Vučićeva „platforma za Kosovo i Metohiju“

Evrointegracije Srbije su od početka bile velika zabluda, čija se kontradiktornost najbolje očitavala u paroli „i Kosovo i EU“. Upravo su zemlje EU, kao partneri SAD u NATO, bile angažovane na nasilnom i protivzakonitom odvajanju autonomne pokrajine Kosova i Metohije.

Skupo plaćene zablude

Demokrate su bile ubeđene da će se njihovim dolaskom na vlast nakon rušenja Miloševića, promeniti odnos EU i SAD prema Srbiji i da će se on dalje razvijati na bazi međusobnog uvažavanja. Politika evropskih integracija je od početka podrazumevala da Srbija treba da se saglasi sa otimanjem dela svoje teritorije i da to uopšte ne treba da dovodi u pitanje. Vešto uspevajući da prevaziđu sve prepreke koje su pretile takozvanoj nezavisnosti Kosova, SAD su realizovale mnogobrojne korake koji su ovaj proces dovele pred sam kraj. Nažalost, takav uspeh nikada ne bi postigle da nisu uspevale da pronađu saradnike među srpskim političarima, koji su na račun državnih i nacionalnih interesa zemlje kojoj treba da služe, obezbeđivali vlast i uz nju mnogobrojne privilegije.

Nema nikakve dileme da je Kosovo neuspeli projekat. To nerado priznaju i birokrate iz EU, ali samo na nezvaničnim sastancima.

Jasno je da na Kosovu ne postoje ni demokratija ni vladavina prava, a sada više ni entuzijazam da će situacija postati bolja nego što jeste. Albanci sa Kosova čekaju mogućnost da potraže bolji život u EU. S nestrpljenjem čekaju viznu liberalizaciju, u dogovorima koje EU vodi sa Kosovom kao nezavisnom državom.

Naravno proces evropskih integracija Srbije ide paralelnim kolosekom, a EU jasno zahteva od Srbije da prizna deo svoje teritorije kao nezavisnu državu, kako bi mogla da pristupi EU. Posebno treba podvući činjenicu da je takozvano nezavisno Kosovo stvoreno NATO agresijom na Srbiju kojom je najgrublje prekršeno međunarodno pravo. Zvaničnici EU vole da ističu kako je Kosovo specijalan slučaj, jer ne žele da dovode u vezu porast separatizma u EU sa kosovskim problemom.

Kosovo nije nikakav poseban slučaj, već jedna u nizu američkih intervencija, koja je proizvela haos i nerešive probleme.

Činjenica da pet država članica EU ne priznaje Kosovo kao nezavisnu državu, dodatno otežava namere SAD da dovrše započeti projekat izgradnje „nezavisnog Kosova“ kao deo šireg projekta „velike Albanije“. Iako je nezavisno Kosovo u velikoj meri projekat porodice Klinton koja nije osvojila novi mandat u Beloj kući, mi za sada nismo čuli disonantne tonove iz Vašingtona po ovom pitanju. SAD sada imaju daleko važnije probleme koje treba da rešavaju, a pokazuje se da je predsednik Tramp paralisan i da nije u poziciji da vodi politiku van zadatih okvira.

Kosovo za vlast

Rešavanje kosovskog problema bi za SAD značilo skidanje jedne tačke s dnevnog reda, koji je i onako sada postao predugačak. Zbog toga SAD vrše pritisak kako na Beograd tako i na Prištinu, da 2019. godine ovo pitanje bude zatvoreno. Srbiji se nudi okviran datum za pristupanje EU, iako niko ne može da ponudi garancije da će EU uopšte i opstati do 2025. godine u ovom obliku, bez ozbiljnih reformi.

Kontradiktorna je izjava predsednika Francuske koji je naglasio da se protivi proširenju EU bez unutrašnjih reformi ove organizacije i da nije vreme za prijem novih članica. U svakom slučaj članstvo u Uniju koja se bori sa ekonomskim, političkim i drugim problemima, i koja ni izbliza nije tako dobra prilika kao što je bila, ne može da bude predmet motivacije. Posebno ne pod uslovom gubitka dela teritorije. Srbija ne može da gleda na Kosovo samo kao na teritoriju, već mora da uzima u obzir duhovnu komponentu, istorijske činjenice i ekonomske računice.

