Koronavirus kao zamka koju je kapitalizam postavio čovečanstvu

Epidemije su socijalno-zdravstvene pojave. Svake godine u svetu umre šezdeset miliona ljudi, ali to ne pobuđuje veliku pažnju. Zbog tih smrti  ne uvode se vanredna stanja, ne postoje specijalizovani sajtovi koji registruju svaki novi slučaj. Epidemije su politički eksplozivne, pored toga što ugrožavaju živote ljudi, one dovode u pitanje i stabilnost političkih poredaka, izazivaju strah i paniku kod stanovništva, dovode do ogromnih ekonomskih posledica u kratkim vremenskim razdobljima. U suzbijanju zaraza političari imaju glavnu ulogu, lekari na konferencijama za štampu stoje iza njih, politika i medicina su isprepletene.

Iako vlast ovih nedelja u Srbiji stalno saopštava da struka donosi odluke sigurno je da nije tako. Pravni sistem naše države za ovakve prilike predviđa uvođenje vanredne situacije, o tome postoji obiman zakon. Ipak, uvedno je vanredno stanje, pre svega iz političkih razloga.  Glavni motiv za takav postupak je strah da epidemija ne dovede u pitanje sistem lične vlasti Aleksandra Vučića  i gotovo potpunu kontrolu koju nad celim društvom sprovodi njegova partija.  Kako se države bore protiv korone, to zavisi i od prirode njihovih sistema. U indijskoj fedralnoj državi Kerela, koja ima trideset pet miliona stanovnika i levičarsku vlast, celo društvo je mobilisano. Vlada se ne boji da prepusti inicijativu svojim građanima, postoje razvijene mreže samopomoći. Kapaciteti javne vlasti na taj način su znatno prošireni što dovodi do efikasnijeg delovanja. Parola pod kojim se suzbija zaraza je “fizička distanca i socijalna integracija”. U Srbij vlast ovakav pristup ne sme da prihvati zbog straha da bi to moglo proizvesti političke posledice kad epidemija prođe.

Da struka odlučuje ne bi u prvom planu bio Vučić. Kada je 1972. izbila epidemija velikih boginja nije medicinske savete davao Tito nego su to činili lekari

Vanredno stanje omogućava da se hapse novinari, da se gotovo u potpunosti obustavi politički život u zemlji i spreči kritika vlasti koja je krizi pristupila neorganizovano. Nisu unapred obezbeđena neophodna medicinska sredstva i sl. Da struka odlučuje ne bi u prvom planu bio Vučić. Kada je 1972. izbila epidemija velikih boginja nije medicinske savete davao Tito nego su to činili lekari.

U sitaciji pandemije  stanovništvo će biti disciplinovano samo ukoliko vlast borbu protiv korona virusa ne bude podređivala svojim političkim potrebama. Umesto da se svi kapaciteti društva organizuju i ujedine u suzbijanju epidemije, vlast i dalje koristi priliku da besomučno napada opoziciju i svakoga ko drukčije misli. Na taj način onemogućava se efikasno suzbijanje virusa i dodatno deli društvo u teškim okolnostima. Hiperkoncentracija vlasti u rukama jednog čoveka bila je destruktivna i u “normalnim” prilikama, sada je ona još izraženija. Osnovni problem u sistemima lične vlasti je centralizacija odlučivanja. Ni najveći genije nema sposobnost da prikuplja i analizira informacije o svemu i svačemu i da donosi odluke sam. Takvi sistemi su neelastični i neoperativni.

Decentralizacija i autonomija funckionalnih delova sistema dovela bi do mnogo veće efikasnosti. Vučić upravo takav pristup želi po svaku cenu da onemogući. Cilj mu je sprečavanje svih oblika solidarne samorganizacije koja bi mogla da ugrozi njegovu autoritarnu vladavinu. Svojim ponašanjem on dodatno unosi paniku, često daje protivrečna naređenja. Najdrastičnije mere preduzete su dok epidemija još nije bila na vrhuncu, vojska je izvedena na ulice da bi se prikrila nesposobnost sistema.

Direktori svih medicinski ustanova u Srbiji postavljeni su po stranačkoj liniji. Partijska uprava na čelne pozicije dovela je nesposobne kadrove u situaciji kada je znanje najpotrebnije. Ne deluju naročito uverljivo lekari koji stalno ponavljaju: ”da predsedniče”, “apsolutno predsedniče”...

