Vostani Serbije!

Srbiji nikada kao danas nije bila potrebnija sabornost onih kojima jeste iskreno stalo do njenog vostajanja i buđenja, a ne do puke vlasti, ili pak  promene iste bez promene sistema.

U nekim  ranijim vremenima Srbija je imala velike umove koji su svojim delima opominjali na momenat porobljenosti i potrebu da se narod probudi. Mnoge od tih velikih reči važe i danas, od Dositejeve „Vostani Serbije davno si zaspala u mraku ležala, sada se probudi“, preko one pesme, koju je skoro vek kasnije napisao  Vladislav Petković  Dis „Naši dani“ koja je opisivala ono vreme  u kojima je živeo pesnik, ali koja verno oslikava i naše dane kao da nam je savremenik.

Onako kako je Dis opisivao vreme pre više od veka takve dane  živimo i danas mi, potomci onih koji su prešli albanske gudure, koji su dali najveću žrtvu u Evropi u Prvom svetkom ratu, koji su ponosno skandirali „Bolje grob, nego rob!“

Mi potomci tih i takvih Srba danas živimo u vremenu beznađa. Vremenu u kome se razvilo crno seme opadanja, nabujao šljam , razvrat i poroci, u kom se oseća truli zadah propadanja. Naša generacija živi u Srbiji u kojoj  su moral i poštenje zaboravljene, ne samo  kao kategorije, nego i reči, u kojoj su mane postale vrline, a ono što se oduvek smatralo ljudskim vrlinama danas su najveće mane.

U tom i takvom vremenu u kome smo od pandura napravili velikaše i u kome nam lopovi prave bogataše, u kome se patriotizam kao reč koristi u najpežorativnijem smislu, da bi menjali sve drugo neophodna nam je promena sistema vrednosti.

Kome je do Srbije,a ne do puke vlasti zarad same vlasti, to mu je jasno. A tako nešto možemo da potignemo samo svi zajedno. Svi mi koji samo svesni da imamo zajednički put, da u ovoj prilici od njega zavisi opstanak čitavog naroda i države Srbije.

Nije ovo Srbiji prvi put da se našla pred onom hamletovskom dilemom – biti ili ne biti, odnosno opsatati ili nestati, rečeno srpskim jezikom, koji važi za jedan od najsavršenijih jezika sa jednim od najsavršenijih pisama na svetu. 

Razlika između onda i sada, naše istorije i sadašnjosti je u tome što smo onda bili hrabri, što smo se držali kosovskog zaveta kao Svetog pisma i što smo bili moralni i pošteni prema sebi i prema drugima. U tim vremenima naših predaka više ih je uvek bilo koji su bili na pravoj strani , na strani morala i pravde, borbe, na strani Srbije.

U našem vremenu suočeni smo sa manjkom tih hrabrih i odvažnih, sa manjkom solidarnosti i svesti da jedino sloga može i Srbiju i Srbina da spase. A ta sloga mora da bude kohezioni faktor cele one opozicije koja se istinski bori protiv nakaradne vlasti i kojoj je jasno da ima posla sa ozbiljnim neznalicama, trgovcima diplomama, izdajnicima Kosovskog zaveta, trgovcima sopstvenom državom, njenom zemljom i ljudima.

Vlast koja je vanredno stanje uvela u momentu kada je to njoj odgovaralo i ukinula ga da bi mogla da održi sramne i neregularne izbore na kojima su svi oni koji budu odlučili da izađu saučenici u zločinu ubijanja demokratije, mora da ima opoziciju koja je dosledna, principijelna, jedinstvena i sa jednim ciljem – promena takve vlasti i sistema.

To je osnovni preduslov da više nikada Srbija i srpski narod ne dođu u situaciju u kojoj se sada nalaze.

Srbiji su danas više nego ikada potrebne iskrene patriote i iskreni patriotizam. Danas se domovina brani kao u onoj Ršumovoj pesmi „lepotom i čašću i znanjem,  životom i lepim vaspitanjem“. Ti stihovi na kojima su odrasle i odrastaju generacije srpske dece i sve one dece koja su rođena i rađaju se u Srbiji i širom sveta gde god nas ima, danas moraju da budu ideja vodilja srpskog patriotizma.

Patriota je svako ko iskreno voli državu u kojoj živi, svoje sunarodnike, ali i sve one građane koji je osećaju kao svoju domovinu, bez obzira na veru i naciju.

Srbija nikada nije imala vlast koja je imala više afera , neznalica, premijerku i ministre kojih bi se postideo svaki iole moralan i normalan narod. I nikada se neću složiti da je takva vlast izbor potomaka slavnih Srba, velikih ratnika i boraca kao što su Živojin Mišić, vojvoda Stepa Stepanović, naučnika kakav je Nikola Tesla, Milutin Milanković, Mihajlo Pupin, Jovan Cvijić... I nisam ih sve pobrojala, jer ti Srbi što su nam ime svetom pronosili, čast i srpsko ime zaslužuju sve naklone i počasti i današnje Srbije koja je zaboravila i ko je i šta je i od koga je. A narod koji zaboravlja svoju prošlost, ne može da se nada ni svetloj budućnosti.

Odgovornost nije samo na nakaradnoj vlasti, nego i na razjedinjenoj opoziciji koja mora da shvati da je  Srbija ispred svih podela i razlika u mišljenjima. Postoji jedan jedini i zajednički imenitelj oko koga moramo svi da se okupimo, a to je Srbija.

Kome je do Srbije, mora da stane u odbranu države i nacije, svega što je srpsko. Srbiji su danas više nego ikada za spas potrebni oni koji su najumniji među nama ,a koji su spremni da svoje znanje stave na raspolaganje narodu i državi, čiji opstanak je s onima koji je vode opasno ugrožen.

Srbiji danas nisu potrebne međusobne borbe sujeta pojadinaca, lideri koji će poput ovog koga moramo da smenimo, oko sebe da okupe poslušnike i poltrone. Srbiji su danas potrebni svest i savest, sposbnost i znanje da bi preživela sve ono što su joj učinili i čine oni koji njom i njenim narodom vladaju.

A  danas vladaju diletanti mnogo gori od onih koje smo kroz slavnu istoriju umeli da   pobedimo.  

Duboko verujem da je u ovom mom  narodu ostala ona iskra hrabrosti i smelosti, a i borbenosti i mudrosti, koju  su imali naši preci. Danas je sve na nama i zato je važno da budemo jedinstveni, da u sebi pronađemo snagu da se strpljivo, časno i pošteno izborimo da Srbija i srpski narod opstanu.

I zato umesto onoga „Živela Srbija“ završavam sa onim što nam je mnogo potrebnije u ovom vremenu nevremena u kome se borimo za opstanak :“ Vostani Serbije!“

(Autor je narodni poslanik Srpskog pokreta Dveri)