Vratimo Evropi njenu autentičnost

Daleko je od istine da je Boris Tadić jedini političar koji je po sopstvenom liku želeo da oblikuje zemlju kojom vlada. Ne tako davne 1971. godine, sada već upokojeni Mobutu Sese seko Kuku Ngbendo wa za Banga (1930 – 1997), vladar afričke države Kongo, čije ime i prezime doslovno znače: „Svemoćan ratnik koji će zbog svoje izdržljivosti i nesavitljivosti ići iz osvajanja u osvajanje – šireći požare za sobom“, rešio da promeni ime te iste države u Zair. Kao obrazloženje odluke, narodu kojim je vladao, tadašnji predsednik Mobutu, bivši novinar kinšaskog lista L’avenir, ponudio je „kampanju“ čiji je moto glasio:„Vratimo Africi njenu autentičnost.“ Menjanjem imena Kongo u Zair Mobutu je ozvaničio tek prvu fazu promena u državi. Sem promene imena države, Mobutu je bio rešen i da je reorganizuje u skladu s „afričkim“ (ma šta to značilo) tekovinama. Druga faza, ispostavilo se, uključivala je niz političkih ubistava i progona neistomišljenika, što ga je 1990. koštalo gubljenja naklonosti i pomoći administracije SAD, zadobijene 1960. godine, svrgavanjem s vlasti prokomunističkog premijera Konga Patrisa Lumumbe. Ovo odustajanje administracije SAD od pomoći najvećem afrikanizatoru Afrike označilo je početak Mobutuovog kraja. Po svemu sudeći Mobutu bi ostao još dugo u zapećku svetskih istorijskih čitanki, da nije Srbije dvadeset prvog veka.

Ovih dana u Srbiji traje kampanja za regionalizaciju i reorganizaciju države ili, ako više volite, „Vratimo Evropi njenu autentičnost“. Na radnim stolovima stranačkih lidera evropske Srbije, umesto ekonomskih izveštaja o kulačkom odnosu države i poslodavaca ili, s druge strane, statistika koliko će se godišnje iseći prstiju po zaposlenom ne bi li se isplatilo zarađeno – stoje mape budućeg regionalnog uređenja. Teško je i zamisliti nekom površnom umu koje su glede ovog poduhvata sve kombinacije uzete u obzir, ali za pretpostaviti je da je opšta ocena ujedinjenih evropeizatora da je za vraćanje Evropi njene autentičnosti neophodno da cela kampanja krene odavde, iz kolevke savremene Evrope, dakle iz Srbije. Da bi, po želji činovnika, što iz Brisela, što odavde, cela stvar „pila vodu“, treba utvrditi neophodan i tačan broj regiona ovdašnjih, a on još nije konačno birokratski utvrđen, mada se pretpostavlja da će cifra varirati između pet i sto pedeset.

Naravno da je celu ovu plemenitu ideju Borisa Tadića ovdašnja opozicija što građanska što narodnjačka dočekala na nož. Po onima što još udaraju u talambase nacionalizma to je uvod u secesiju delova Srbije. Kako bi što tačnije opisao njihovu „narodnjačku“ poziciju moram se poslužiti bar jednim primerom ili odrednicom iz „narodnjačke tradicije“, evo neka to bude već dovoljno tradicionalistička svetkovina „vašar“. Šta npr, hipotetički se pitaju „narodnjaci“, ako se region gde se održava, npr. šabački, vašar odvoji od grada Šapca veštačkom podelom ili proglasi nezavisnost? Hoće li taj vašar i dalje biti šabački ili neki vašar koji je autonoman van Srbije, takoreći neko vašarište van domašaja za stanovnike, a pogotovo vlast ostatka Srbije? Oni dobro znaju da je vašar kao svetkovina ovde opšta i vekovima sveprisutna pojava. Znaju oni da se vašari održavaju i u Preševu, Tutinu ili Subotici... Da se oni pitaju oni bi se prvo tim vašarima pozabavili. Zato spremno nude centralizovanu i unitarnu državu, sami se prisećajući onog starog aforizma iz komunističkog doba: „Kad kod nas dođe komunizam – svi ćemo živeti u Beogradu!“. S druge strane, onaj deo opozicije koji ne udara u nacionalističke talambase, već ni sam ne zna gde udara, odmah bi sve vašare zabranio kao retrogradnu regionalnu pojavu. Po njima, vašarišta i nisu baš primerena mesta, oni bi pak da svaki region dobije EXIT – što više regiona to bolja žurka. Kako sačuvati npr. evropsku autentičnost jedne Čubure u Beogradu, pitaju se hipotetički oni, kad Čubura nikada vašara, a ni vašarišta nije imala? Tužno je što oba dela opozicije aktuelnoj vlasti, poneseni svojim ideološkim predrasudama ne vide koliko je ideja o regionalizaciji, čiji je promoter Boris Tadić u suštini i u svom ishodištu plemenita, koliko je ona, pre svega, odraz brige prema građanima Srbije! Kada već ne vide tu činjenicu, sasvim je razumljivo što ne percipiraju širi smisao i ingenioznost ideje regionalizacije koju nudi Tadić.

