сам купио пре шест година и то је објављено у штампи. Ако неко сумња – постоји тужилаштво, па нека поднесе пријаву.

Неки медији су вас прозвали због тога да, док радници грцају и једва састављају крај с крајем, ви имате примања, наводно, преко сто-двеста хиљада?!

- У једном истом дану три новине су објавиле три различита податка о мојој плати – те да имам 320.000, па 360.000 и 500.000. Моја зарада је одређена одлуком Председништва СССС. Мој коефицијент је осам, а цена рада је 14.000. Када помножите та два броја, добићете моју зараду у СССС. Када је реч о другим приходима, од фебруара ове године више нисам председник Управног одбора Фонда ПИО. Данас је неко председник УО у ПИО, представник владе, али нико не пише о његовој надокнади, као и о надокнади 21 члана УО ПИО, међу којима су представници Владе, послодаваца, синдиката и пензионера. Међутим, пише се само о надокнади коју сам ја примао. Реч је о приходу од 46.000 динара.

Трећи приход је Социјално-економски савет, у коме има по шест послодаваца и представника синдиката. Ту су примања 30 и нешто хиљада.

Међутим, морам да нагласим да се те надокнаде примају уназад десетак година и да ја нисам учествовао у доношењу било које одлуке око тих надокнада.

У медијима се писало да примам новац и у неким другим одборима, што није тачно. Ја сам први покренуо, и то јавно, и тражио и од премијера и од владе да се укину накнаде за све чланове управних одбора у Србији, којих има више од 10.000 и који укупно годишње примају више од 60 милиона евра. Ја сам тражио да се свима то укине, али мало ко је то пренео и подржао. Ја и даље стојим при том предлогу, али „партијски другови“ би били страшно погођени.

Писало се и о студијама ваше ћерке?

- Писало се да моја ћерка студира у Лондону и да плаћам 8.000 евра школарину. Дете никада није било у западној Европи, а да не говоримо о Лондону! Друго, она студира на Мегатренду и сада је на првој години, која је бесплатна.

Друго – писало се исто и о „лакосте“ мајици коју сам носио. То је једина мајица коју имам да је те марке, и томе нисам придавао икакав значај. Ипак, пошто је то била тема, морам да кажем да ми је мајицу купила жена и да је коштала 63 евра, а не 100 евра, како се писало... 

Неизвесна судбина колективних уговора

Већина људи у државним фирмама има колективне уговоре и њих неће погодити смањење плата јер су заштићени тим уговорима?!

- То је тачно, али ће се с временом и то изменити. Доскора је у Србији преко 70 одсто запослених било покривено колективним уговорима. Имали смо и колективне уговоре у реалном сектору, у пољопривреди, хемији, грађевини, угоститељству и то је обухватало све запослене у тим гранама. Изменама закона о раду колективни уговори у реалном сектору се бришу, а они у државном и даље остају заштићени. Сви ти колективни уговори важе три године и видећемо да ли ће синдикати успети да се изборе за нове, или ће бити политика да се ти уговори бришу!? Зато су синдикати толико истицали значај проширеног дејства колективних уговора. Измењеним законом о раду се на најперфиднији начин елиминише колективно преговарање.

Оваква репресија према синдикалним протестима још није виђена

Како објашњавате чињеницу да у тренутку када се, како синдикати тврде, доносе закони који ће довести до масовног отпуштања и потпуно унизити положај радника, да се на протесту синдиката појави свега неколико хиљада људи?

- Период за организацију протеста је био невероватно кратак јер су у петак најавили да ће закон у влади бити у суботу. Дакле, све су радили брзо.

Али у Београду барем има 200.000 радника!?

- Ми смо за свега четири дана успели да окупимо између 10 и 15 хиљада, што је велики број људи за земљу у којој влада оваква странка каква влада. Ово не би могла ниједна странка. Поред тога – била је страшна репресија према нашим члановима, која се на памти ни у време Милошевића! Све државне фирме правиле су спискове људи који иду на протест у Београд. У престоници су постојале наредбе којима се људима забрањује да излазе из канцеларија за време радног времена... И поред свега тога, неколико хиљада људи је дошло. Показало се да постоји храброст и да се каже – ово не ваља! Уз то, сетите се медијских прича које су пласиране како ћемо ми да палимо. Још су нас из синдиката ставили у друштво са неким анархистом Ратибором Тривунцем, кога у животу никада нисам видео! Па радници су људи који граде и стварају! Ми то морамо да ценимо и да се боримо даље!

А имали сте и синдикат који је подржао Закон о раду?!

- Сви синдикати су били присутни изузев неког синдиката АСНС (Асоцијација слободних и независних синдиката), чије само помињање као синдиката вређа све остале синдикате. Они не знају да ли су странка или шта су. Они чак немају ни везу са било којом међународном синдикалном организацијом, нити радницима.

Разговарао Милан Динић