Sve vlade u svetu grozničavo nastoje da spreče da pandemija dovode do promena odnosa moći i da ugrozi postojeće socijalne i političke hijerarhije. Makijaveli je primetio da politika ima primat u svim ljudskim delatnostima. Donald Tramp je govorio da je u pitanju “kineski virus” dodajući mu na taj način nacionalnu i političku konotaciju. Uspeo je da izazove paničnu ksenofobiju kod dela Amerikanaca, mnogi azijci koji žive u SAD su imali neprijatnosti, u Filadelfiji je jedan čovek izboden nožem. Uzgred budi rečeno, virus koji je izazvao špansku groznicu 1918. potekao je iz SAD, gde je u jednoj vojnoj bazi u Kanzasu prešao sa pilića na ljude. Španija nije bila u ratu pa je štampa u toj zemlji najviše pisala o epidemiji, otuda naziv. Umrlo je oko pedeset miliona ljudi, pa ipak Amerikance kao narod niko ne krivi. Njihov predsednik koristeći svoju uobičajenu rasističku retoriku, sada je hteo da optuži azijate da su oni krivi.  Tramp je od nemačke biohemijske kompanije CureVac tražio da obezbedi vakcinu samo za SAD. Nemački ministar zdravlja je tu ponudu odbio. Geoplitičke napetosti i netrpeljivosti se pojačavaju u situaciji kada bi trebalo da se smanjuju. Sankcije koje su zapadne države uvele Rusiji, Kubi i Iranu nisu ukinute.

Korona virus doveo je do situacije velike neizvesnosti. Naučnici ga još dovoljno ne poznaju, a  mere za suzbijanje pandemije donose se na osnovu iskustava sa ranijim zarazama koje su izazavali drugi agensi. Svetski epdemiolozi predlažu različite strategije. Oni još uvek ne znaju ni koliki je broj zaraženih, kolika je smrtnost i sl.

Politička moć je ta koja donosi konačne odluke. Cilj vlada u novonastaloj situaciji je da odbrani postojeći svetski kapitalistički poredak, borba za ljude je u drugom planu. Da nije tako, na vreme bi bile preduzete potrebne mere, zdravstveni sistemi bi bili osposobljeni da se bore protiv pandemije. 

Ekološki uzroci epidemija

Nastanak i širenje epidemija nisu neumitne prirodne pojave. Poslednjih decenija dolazi do učestale pojave novih virusa i sa njima povezanih bolesti: sida, zika, ptičiji grip, svinjski grip, ebola, sada i kovid-19... Globalizacija je donela opšti, i verovatno završni, napad kapitalizma na prirodu. Ekolozi ukazuju kako kapitaliazam u poljoprivredi  remeti ekosisteme i pogoduje širenju patogena. Uništavanjem prašuma razaraju se regionalni ekološki  sistemi  koji ih  drže u ravnoteži. Šumski kompleksi sprečavaju viruse da napuštaju svoje domaćine i da se prenose preko mreža svetske trgovine. Zbog razaranja ekosistema patogeni napuštaju svoje animalne rezervoare, prelaze na čoveka i zahvaljući intenzivnim komunikacijama ljudi lako se šire po svetu. Virusi  koji brzo ugibaju u životinjama postaju smrtonosni za čoveka. Smatra se da je od 1967. bilo najmnje deset takvih velikih transfera. Ljudi  kreiraju ambijent u kome virusi mogu lako da se šire. Većina patogena će tek biti otkrivena, mi smo na vrhu ledenog brega, tvrde naučnici. Nove epidemije tek dolaze.

Izbacivanje urođeničkih populalcija iz tradicionalnih staništa  njih osuđuje da preživljavaju u prljavim kulturnim praksama. Oni žive u slamovima, na smetlištima velikih gradova, jedu otpatke. Skoro milijardu ljudi nema pristup ispravnoj pijaćoj vodi, kako oni mogu da ne budu izvori zaraza.. Ogroman broj ljudi ne može da se zaštiti od različitih infekcija jer nemaju elementarne higijenske uslove, ne mogu da se izoluju zato što žive u pretrpanim kartonskim straćarama.  Sve je više ljudi u istoj sredini, prenaseljenost slabi imune odgovore.

