Vučića neće zameniti nikakav drugosrbijanski „Vili Brant“, već vlada kompromisa

Narativ o potrebi za „srpskim Vili Brantom“ već odavno postoji kod onih koji Srbe izjednačavaju sa nacistima iz Drugog svetskog rata, sa ciljem da nas proglase za glavnog i jedinog krivca za ratove iz 90-ih – a svojim (ili u slučaju drugosrbijanaca susednim) nacionalizmima, docrtali oreol antifašizma koji uvek mora biti u pravu i koji se zapravo žrtva koja se „samo brani“. Još je Đinđić pričao da su ga prilikom stupanja Mesića na dužnost predsednika Hrvatske u Zagrebu pitali „Da li ste vi Vili Brant“, na šta im je on odgovorio da jeste samo „... ako i vi imate nekog Vili Branta.“ (Ivanović, 2007: 262). Takve želje su izrazili i Dragan Bursać [1], Žarko Korać [2], Munira Subašić [3], Denis Zvizdić [4] i još mnogi drugi.

Drugim rečima „srpski Vili Brant“ bi podrazumevao nekog predstavnika Srbije koji bi padao ničice u Vukovaru, priznao Kosovo, „genocid u Srebrenici“, izvinjavao se za litije u Crnoj Gori, uveo sankcije Rusiji... No, stavimo za sada na stranu spisak želja zagovornika antisrpskog sanitarnog kordona u regionu i pozabavimo se strahovima koji postoje kod dela Srba – pre svega u kontekstu studentskih blokada i protesta koji su započeli krajem 2024. godine. Ovom prilikom obraćam se delu srpske nacionalne inteligencije sklone zastrašivanju i sebe i nas nekavom „obojenom revolucijom u Srbiji“. Ne mislim naravno na režimske talibane i džuboks-analitičare koji Vučića vide kao nepogrešivog mesiju, već na sve one koji su (veoma) nezadovoljni sa Vučićevom politikom, ali opet imaju neke strahove kada se tiču njegove eventualne smene.

Moramo se čuvati opasnosti da se nekada u budućnosti ne probudimo sa naknadnom pameću da smo logikom u duhu „ne menjaj, može samo gore“ dali svoj doprinos potpunom urušavanju države i nacije

To su svi oni koji Vučiću zameraju neprekidno (puzajuće) puštanje niz vodu srpskih pozicija na Kosovu, nedovoljnu podršku Republici Srpskoj uz povremeno zabijanje noža u leđa istoj i sl. Ali koji su eto naseli na onu patku „šta ukoliko posle njega dođe Đilas/Marinika/Zeleno-levi front/Proglas, pa uvedu sankcije Rusiji, priznaju 'genocid u Srebrenici'...?“. Ruku na srce ovoj patki doprinosi i to što se deo ovih aktera i sami izjašnjavaju neke od takvih poteze.

Odraz takvog mišljenja možemo videti u tekstu Slobodana Antonića u kome on poručuje kako „nikome ne treba biti korisni idiot“ [5]. U samom tekstu ima mnogo toga vrednog. Antonić u njemu najpre priznaje neke od svojih zabluda – najpre onu iz 1989. koja se tiče vere u kapitalizam, a zatim onu iz 2000. kada tvrdi da je ispao naivan zato što je verovao da će rušenje Miloševića biti dovoljno da nas Zapad „primi u 'porodicu evropskih naroda', a Kosmet i druga pitanja rešiće se 'demokratski'“. Navodi i kako je nakon toga izvukao lekciju, odbacio logiku „samo da ovi odu“, te se umesto toga krenuo baviti analizom ko treba da dođe. Rezultat toga bili su njegovi tekstovi u kojima je pratio i raskrinkavao SNS još pre nego što su došli na vlast, te ga – za razliku od nekih drugih – Briselski sporazum nije ni najmanje iznenadio.

Međutim, zaključci i analize koji dalje slede u tekstu imaju mnogo toga spornog. Antonić se poziva na svoja prethodna iskustva, prva dva kada je tek naknadno shvatio da je činio greške i ono važnije treće kada je od početka bio u pravu. No problem je što se kriterijumi koje koristi razlikuju pa iz toga proizilaze pogrešne pretpostavke. Naime, po njegovom sopstvenom priznanju u vreme dok je tada novokomponovana SNS bila u opoziciji on se bavio time ko treba da dođe, dok se u slučaju aktuelnih protesta bavi time ko ih podržava.

Bilo bi logičnije da i u aktuelnom slučaju primeni svoje korisno iskustvo i da postavi prvo pitanje – ko treba da dođe. To je ključno zbog toga zato što razni kolumnisti Danasa i njima slični, od čijih drugosrbijanskih stavova Antonić sa razlogom zazire, ne mogu i neće doći na vlast. Ličnosti poput Dinka Gruhonjića ili Snežane Čongradin nisu kandidati za vlast. Najviše čemu oni mogu da se nadaju će nekoj novoj vlasti postati nešto nalik onome što je Vučiću postala njihova istomišljenica Jelena Milić. To naravno ne želimo, ali takva potencijalna neprijatnost više bi ostavljala gorak ukus nego što realno može naškoditi državi. Pri tome reč je samo o potencijalnoj, a ne sigurnoj mogućnosti. I drugo, ukoliko se već bavimo manje značajnim pitanjem ko podržava blokade i proteste zašto bi smo fokusirali samo i ponajviše na one koje smatramo problematičnim? Po kojim je to kriterijumima nekakav Tomislav Marković relevantniji od jednog Mila Lompara ili jedne Danice Crnogorčević?