Poznato je da svako, iz svakog partijskog vrha ima nekog šuraka, svastiku ili barem nezaposlenu ujnu. Nažalost, svako to shvata sem opozicionih lidera koji, ili se prave da ne shvataju ili „tvrde pazar“! Takođe je poznato da je država sama po sebi preduzeće sa zavidnim nivoom cene za svoje najčešće beskorisne usluge koje prodaje građanima. Samo država je u stanju, a naročito država Srbija, da npr. jedno beskorisno parče papira na kome piše nešto što je samo njoj potrebno proda za dobru svotu novca. Zašto je nezadovoljna opozicija, ili simulira nezadovoljstvo, kad se modelom regionalizacije otvaraju nova radna mesta? Ne vidi li ona te vapaje, težnje i htenja sopstvenih šuraka, svastika i ujni za uhlebljenjem? Ako ona ne vidi, vidi Boris Tadić! Svaki region imaće svoje regionalne kancelarije sa raznim namenama, što pak otvara perspektivu za trgovinu, kako političku, tako i sveopštu! Što više regiona i što „bolje organizovanih“, to je svaki poreski obveznik srećniji, jer će znati da ispred sebe ima nekog zadovoljnog birokratu. Naposletku, taj poreski obveznik biće srećan, jer je zbrinuo nečiju ujnu! Zato je optimalan broj regiona za Srbiju bar dvestotine pedeset, za svakog poslanika po jedan. Nismo li godinama kao poreski obveznici plaćali troškove dve države, tačnije jedne države Srbije, jedne federacije, preko sto opština, jedne sadašnje i jedne bivše pokrajine? Šta bi sad poreskim obveznicima falilo da plaćaju jednu državu, trocifreni broj opština i mnoštvo regiona? Na kraju krajeva, nije li to onaj povratak na stara dobra vremena kada je svaki paša imao svoj pašaluk? Već sam u stanju da zamislim npr. Kancelariju za regionalnu saradnju u kojoj sede sve mudre regionalne glave i sarađuju na regionalnom razvoju, ali čuvajući i negujući autonomiju svojih regiona.

Mnogi se žale da sada nije pravo vreme za otvaranja takvih pitanja... Odmah bivaju ućutkani ingenioznom tezom koju je, u svom skorašnjem intervjuu dao lično Boris Tadić, parafraziram: „Regionalizacija – veli predsednik – nije uvod u secesiju delova Srbije, već način za ravnomernu raspodelu bogatstva...“. Dakle, svakom dobronamernom i razboritom građanu Srbije je, pre svega, jasno je da Srbija, trenutno nikad bogatija zemlja, te da se javio višak „bogatstva“ koje valja pravedno raspodeliti, a nema boljeg načina za raspodelu tog viška kapitala od raspodele po regionima. Nije li to bar dokaz da je Srbija pregrmela svetsku ekonomsku krizu veoma uspešno i da nam predstoji svetla regionalna budućnost raspodele onoga što smo stekli! Ima tu, naravno, nekih sitnijih prepreka kao što su skoro doneseni Ustav, ali, lako će se narod motivisati za njegovu referendumsku promenu... Prema Borisu Tadiću, Srbiji nije vreme za nove izbore, jer su skupi i nepotrebni, ali svakako je vreme za referendum za promenu Ustava, jer je, po svemu sudeći, jeftin i nužan. Uzme li se u obzir onaj vapaj rodbine stranaka na vlasti, a bogami i u opoziciji, ta nužnost i jeftinoća narasta toliko da se običnom posmatraču ledi krv u žilama.

Sasvim je druga stvar, ali podjednako bitna, jer je za razliku od lokalnog dejstva regiona na Srbiju ta stvar globalnog karaktera. Reč je o tome da ćemo mi kao društvo uregionalizacijom i reorganizacijom Srbije uspeti celoj Evropi da vratimo njenu autentičnost i njene vrednosti, u šta svakako spada i regionalizacija. Verovatno ćemo se mi kao društvo, prema zamisli Borisa Tadića, ne samo lansirati u orbitu regionalizacije kao lider na Balkanu, već će naš primer slediti i ostatak evropskog kontinenta. Tačno je da je evropski koncept regionalizacije moćan, ali sa našim domaćim regionima, regionalni koncept starog kontinenta biće nesavladiv i gotovo nadmoćan. Ova činjenica automatski lansira Borisa Tadića među velikane istorije, što uspeva samo retkim državnicima koji menjaju njen tok. Jedan od njih će svakako postati Boris Tadić.

Jedini problem u koncepciji zvanoj „Vratimo Evropi njenu autentičnost“ jeste taj što nije originalna. Originalnosti celog koncepta oštro prkosi gore pomenuti Mobutu Sese seko Kuku Ngbendo wa za Banga, ili, ako više volite prevod njegovog imena na srpski: “Svemoćan ratnik koji će zbog svoje izdržljivosti i nesavitljivosti ići iz osvajanja u osvajanje – šireći požare za sobom“. Nije li bivši predsednik Zaira zbog te svoje zamisli zaslužio da u istoriji čovečanstva stoji bar rame uz rame sa našim predsednikom? Kakva bi to istorijska nepravda bila kada bismo zaboravili u ovim po nas slavnim trenucima regionalizacije „Svemoćnog ratnika...“? Kao Mobutu nekada u Africi šireći afrikanizaciju Afrikom, tako Boris danas u Evropi širi talas evropeizacije Evrope. Tačno je da narod Zaira nije baš najispravnije shvatio svetlu državničku zamisao svog lidera, pa je istog svrgao s vlasti 1997. godine, te zemlji vratio ime u Kongo. Nadajmo se da će Tadić sa regionima biti bolje sreće. To uopšte ne treba da pokoleba našeg lidera u „širenju požara za sobom“, jer samo regionalni plamen može ogrejati srce svakog stanovnika Srbije u ovom trenutku. U krajnjem slučaju, ta neoriginalnost ideje može da bude samo mala mrlja kada Nobelov komitet bude raspravljao o zasluženosti nagrade za Borisa Tadića... Dakle, ništa strašno: kada bi se bar jedan region u Srbiji nazvao po pokojnom Mobutu, to bi svakako izgladilo celu stvar.