Ekolozi i lekari su i ranije upozoravali da se virusi lako mogu prenositi sa životinja na ljude na neformalnim pijacama na kojima se divlje životinje kolju na licu mesta i prodaju. Te  pijace su biološke bombe koje svakog časa mogu da eksplodiraju. Svaka nova interakcija sa lancem novih vrsta  bez obzira da li je u pitanju prirodni ambijent, kao što je šuma, ili pijaca, može dovesti do prenošenja patogena. Posle jedne od nedavnih epidemija takva pijaca u Vuhanu je bila zatovrena, ali je, na žalost,  bila ponovo otvorena. Ne možemo predvideti odakle će doći nova pandemija, zbog toga se mora uzeti u obzir najgori scenarijo, smatraju naučnici.

Agrobiznis je, ističu ekolozi, u ratu sa ljudskim zdravljem i sa prirodom. Ekologija i ekonomija se moraju usaglasiti. Integrisanje svih geografskih područja u svetski ekonomski sitem, naročito kada je proizvodnja hrane u pitanju raširilo je patogene iz regija u kojima su bili blokirani. Nije normalno da se hrana proizvodi na jednom kraju sveta, a troši na drugom. Supermarketi u Srbiji puni su belog luka iz Kine, suve šljive se uvoze iz Grčke, a naša sela su devastirana. Gandi je govorio: ”Trošim ono što proizvede moj sused”. Virusi i globalizacija čine smrtonosnu kombinaciju.

Više od jednog veka postoji ogromna tražnja u bogatim državama za tropskim i subtropskim poljoprivrednim proizvodima. Zbog toga su vršeni brojni genocidi nad domorodačkim stanovništvom kako bi prostori koje su oni tradicionalno naseljavali bili iskorišćeni za proizvodnju za svetsko tržište

Više od jednog veka postoji ogromna tražnja u bogatim državama za tropskim i subtropskim poljoprivrednim proizvodima. Zbog toga su vršeni brojni genocidi nad domorodačkim stanovništvom kako bi prostori koje su oni tradicionalno naseljavali bili iskorišćeni za proizvodnju za svetsko tržište. Tako je nastao i još uvek postoji imperijalni agrobiznis. Trajaće sve dok u potpunosti ne uništi sva područja u koja je penetrirao.

Gajenje genetskih monokultura, biljaka i životinja sa gotovo identičnim genomima, slabi imune sisteme, tvrde naučnici. Tovljenje pilića za šest nedelja  omogućava selekciju patogena koji su sposobni da prežive. Epidemija izazvana virusom korona je ljudski proizvod, nije jednostavno biološka katastrofa. Industrijalizovana globalna poljoprivrdna proizvodnja je ekološki neodrživa, ona remeti reciporocitet čoveka i prirode.

Promene okoline, uništavnje šuma i redukovanje biodiverziteta  zbog rudarstva, energetike, urbanizacije ili industrijske poljoprivrede dovodi ljude u bliže kontakte sa životinjama. Prenošenje virusa sa njih je skriveni trošak ekonomskog razvoja. Dolazi do rušenja prirodnih barijera između životinjskih vrsta u kojima virusi cirkulišu i ljudi.

Naučnici već godinama upozoravaju na opasnost od novih korona virusa. Kineski virusolozi 2017. otkrili su da ih prenose slepi miševi koji žive u pećinama u društvima od po pedeset hiljada jedinki koje se  zbijaju da bi se ugrejale, što pogoduje širenju virusa koje, izgleda, njihovi imuni sistemi tolerišu. Takođe, naučnici su znali da klimatske promene slabe imune sisteme ljudi i životinja, što ih čini podložnim bolestima koje donose sve više komplikacija. Virusi iz grupe korona lako mutiraju  i rapidno evoluiraju, što ih čini nepredvidivim, sve opasnijim po ljude i otežava borbu protiv njih. Ali, kapitalizam je otporan na nauku, respektuje samo tržišne signale i motivisan je jedino pohlepom za profitom i manijom rasta, bez obzira na posledice koji takav sistem ostavlja na ljude i prirodu. Komercijalni mediji u isto vreme popularišu antinaučne stavove, poput pobijanja teorije evolucije. Sada i poslednji skeptici mogu jasno da vide koliko su važne vakcine.