Ali čak i da zanemarimo stvari koje nikako ne mogu da budu zanemarene, Srbija bi stavljanjem potpisa na sveobuhvatni dogovor o normalizaciji odnosa sa Prištinom legitimisala zločin koji je počinjen od strane zapadnih zemalja kao i zločin albanske strane. To bi bio presedan i imalo bi ozbiljne i dalekosežne posledice po Srbiju i srpski narod.

Aleksandar Vučić je svestan toga kakve bi posledice ostavila odluka da potpiše dogovor sa Prištinom i time prizna nezavisnost Kosova. Iako već dugo vremena najavljuje teške odluke i bolna rešenja, ne usuđuje se da ih tek tako donese i realizuje. Što ne znači nikako da se to na kraju neće i desiti.

Postoje argumentovane činjenice koje govore u prilog tome da je Srpska napredna stranka obećala zapadnim zemljama da će rešiti problem Kosova i da je dolazak na vlast obezbedila upravo takvim obećanjem. Šta Zapad podrazumeva pod rešenjem nije nikakva tajna, oni o tome otvoreno govore. Veliki faktor u svemu naravno igra vreme i Aleksandar Vučić pokušava da odloži momenat donošenja odluke, ali stvar je u tome da SAD diktiraju tempo koji njima odgovora. Njemu je jasno precizirano koji su rokovi za donošenje odluka, odnosno za ispunjavanje preuzetih obaveza. Sada sve ide ka tome da se javnost u Srbiji pripremi za priznavanje Kosova kroz ugovor o normalizaciji odnosa. Ako je jasno da SAD imaju zacrtane planove, veliko je pitanje koji je plan Srbije?

Očigledno je da rukovodstvo Srbije nema nikakav plan osim da kupi što više vremena i da prebaci odgovornost na nekog drugog. Onda se postavlja pitanje zbog čega Srbija nema plan?

Normalno bi bilo da državno rukovodstvo Srbije odavno ima plan i da deluje na njegovom ostvarivanju. SNS je od 2012. godine na vlasti, na koju je došla sa predizbornim obećanjima da će poništiti sve štetne dogovore koje je prethodna vlast potpisala sa Prištinom. Međutim to se nije desilo već je SNS otišla dalje i potpisala dogovore koje prethodna vlast nije bila spremna da potpiše. O tome je govorio i bivši predsednik Boris Tadić koji je naveo da je izgubio vlat zbog toga što nije želeo da pređe crvenu liniju. Setimo se da je Tomislav Nikolić za vreme svog mandata, nekoliko puta najavljivao platformu za KiM, ali da od ni od tog obećanja nije ništa bilo. To je samo još jedna činjenica koja govori u prilog tome da Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić nisu mogli da iznesu plan za rešenje kosovskog probleme, jer su se obavezali da implementiraju plan SAD još pre dolaska na vlast.

Najevropljanin

U ispunjavanju te obaveze srpska vlast ima bezrezervnu podršku Zapada i dozvolu da po drugim unutrašnjim pitanjima postupa u skladu sa svojim interesima. Iako Srbija nazaduje i u političkom i u ekonomskom i u svakom drugom pogledu, EU zatvara oči pred tim činjenicama, jer joj suštinski nije stalo ni do demokratije ni do Srbije, već do ostvarivanja sopstvenih političkih i ekonomskih ciljeva. To je zasigurno licemerje da zajednica koja govori o demokratskim vrednostima, slobodi govora, ljudskim pravim i sl. podržava diktatorske i kriminalne režime poput Vučićevog, Đukanovićevog ili Tačijevog, ali to za njih ne predstavlja nikakav problem. Oni zajedno sa diktatorskim režimima koje podržavaju učestvuju u obmani građana. Zbog toga su imali strategiju da dogovore u Briselu formulišu tako da mogu da se tumače na razne načine za potrebe manipulinja javnošću (kako srpskom, tako i albanskom). Srpska strana je implementirala te dogovore tumačeći ih po svojoj potrebi.

