Politički život | |||
Vojna neutralnost Srbije i pasivnost patriotskog bloka |
ponedeljak, 23. april 2012. | |
Predstojeći izbori na svim nivoima u Republici Srbiji pokazali su prilično agresivnu predizbornu propagandu aktuelne vlasti, kojom možemo svakodnevno da prisustvujemo gotovo na svim medijima. To nije ni čudo budući da je velika većina medija upravo pod kontrolom vladajuće Demokratske stranke, tako da se krug zatvara. Aktuelna vlast ne nudi nam ništa osim Evropske unije i uporno nam ponavlja kako naš spas leži jedino u evropskim integracijama. Međutim, niko i ne pominje koliko će te integracije trajati i koliko će one zapravo koštati Srbiju. Srbija je dobila status kandidata, ali ona godinama, čak i decenijama može čekati na dobijanje statusa punopravnog člana EU. Osim toga, ulaskom u Evropsku uniju izgubićemo povlastice vezane za izvoz naše robe na tržište Ruske Federacije. Lider Demokratske stranke Srbije Vojislav Koštunica neprestano ponavlja kako je jedina istinska alternativa za Srbiju vojna neutralnost pod parolom „Srbija je uvek predstavljala Istok Zapadu, a Zapad Istoku”. Vojna neutralnost Srbije jeste nešto što je od krucijalnog faktora za spoljnu politiku zemlje s obzirom na to da više od 70 procenata građana ne podržava članstvo Srbije u NATO. Takođe, DSS stoji pri stavu da Srbija ima alternativu i da joj nisu potrebne evropske integracije. Evropska unija se i sama suočava sa ekonomskim problemima i njoj Srbija nije potrebna, a priče o tome da će se život naših građana suštinski poboljšati eventualnim ulaskom u EU predstavljaju šarenu lažu, kojom se pokušavaju kupiti glasači na predstojećim izborima, i to je sasvim jasno. Dakle, Evropska unija ima alternativu, a ta alternativa je saradnja i sa Istokom i sa Zapadom na ravnopravnoj osnovi, uz poštovanje reciprociteta. Čini se da se tzv. patriotski blok u Srbiji slaže sa svim navedenim načelima, ali u čemu je onda problem? Problem je upravo u razjedinjenosti i pasivnosti stranaka koje su patriotski orijentisane. Naime, stiče se utisak da njima zapravo i nije stalo do toga da Srbija postane istinski samostalna, demokratska i razvijena država. Lider DSS-a tek se povremeno pojavljuje u medijima, a i kada se pojavi, on to učini na apatičan i istovremeno patetičan način. To isto važi i za Srpsku radikalnu stranku, koja tobože dosledno zastupa svoje stavove i principe. Međutim, za predsedničkog kandidata SRS postavlja Jadranku Šešelj, koja ne predstavlja značajnu političku figuru u Srbiji. Tomislav Nikolić sa svojim naprednjacima veoma brzo menja mišljenje, na čemu se i zasniva veliki deo propagande aktuelne vlasti protiv SNS-a. Demokratska stranka sa Borisom Tadićem na čelu prepoznala je glavnog rivala na predstojećim izborima i sada sprovodi antikampanju protiv SNS-a, za koju je preblago reći da je bez ukusa. Osim toga, videli smo dokle nas je dovela politika „Evropska unija nema alternativu”. Uz podršku većinskog broja država koje čine Evropsku uniju, sada na teritoriji Srbije imamo jednu nezavisnu kvazidržavu po imenu Kosovo. Ne budimo naivni, uđemo li zaista u Evropsku uniju, Srbija će morati prećutno da prizna nezavisnost tzv. države Kosovo, što je potpuno suprotno njenim istinskim interesima. S druge strane, melanholičnost i apatičnost stranaka u opoziciji ne uliva mnogo poverenja. Naprednjaci, sa Tomislavom Nikolićem na čelu, takođe govore o tome da Srbija treba da postane punopravna članica Evropske unije, što je potpuno suprotno principima za koje se Tomislav Nikolić zalagao dok je bio u Srpskoj radikalnoj stranci. Kada prosečan građanin Srbije, koji je zaista patriotski orijentisan, a u nastavku teksta objasnićemo šta to zaista znači, pogleda trenutni politički i predizborni milje u Srbiji, naići će jedino na konfuziju, veliku razjedinjenost i podelu među strankama koje se zalažu za istinske vrednosti, a to su poboljšanje životnog standarda građana, zapošljavanje nekoliko stotina hiljada nezaposlenih lica, rešenje pitanja bele kuge, rešenje pitanja nacionalnih manjina i zaustavljanje procesa razbijanja Srbije. Ekonomski gledano, naša država grca u problemima jer njena ekonomija, jednostavno, ne