Spektakularni neuspeh demokratskih institucija

Karl Šmit je tvrdio da je suveren onaj koji kontroliše vanredno stanje, izuzetak je kriterijum na osnovu kojeg se određuje ko stvarno vlada. Na takav način mogla bi se oceniti i valjanost društvenih sistema. Ne valja onaj sistem koji nije u stanju da odbrani društvo od epidemija, prirodnih katastrofa i velikih političkih kriza, već je organizovan tako da deluje samo kad stvari stoje dobro. Neoliberalna globalizacija uništila je javne službe u većem delu sveta, valjda pod pretpostavkom da je privatna inicijativa najefikasnija i u suzbijanju epidemija. Po neoliberalnoj doktrini političke institucije treba  da budu samo pomoćni organi tržišta. Zbog toga ne postoje mehanizmi za absorbovanje ekonomskih i neekonomskih šokova. Država je problem, nije rešenje, kažu neoliberali. Proteklih meseci ispostavilo se da su se sa koronom najbolje nosile one zemlje koje su očuvale sposobnost države da deluju u vanrednim situacijama: Kina, Južna Koreja, Island, Singapur. Kina je autoritarna država, ali je i efikasna. EU je i nedemokratska i neefikasna.

Ljudi  sa virusima žive oduvek, epidemije se redovno dešavaju. Države moraju bit spremene da se sa njima suočavaju. Da su na vreme preduzimane mere i da su postojali planovi za takve situacije troškovi bi bili mnogo manji od ekonomske štete koja će nastati. 

Tržište najmanje greši, tvrde neoliberali. Pa gde su onda respiratori i druga neophodna oprema. Zbog ogromnog povećanja tražnje drastično je skočila cena respiratora, tako da će oni biti koncentrisani u državama koje su najbogatije, a ne tamo gde su najpotrebniji. U Pojasu Gaze, jednom od najvećih koncentracionih logora u istoriji, Izreal drži dva miliona Palestinaca utamničenih na malom prostoru. Prvi zaražni detektovani su 20. marta, do tada su urađena samo devedest dva testa. Sedamdeset posto stanovništva čine izbeglice. U Gazi postoje samo šezdeset dva raspratora. Da li će bogate države Palestinicma pomoći? Zbog enormnog povećanja cene tražnja za respiratorima će u jednom trenutku početi da pada. Tržište će ponovo biti u ravnoteži, a ljudi će biti mrtvi. Tako izgleda neoliberalni ekvilibrijum.

Medicinska oprema od koje zavisi život ljudi ne sme se tretirati kao svaka druga roba, ne samo u situacijma epidemija. Moramo se naučiti da razmišljamo izvan koordinata berzi i tržišta, kaže Slavoj Žižek. Moralni ciljevi ne mogu se postići automatskim delovanjem tržišnih mehanizama. Neoliberalne mere štednje nametnute posle finansijske krize 2007-2009. onesposobile su zdravstvene sisteme da se bore protiv bolesti.

Kolaps sistema otvorene tržišne privrede priznale su i vlade najbogatijih država koji donose izvanredne ekonomske mere koje su protivne osnovnim pravilima neoliberalne doktrine. Granice se zatvaraju, države intervenišu, trilioni dolara ubaciju se u sistem kako bi privreda i stanovništvo uspeli nekako da prežive. Sada niko ne pita kako je odjednom moguće kreirati toliki novac. Ranije su neoliberali stalno tvrdili kako je preduzimanje masivnih socijalnih programa nemoguće zbog toga što fisklani prihodi to ne dozvoljavaju. Dominantni neoliberalni narativ je preko  noći promenjen.U krizi smo svi socijalisti, navodi Žižek.

Ako se kaptalizam suspenduje u vanrednim okolnostima - zašto bi onda bio dobar u redovnim?

Ako se kaptalizam suspenduje u vanrednim okolnostima - zašto bi onda bio dobar u redovnim? Karl Marks u Kapitalu I analizirao je kapitalizam pod metodološkim pretpostavkama da sve funkcioniše idealno. Njegov glavni doprinos sastoji se u tome što je dokazao da i u tom slučaju neminovno nastaju krize. Radi se o načinu proizvodnje koji  je odavno postao destruktivan. Tokom nedavnih masovnih demonstracija u Čileu na jednom zidu bio je ispisan grafit: ”Nećemo da se vratimo u stanje normalnosti, jer normalnost je problem”.