Da nikome (pa ni Vučiću) ne bi bili korisni idioti treba ozbiljno da postavimo početno Antonićevo pitanje – ko treba da dođe. Ili još bolje, ko bi eventualno mogao da dođe. Jasno je da to nije nikakva grupa novinara i kolumnista čiji je maksimalan politički domet marginalna stranka Građanski demokratski forum. Nakon Vučića bi mogla da dođe samo neka koaliciona vlada sastavljena od pro-EU stranaka (kakve smo već imali na vlasti pre SNS) i nekih nacionalističkih stranaka koje su opozicija sadašnjem režimu. Ove druge su nešto nalik na ono što pretpostavljam da Antonić želi. A one prve su nešto što on – ukoliko i dalje veruje da je bio u pravu pišući tekstove koji su završili u knjigama Višijevska Srbija, Tranzicioni skakavci i Na briselskim šinama – smatra manjim zlom od Vučićevih naprednjaka koji su usledili. Čemu onda strah?

Nakon Vučića može biti formirana vlada sastavljena od široke i ideološki heterogene koalicije. To znači da bi to bila vlada kompromisa, kao takva ne bi mogla na svom čelu imati „srpskog Vilija Branta“

Dakle, nakon Vučića može biti formirana samo neka vlada sastavljena od široke i ideološki heterogene koalicije. To znači da bi to bila vlada kompromisa. I ona kao takva ne bi mogla na svom čelu imati nekog „srpskog Vilija Branta“ koji bi se izvinjavao za litije u Crnoj Gori, uveo sankcije Rusije, 11. jul proglasio za Dan sećanja na Srebrenicu i sl. A ponajmanje nekoga ko bi priznao Kosovu u zamenu za tapkanje po ramenu i obećanje da ćemo u EU ući kada i Severna Makedonija i Albanija. Ne samo zato što bi to bila vlada kompromisa, već još više zbog toga što sve to predstavljaju izrazito nepopularne poteze kojima se sa razlogom protivi između 80% i 90% građana.

„Srpski Vili Brant“ je nemoguć ne zato što se u našem narodu ne bi mogao pronaći pojedinac sa takvim naopakim stavovima. Ono što njegovu pojavu onemogučava je to što naše društvo ima brojne zakonitosti, mehanizme i unutrašnje strukture koje čine nemogućim da neko takav bude srpski predsednik ili premijer. „Srpski Vili Brant“ bio bi moguć samo u uslovima direktne vojne okupacije čitave Srbije poput one koje je snašla Irak 2003. Bez toga toga neko sa takvim svetonazorem ne može dogurati dalje od univerzitetskog profesora.

Čak se ni sam Vučić (još uvek) nije usudio da otvoreno postane „srpski Vili Brant“, u tome ga je najviše sprečilo naše javno mnenje

Bilo šta od tih nepopularnih poteza, od uvođenja sankcija Rusiji pa do (otvorenog) priznanja Kosova, mnogo pre bi mogao sprovesti Vučić. Zato što on ima disciplinovanu i moćnu partiju sastavljenu od bivših nacionalista koje mnogi njegovi glasači ne razlikuju od starih radikala, veliki talenat za manipulaciju i do sada neviđenu kontrolu nad medijima u kojima su redovni razni „Bokani“ spremni da svaku predaju uz gusle opevaju kao pobedu. Ali čak se ni sam Vučić (još uvek) nije usudio da otvoreno postane „srpski Vili Brant“, iako su neki strani mediji, poput bečkog Standarda, baš o njemu govorili na taj način [6]. I u tome ga je najviše sprečilo naše javno mnenje. A šansa da to postane će mu samo rasti što mogućnost njegove smene bude izgledala manja. Zato se moramo čuvati opasnosti da se nekada u budućnosti ne probudimo sa naknadnom pameću da smo logikom u duhu „ne menjaj, može samo gore“ dali svoj doprinos potpunom urušavanju države i nacije.

___________________________

Ivanović, Života (2007). Zoran Đinđić: Put Srbije u Evropu, Draslar Partner, Beograd

[1] https://www.fokus.ba/vijesti/bih/dragan-bursac-zasto-se-do-sada-nije-pojavio-srpski-willy-brandt/1940800/

[2] https://autonomija.info/zarko-korac-zrtva-ocekuje-i-zasluzuje-samo-iskreno-izvinjenje/

[3] https://www.danas.rs/svet/region/majke-srebrenice-imaju-poruku-za-vucica-zao-nam-je-sto-nije-bio-sponzor-rezolucije-i-postao-novi-vili-brant/

[4] https://avaz.ba/vijesti/bih/860830/zvizdic-regionu-treba-novi-vili-brant-koji-ce-kleknuti-kako-bi-sve-ustalo

[5] https://rt.rs/opinion/slobodan-antonic-politikolog/123536-nikome-ne-biti-korisni-idiot/

[6] https://www.rts.rs/lat/vesti/politika/2841384/standard-vucic-u-ulozi-srpskog-vilija-branta.html