funkcioniše. Mnoge stranke, pa i stranka Ujedinjenih regiona Srbije Mlađana Dinkića, koji je javno priznao da je lagao o državnim obveznicama samo da bi Tadiću obezbedio pobedu na izborima, obećavaju neka fantomska ulaganja u Srbiju i otvaranje novih radnih mesta. Ali od toga zapravo nema nikakve koristi jer se, istovremeno s privatizacijom, otpušta mnogo veći broj radnika, tako da smo, najblaže rečeno, opet na nuli. Spoljna politika Srbije takođe je katastrofalna. Kao što smo već rekli, mi se vezujemo za EU, koja sama grca u dužničkim problemima. Navedimo najnoviji primer Španije, koja polako sledi primer Grčke. Za ulazak u NATO, koji nas je bombardovao i koji nam je oteo deo teritorije, ne treba ni da govorimo, a to su upravo ciljevi za koje se zaleže LDP sa Čedomirom Jovanovićem na čelu, koji bi želeo da vidi Srbiju bez granica, a svi vrlo dobro znamo šta znači zemlja koja nema sopstvene granice. Takva zemlja, naime, u suštinskom smislu i ne postoji. Istinski patriota orijentisan je ka ekonomskom boljitku zemlje i poboljšanju životnog standarda njenih građana, a upravo to nam ne garantuje nijedna od stranaka u svojim predizbornim kampanjama. Istinski patriota je zainteresovan za očuvanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije, što nam nikako ne može omogućiti ulazak u Evropsku uniju. Naprotiv, ulaskom u EU mi gubimo deo svoje teritorije, i tu je lider DSS-a Vojislav Koštunica potpuno u pravu, ali je njegova kampanja, kao i sveukupni politički angažman, do te mere pasivna da se čini da se on radije odlučuje da odstupi dva koraka unazad nego da učini jedan korak unapred. Istinski patriota takođe je vezan za Rusku Federaciju, ali ne zbog sentimentalnih i apstraktnih razloga, već zbog realnih i stvarnih činjenica. Kao prvo, Rusija je dosledna u očuvanju srpskog suvereniteta i ambasador Konuzin je u mnogim prilikama potvrdio da je veći Srbin i od pojedinih Srba. S druge strane, Srbija ima trgovinske povlastice s Rusijom, koje će izgubiti ukoliko bude postala članica EU i ukoliko se bude potpuno integrisala sa Zapadom, gde joj i nije mesto. Srbija treba da ostane neutralna i da se oslanja na sopstvene potencijale, ali istovremeno svoju spoljnu politiku mora prilagoditi tako da sarađuje sa istinskim prijateljima srpskog naroda. Srbija tradicionalno nikada nije pripadala nijednom vojnom bloku, pa to ne bi trebalo da čini ni sada. Međutim, kandidat za ministra odbrane LDP-a jeste Nataša Mićić, prema kojoj je Dragan Šutanovac malo dete u pogledu zalaganja za evroatlantske integracije, uključujući, naravno, i ulazak u NATO! Ukoliko Srbija pristupi NATO, zaista će izgubiti svoj suverenitet i nacionalni ponos i tek će onda priznati da je agresija iz 1999. godine zapravo bila opravdana, što je nečuveno. To je put koji Srbiju nepovratno vodi u propast i čini da se ona zauvek udalji od svog istinskog prijatelja Ruske Federacije. Šta, dakle, ostaje istinski patriotski orijentisanom građaninu Srbije na predstojećim izborima? Postoje alternative: Dveri i lista NOPO, za koje se može reći da su dosledni svojim ciljevima iako su praktično marginalizovani u sredstvima javnog informisanja, upravo zato što medije čvrsto drži vladajuća koalicija. Ivica Dačić je u suštini prebeg iz redova SPS-a, koji sada u svojoj kampanji pokušava da održi kakav-takav integritet, ali mu to baš i ne polazi za rukom. Da zaključimo: stanje na srpskom predizbornom nebu je očajno. Na žalost patriotski orijentisanih građana, ne postoji jedinstven patriotski blok koji bi oko sebe okupio sve stranke koje imaju ispravnu i zdravu nacionalnu politiku, tako da je prosečnom građaninu, kome je zaista stalo do istinskih i korenitih promena, izbor veoma sužen. Ja sam skeptik u pogledu toga da će predstojeći izbori doneti bolji život građanima Srbije. Ipak, ukoliko svako bude glasao onako kako mu to savest nalaže, sve je moguće. To samo vreme može pokazati i to vrlo skoro, s tim što ne smemo da ispustimo iz vida ni mogućnost stvaranja postizbornih koalicija koje bi bile na štetu ili na dobrobit građana Srbije, sve u zavisnosti od toga na koji se način volja birača bude manifestovala. |