Razaranje država i njihovih proizvodnih sistema koje se nisu pokoravale imperijalnim interesima dovleo je do velike migrantske krize koja svakog trenutka može da eksplodira i pandemiju učini neuporedivo težom. Opravdano se strahuje da će veliki deo novca predviđenog za saniranje ekonomske krize ponovo, kao posle 2008. ponovo završtiti u privatnim džepovima

Mere koje vlade preduzimaju još uvek nisu dovoljno radikalne. Trebalo bi odmah nacionalizovati farmaceutsku industriju i zdravstvne sisteme i ukinuti patentna prava na lekove. Hitno je neophodno pružiti pomoć zemljama koje nisu u stanju da se izbore sa krizom. SAD i NATO tokom svojih  imperijalnih intervencija  uništili su više tzv. “neuspešnih država” kao što su Irak, Avganistan, Libija, Sirija. Oni će snositi odgovornost za posledice pandemije u tim zemljama. Razaranje država i njihovih proizvodnih sistema koje se nisu pokoravale imperijalnim interesima dovleo je do velike migrantske krize koja svakog trenutka može da eksplodira i pandemiju učini neuporedivo težom. Opravdano se strahuje da će veliki deo novca predviđenog za saniranje ekonomske krize ponovo, kao posle 2008. ponovo završtiti u privatnim džepovima, da će skočiti bonusi menadžera.

Tokom borbe protiv pandemije ispostavilo se da su društvu najpotrebniji oni koji su u redovnim prilikama nevidljivi i najslabije plaćeni: trgovački radnici, medicinski tehničari i sestre, vozači... Očigledno je njihov značaj za društvo mnogo veći nego što se to do sada činilo, dok su stvari stajale dobro. Oni koji su bili najviše plaćeni i uživali najveću društveni ugled sada su u pozadini. Od kuće mogu da rade samo oni koji imaju bolje poslove. Teret borbe protiv pandemije svaljen je na obične ljude.

U kapitalističkoj tržišnoj privredi vlada utilitaristički moral, svako traga za svojom korišću ne vodeći računa o drugima. U situacijama  nesreća solidarnost je nejneophodnija, ali sistem nju diskredituje i inhibira. Iz ovoga se mora izvući pouka. Kad sve prođe, stvari ne smeju stajati kao do sada, socijalni položaj običnih ljudi, koji čine većinu stanovništva, mora biti popravljen. Maligni su tržišni kriterijumi po kojima su najbolje plaćeni oni koji društvu nanose najveću štetu, poput raznih menadžera. Šta opravdava postojanje socijalnih hijerarhija kada je u situaciji katastrofe očigledno da opstanak društva zavisi od onih zanimanja koje je sistem potcenjivao. Vladajuće svetske elite uspaničene su ne zgob korone nego zbog toga što virus može  dovesti u pitanje  legitimnost sistema.

Globalizacija nije dovela do ekonomskog blagostanja već do ekonomske devastacije, ratova, siromaštva, rapidnog povećanja nejednakosti u mnogim državama. Treba zbog toga promeniti način žviota i odnos prema prirodi.

Virus korona još jednom je ukazao na kolosalni neuspeh evropskih integracija i nesposbnost EU da efikasno deluje. Ona je zakazala u svim krizama sa kojima se suočila.  Kada se epidemija raširila u provinciji  Hubej kineska vlada mobilisala je sve medicinske resurse i koncentrisala ih u toj oblasti kako bi korona bila pobeđena. EU za tako nešto nije spsobna. Svaka država starala se samo o sebi, uglavnom neuspešno. Države članice primenjuju različite epidemiološke strategije. Kada je izbila katastrofa u Lombardiji nije bilo ni govora o tome da se evropski resursi koncentrišu tamo i da se zaraza zaustavi. A decenijama je bilo toliko buke o Evropi regija. Kakva je to politička tvorevina u kojoj ne postoji koordinacija i solidarnost između različitih delova. Tokom građanskog rata u SAD Linkoln je govorio da ne može opstati kuća koja je podeljena protiv same sebe.

Kriza iz 2007-2009. u Evropi nikad nije prevladana, institucionalni sistem koji  je doveo do nje  ostao je netaknut. Sada stvari stoje još gore nego tada. U Italiji skidaju sa jarbola zastavu EU i podižu kinesku. Na italijanske aerodrome sleću ruski avioni sa stotinama tona pomoći i time možda nagoveštavaju krah EU. Nemačka je 2015. pridavila Grčku, danas su u agoniji Italija i Španija, ali Nemačka ništa ne preduzima kako bi im pomogla. Zbog toga će nezadovoljstvo Unijom i dalje samo rasti. Prve ekonomske mere usvojene su tek početkom aprila, i to u iznosu od sto milijardi evra, deseta puta manje od iznosa nemačkog paketa. Posmatrači se uglavnom slažu da bogatije severne zemlje neća pristati na izdavanje evropskih obveznica koje bi omogućilo solidarno prevazilaženje ekonomske krize.