Iako je između Kosova i Metohije i ostatka Srbije postavljena klasična granica sa carinom, srpska vlast i dalje ubeđuje svoje građane kako se radi o prelazu. Čak i onda kada kosovske strukture hapse predstavnike Vlade Srbije zbog nelegalnog ili nedozvoljenog prelaska granice. Iako je srpska vlast dodelila Kosovu međunarodni pozivni broj +383, ona i dalje obmanjuje svoje građane da je to pozivni broj za „regiju“. Mnogo je još takvih primera, ali je suština u tome da vlast u Srbiji svesno obmanjuje svoje građane uz punu podršku „demokratskog“ zapada. Ovakvim postupanjem je javnost u Srbiji već stavljena pred svršen čin, što je sada više nego jasno.  

Za prikrivanje očigledne predaje državnih i nacionalnih interesa, SNS je angažovala sve moguće resurse. Od „nezavisnih“ analitičara, lažnih opozicionara, rijaliti programa, lansiranja raznih senzacija poput državnih samoudara, izmišljanja novih tema koje bi zainteresovale javnost i skrenule fokus sa KiM, korišćenja svih medijskih resursa koje koriste za dovođenje kontrolisanih aktivista, zatim za sukobljavanje naizgled različitih mišljenja ali isključivo onih koji imaju dogovor sa vlastima o nenapadanju i dobrom razumevanju i dr. Cilj je da se na sve moguće način javnost dezinformiše i zbuni.

Aleksandar Vučić je u svojom dramskim nastupima uporno menja uloge naroda i vlasti, predstavljajući narod kao lenj, bahat, neodgovoran, nedorastao, korumpiran, nesposoban, a sebe kao žrtvu koja čini sve kakao bi spasila taj gadan i nezahvalan narod. Verovatno je Aleksandar Vučić prošao kroz neku psihološku obuku kako bi što bolje glumio stradalnika i time izazivao sažaljenje ljudi, jer se u tome pokazao kao ozbiljan profesionalac. Mada je realno govoreći ozbiljan talenat.

Dodatne efekte postiže tvrdnjama da Zapad vrši veliki pritisak na Srbiju, ali da je on preuzeo na sebe taj pritisak i da čini sve što je u njegovoj moći da „spase što se spasti da“. Te tvrdnje naravno nemaju veze sa realnošću, jer je za vreme vladavine SNS predato sve što se moglo predati, i sada smo ostali bez i jednog aduta u rukama. Pre svega, u međunarodnim odnosima postoje diplomatska pravila ponašanja, a vršenje pritiska na drugu državu nije nešto što je dozvoljeno. Ukoliko se zapadne zemlje ne ponašaju po pravilima diplomatije, predsednik Srbije je dužan da to javno iznese i da zatraži podršku građana u suprotstavljanju takvom nediplomatskom ophođenju. Ali, ukoliko nosilac vlasti u Srbiji ima preuzete i dogovorene obaveze i ukoliko ga Zapad pritiska da ispuni te preuzete obaveze, on o tome naravno ne može da obavesti javnost.

Završnica

Radi konačne realizacije preuzetih obaveza , vlast ima potrebu da sada maksimalno mobiliše javnost u Srbiji, kako oko teme Kosova i Metohije tako i oko drugih tema, kako bi dodatno istrošila energiju društva. Zbog toga je pokrenut unutrašnji dijalog, održani su mnogobrojne konferencije i okrugli stolovi, pokrenute su inicijative, apeli. Daleko od toga da su grešni oni koji žele da izlože svoj stav po pitanju Kosova i Metohije, ili još manje oni koji pokreću ili potpisuju inicijative i apele kako bi sprečili predaju Kosova, stvar je u tome da će se vlast potruditi da iskoristi svakog pojedinca i svaku dobru nameru kako bi ostvarila svoje planove.

Angažovanje raznih društvenih struktura po pitanju Kosova i Metohije i njihovo uključivanje u takozvani unutrašnji dijalog, stvara utisak da će odluke biti donete demokratskim putem, u saglasnosti sa voljom većine naroda. Kao što se može zaključiti i iz prethodno iznetih stavova,  Zapad podržava simuliranje demokratije. Vučiću je potrebno da predstavi kako ima široku podršku naroda. Pored toga, dve osnovne namere su da prebaci odgovornost za predaju Kosova sa sebe, kao i da pronađe bilo kakav argument koji bi mogao da predstavi kao uspeh.

Što se prebacivanja odgovornosti tiče, istovremeno se u javnosti ističe uloga prethodnih vlasti. Na njihov račun se prebacuje i ono što su uradile i ono što nisu uradile.

