Vitez javnog interesa

Televizija jeste menjala naš pogled na svet, ali se menjao i sam svet: „Servisnu stanicu” je više ljudi prepričavalo nego što ih je emisiju videlo. „Muzikante” i „Kamiondžije” su svi gledali i svi u kafani ili na poslu prepričavali Burduševe viceve i Čkaljine gegove, „Bolji život” su svi gledali a niko nije ništa prepričavao. Nešto je krenulo loše u svetu u kome smo živeli. Čovek se otuđio „od svoje suštine” i naučnici do danas nisu uspeli da odgonetnu da li je oboleo od isijavanja „elektronskih medija” ili se on – izgubivši „unutrašnji žiroskop” (D. Risman) koji je podešavala njegova porodica i prijatelji – uhvatio televizora kao slamke spasa. Usamljen u gomili savremeni čovek je „umesto da bira šešir i odelo koje će nositi, spontano oblačio ono što su svi nosili” (Tolstoj).

Ali taj utisak da je novotarija iz pedesetih godina prošlog veka, u kojoj su se „mali ljudi” mogli i videti u drvenoj kutiji, „najnoviji i najcenjeniji luksuz siromašnog čoveka” – bio je pogrešan. Televizija je porazila sve. Uništila je bioskope, sportske utakmice je preoblikovala u TV-šoue, novine ušarenila, daleke ratove pretvorila u „male šokove” koje milijarde ljudi širom planete „uzima” pred spavanje istovremeno sa tabletama, preozbiljne političare je prekomandovala u glumce-amatere i šarlatane, estradna brbljanja učinila razgovorom; sve banalnosti su još više banalizovane, a sve mudrosti proterane u zonu prezira svetine. Iznad promišljenosti je postavila hitnost. Mada to nije ništa novo („To je stara tema filozofije: sličnu suprotnost je još Platon uvideo između osamljenog filozofa, koji ima vremena, i onih na agori, na javnom mestu, koji su obuzeti hitnošću”), ipak, nova je bila stvarnost u kojoj nikad nije bilo toliko – agora. Svaka soba se pretvorila u bezumnu buku, a svaka osoba u trkača bez cilja. Život se sveo na kratke rezove, fast-thinking... „Da li televizija, dajući reč misliocima za koje se pretpostavlja da umeju da misle ubrzanim tempom, ne osuđuje samu sebe na to da uvek ima posla samo sa fast-thinkersima, filozofima koji misle brže od kretanja svoje senke” (Pjer Burdije).
Kritičari veruju da je sve ovo „reka bez povratka” i da se, mutna i nema, već uveliko uliva u „orvelijanu” koju je umni skeptik opisao u „1984”. To je društvo gde je etika odvojena od politike, gde su glavne parole: RAT JE MIR, SLOBODA JE ROPSTVO i NEZNANjE JE MOĆ; i gde „masmediji svakodnevno objavljuju interes vladajuće grupe kao jedinu istinu društva”. 
Oni drugi, praktičari, priznaju da Orvelove poruke ponekad veoma liče na našu stvarnost, ali da demokratija još nosi potencijale koji mogu zaživeti ako se za njih borimo bez ostatka: javnom servisu u toj borbi je zakonom propisano – mesto na čelu kolone. Bez njega je javno mnjenje samo slobodno tržište besomučnih trkača za profitom, a javni interes rezultanta ili naprosto dogovor nekolicine vlasnika medijskih kompanija. A narod, Forest Gamp koji se nezgrapno napreže pred namrgođenim i u „bos-odela” uniformisanim poslovnim i političkim ljudima. Narod bez pravog i slobodnog javnog servisa na toj olimpijadi nema svog „igrača”.

Zaključak za ovaj tekst i nije bogzna kako inventivan. Prosto: posle 50 godina RTS je pred zadatkom koji je odgovorniji od svih pred kojim je stajao. Nekad je on bio u „narodnom frontu” sa inim – danas je sam. Nekad je bio odgovoran SSRN-u, a danas u partikulisanom društvu, od partija može očekivati samo pritisak: „Svakoj stranci istina je strana, jer ona misli da je istina na njenoj strani” (Đ. Šušnjić). Odgovoran je samo građanima – onima koji plaćaju pretplatu. Tako kaže zakon. A građani su milioni razbacanih ostrva koje organizacije, poslovne i političke, mese kao testo, ali – ako se izigra ovaj zakon demokratija se pretvara u karikaturu. Krug je zatvoren. Igra je počela. Mission impossible? Dajmo optimizmu šansu!