Eu je osnovana kao kapitalistički trust za ugalj i čelik, nikad smisao evropskih integracija nije ni bio doborobit naroda nego stvaranje institucionalnog okvira koji omogućava suverenitet tržišta koje sve rešava i dominaciju krupnog kapitala nad društvima.

Šta da se radi?

Ekonomisti predviđaju da će predstojeća kriza biti mnogo gora od one 2007-2009. Da bi se ona rešila neophodno je radikalno restruktuiranje sistama. Vladajuće klase će to nastojati da spreče po svaku cenu. Svaka velika kriza je raskrsnica, moguće su autoritarne i demokratske strategije. Koja od njih će pobediti zavisi od odnosa snaga između klasa.

Države sa moćnim privredama pretrpeće veliku štetu, ali će se izvući. Najgore će proći male i siromašne zemlje, poput Srbije

Doći će do daljih geopolitičkih  promena. Države sa moćnim privredama pretrpeće veliku štetu, ali će se izvući. Najgore će proći male i siromašne zemlje, poput Srbije. I pored toga što je virus korona pogodio Kinu u trenutku kada je ekonomski već bila ranjiva, ona će ojačati svoj ekonomski uticaj. Neumitno pomeranje centra svetkog kapitalističkog sistema na daleki istok biće ubrzano. Vreme zapadne hegemonije prolazi.

Da bi se stvari promenile moraju  postojati i koncep alternativne organizacije društva i snage koje su sposobne da ga izvedu. Savremena levica predlaže koncept demokratskog socijalizma u kome se prihvata da je tržište efikasan mehanizam za koordinaciju društvene podele rada, ali je neophodna i masivna državna intervencija u privredi. Ključni sektori ekonomije moraju biti u javnom vlasništvu. Demokratija je moguća samo tamo gde resursi nisu koncentrisani u rukama malog broja ljudi. Pored demokratskog odlučivanja u političkim institucijama mora postojati i demokratija u privredi koja počiva na uzajamnosti i solidarnosti. To znači da zaposleni učestvuju u odlučivanju, da sami budu vlasnici preduzeća, da bude razvijeno zadrugarstvo i sl. Obični ljudi mogu steći političku moć samo udruživanjem, ne kao pojedinci, zbog toga su neophodne jake radničke partije, sindikati, kulturna i druga udruženja.

U poslednjih pedeset godina došlo je do najveće promene u odnosima između čoveka i prirode. Kapitalističko uništavanje ekosistema sve više  umanjuje  kapacitete planete da omogući opstanak ljudi. Priroda se ne sme uništavati zbog proizvodnje profita.

On je, uz podršku  neoliberalne intelektualne elite, tvrdio da evropske integracije nemaju alternativu. Kriza EU će se, međutim,  produbiti, a napetosti između severa i juga će se pojačati. EU će možda uspeti da se reorganizuje i opstane, ali u njoj više neće biti mesta za Srbiju

Epidemija je dovela u pitanje ideološke temelje na kojima je počivala Vučićeva autoritarna vladavina. On je, uz podršku  neoliberalne intelektualne elite, tvrdio da evropske integracije nemaju alternativu. Kriza EU će se, međutim,  produbiti, a napetosti između severa i juga će se pojačati. EU će možda uspeti da se reorganizuje i opstane, ali u njoj više neće biti mesta za Srbiju.

Vučić je do sada bio fanatični neoliberal. Njegov koncept privrednog razvoja počivao je na oslanjanju na strani kapital. Potrebno je samo napraviti povoljan privredni ambijent, a potom će strani kapital pohrliti u Srbiju i pitanje privrednog razvoja biće rešeno. Stranim kompanijama poklanjao je stotine miliona evra, a one će najverovatnije otpuštati radnike zbog nastupajuće recesije.

Vučićeva vlast počivala je do sada na podršci koju je dobijao sa zapada. On sada pokušava da se reorijentiše naročito prema Kini. Krleža bi rekao da traži novog gospodara kako bi nastavio da rotira oko tuđe osovine na sve četiri strane kompasa.