Neosporno je da je Boris Tadić sproveo korake koji nisu bili u interesu očuvanja Kosova i Metohije u sastavu Srbije ali i to da je imao crvenu liniju koju nije želeo da pređe, a to je potpisivanje Briselskog dogovora, postavljanje granice na Jarinji itd. To su potezi koje su sproveli Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić. Međutim, Vučić te činjenice uopšte ne komentariše kao da se takve stvari nisu ni desile. Upravo su potezi SNS u vezi sa Kosovom doveli do pogoršanja bezbednosti Srba i demotivisali ih u pogledu daljeg opstanka na tim prostorima.

Srbi su izgubili mogućnost da odlučuju o svojim sudbinama onog momenta kada je Beograd ugasio institucije države Srbije na KiM i integrisao ih u kosovski sistem koji funkcioniše pod Ustavom takozvane Republike Kosovo. To je učinila vlast koju predvodi Aleksandar Vučić a ne neko drugi.

Takođe primoravanjem Srba sa KiM da izađu na izbore koje organizuju nelegalne prištinske vlasti, formiranjem „srpske liste“ i ulaženjem u koaliciju sa Ramušem Haradinajem, vlast iz Beograda je ponizila Srbe na način koji to niko ranije nije učinio. Tome treba dodati i marginalizaciju svih uglednih ljudi sa KiM koji nisu želeli da učestvuju u izgradnji nezavisnog Kosova, progon političkih protivnika poput pokojnog Olivera Ivanovića i davanje položaja kriminogenim i marginalnim strukturama preko kojih su sprovedeni svi ponižavajući koraci. Ovim je stvoren veliki konflikt u srpskoj zajednici na KiM, koji u budućnosti preti daljoj eskalaciji.

Drugi faktor je to da Aleksandar Vučić uporno ponavlja kako će narod imati priliku da odluči i da on sam neće doneti odluku koja bi bila u suprotnosti sa voljom naroda.

Referendum je sredstvo kojim može da se prebaci odgovornost na narod a takođe može da iskoristi i premijera Anu Brnabić, koja nema nikakav politički autoritet pa time ni odgovornost za bilo kakve postupke. Ukoliko se Vučić odluči da organizuje referendum oko pitanja Kosova i Metohije, bojim se da će rezultati tog referenduma biti unapred određeni. Kontrola glasanja pod sadašnjim uslovima nije moguća kao ni utvrđivanje rezultata glasanja, što odgovara kako vlastima koje Zapad podržava, tako i samom Zapadu. 

Saglasnost i međusobno razumevanje se zasniva na obostranim interesima jedne i druge strane, koji nemaju ničeg zajedničkog sa državnim i nacionalnim intresima Srbije. Jedini dobitak na koji Vučić može da računa je formiranje „Zajednice srpskih opština“ po Ustavu Republike Kosovo (što je u skladu sa briselskim dogovorom) koja neće imati nikakve posebne nadležnosti u sistemu nezavisnog Kosova. To se naravno ne može oceniti kao dobitak, već kao deo svukupne gubitničke pozicije u koju je Srbija stavljena.

Ukoliko Aleksandar Vučić lično isli posredno potpiše sveobuhvatni mirovni sporazum sa Prištinom, to će imati dugoročne negativne posledice i biti novi podsticaj daljoj dezintegraciji Srbije. Bez obzira na namere da odgovornost prebaci na prethodne vlasti, narod ili bilo koga drugog, ostaće zabeleženo u istoriji da je Aleksandar Vučić odgovoran za predaju Kosova i Metohije i ništa neće moći da sakrije tu činjenicu.

Ukoliko postoji i najmanja mogućnost da takav potez Aleksandar Vučić ne povuče, to je dobra vest za Srbiju. Međutim, iako su međunarodne okolnosti daleko povoljnije po Srbiju, vlast nije iskoristila mogućnost da preokrene gubitničku poziciju Srbije, iako je imala više prilika da to uradi. Očigledno je da je otišla predaleko sa đavolom u šetnju. Šta god da se desi, narod nikako ne sme da digne sam ruke od sebe, već treba da ostane dosledan u odbrani svojih interesa i da zadrži veru, kao što je to činio mnogo puta u svojoj istoriji. Istina i pravda jedine nemaju alternativu.  

(Autor je direktor Centra za geostrateške studije)