Kоронавирус као замка коју је капитализам поставио човечанству

Епидемије су социјално-здравствене појаве. Сваке године у свету умре шездесет милиона људи, али то не побуђује велику пажњу. Због тих смрти  не уводе се ванредна стања, не постоје специјализовани сајтови који региструју сваки нови случај. Епидемије су политички експлозивне, поред тога што угрожавају животе људи, оне доводе у питање и стабилност политичких поредака, изазивају страх и панику код становништва, доводе до огромних економских последица у кратким временским раздобљима. У сузбијању зараза политичари имају главну улогу, лекари на конференцијама за штампу стоје иза њих, политика и медицина су испреплетене.

Иако власт ових недеља у Србији стално саопштава да струка доноси одлуке сигурно је да није тако. Правни систем наше државе за овакве прилике предвиђа увођење ванредне ситуације, о томе постоји обиман закон. Ипак, уведно је ванредно стање, пре свега из политичких разлога.  Главни мотив за такав поступак је страх да епидемија не доведе у питање систем личне власти Александра Вучића  и готово потпуну контролу коју над целим друштвом спроводи његова партија.  Како се државе боре против короне, то зависи и од природе њихових система. У индијској федралној држави Керела, која има тридесет пет милиона становника и левичарску власт, цело друштво је мобилисано. Влада се не боји да препусти иницијативу својим грађанима, постоје развијене мреже самопомоћи. Капацитети јавне власти на тај начин су знатно проширени што доводи до ефикаснијег деловања. Парола под којим се сузбија зараза је “физичка дистанца и социјална интеграција”. У Србиј власт овакав приступ не сме да прихвати због страха да би то могло произвести политичке последице кад епидемија прође.

Да струка одлучује не би у првом плану био Вучић. Када је 1972. избила епидемија великих богиња није медицинске савете давао Тито него су то чинили лекари

Ванредно стање омогућава да се хапсе новинари, да се готово у потпуности обустави политички живот у земљи и спречи критика власти која је кризи приступила неорганизовано. Нису унапред обезбеђена неопходна медицинска средства и сл. Да струка одлучује не би у првом плану био Вучић. Када је 1972. избила епидемија великих богиња није медицинске савете давао Тито него су то чинили лекари.

У ситацији пандемије  становништво ће бити дисциплиновано само уколико власт борбу против корона вируса не буде подређивала својим политичким потребама. Уместо да се сви капацитети друштва организују и уједине у сузбијању епидемије, власт и даље користи прилику да бесомучно напада опозицију и свакога ко друкчије мисли. На тај начин онемогућава се ефикасно сузбијање вируса и додатно дели друштво у тешким околностима. Хиперконцентрација власти у рукама једног човека била је деструктивна и у “нормалним” приликама, сада је она још израженија. Основни проблем у системима личне власти је централизација одлучивања. Ни највећи геније нема способност да прикупља и анализира информације о свему и свачему и да доноси одлуке сам. Такви системи су нееластични и неоперативни.

Децентрализација и аутономија фунцкионалних делова система довела би до много веће ефикасности. Вучић управо такав приступ жели по сваку цену да онемогући. Циљ му је спречавање свих облика солидарне саморганизације која би могла да угрози његову ауторитарну владавину. Својим понашањем он додатно уноси панику, често даје противречна наређења. Најдрастичније мере предузете су док епидемија још није била на врхунцу, војска је изведена на улице да би се прикрила неспособност система.

Директори свих медицински установа у Србији постављени су по страначкој линији. Партијска управа на челне позиције довела је неспособне кадрове у ситуацији када је знање најпотребније. Не делују нарочито уверљиво лекари који стално понављају: ”да председниче”, “апсолутно председниче”...

Све владе у свету грозничаво настоје да спрече да пандемија доводе до промена односа моћи и да угрози постојеће социјалне и политичке хијерархије. Макијавели је приметио да политика има примат у свим људским делатностима. Доналд Трамп је говорио да је у питању “кинески вирус” додајући му на тај начин националну и политичку конотацију. Успео је да изазове паничну ксенофобију код дела Американаца, многи азијци који живе у САД су имали непријатности, у Филаделфији је један човек избоден ножем. Узгред буди речено, вирус који је изазвао шпанску грозницу 1918. потекао је из САД, где је у једној војној бази у Канзасу прешао са пилића на људе. Шпанија није била у рату па је штампа у тој земљи највише писала о епидемији, отуда назив. Умрло је око педесет милиона људи, па ипак Американце као народ нико не криви. Њихов председник користећи своју уобичајену расистичку реторику, сада је хтео да оптужи азијате да су они криви.  Трамп је од немачке биохемијске компаније ЦуреВац тражио да обезбеди вакцину само за САД. Немачки министар здравља је ту понуду одбио. Геоплитичке напетости и нетрпељивости се појачавају у ситуацији када би требало да се смањују. Санкције које су западне државе увеле Русији, Куби и Ирану нису укинуте.

Корона вирус довео је до ситуације велике неизвесности. Научници га још довољно не познају, а  мере за сузбијање пандемије доносе се на основу искустава са ранијим заразама које су изазавали други агенси. Светски епдемиолози предлажу различите стратегије. Они још увек не знају ни колики је број заражених, колика је смртност и сл.

Политичка моћ је та која доноси коначне одлуке. Циљ влада у новонасталој ситуацији је да одбрани постојећи светски капиталистички поредак, борба за људе је у другом плану. Да није тако, на време би биле предузете потребне мере, здравствени системи би били оспособљени да се боре против пандемије. 

Еколошки узроци епидемија

Настанак и ширење епидемија нису неумитне природне појаве. Последњих деценија долази до учестале појаве нових вируса и са њима повезаних болести: сида, зика, птичији грип, свињски грип, ебола, сада и ковид-19... Глобализација је донела општи, и вероватно завршни, напад капитализма на природу. Еколози указују како капиталиазам у пољопривреди  ремети екосистеме и погодује ширењу патогена. Уништавањем прашума разарају се регионални еколошки  системи  који их  држе у равнотежи. Шумски комплекси спречавају вирусе да напуштају своје домаћине и да се преносе преко мрежа светске трговине. Због разарања екосистема патогени напуштају своје анималне резервоаре, прелазе на човека и захваљући интензивним комуникацијама људи лако се шире по свету. Вируси  који брзо угибају у животињама постају смртоносни за човека. Сматра се да је од 1967. било најмње десет таквих великих трансфера. Људи  креирају амбијент у коме вируси могу лако да се шире. Већина патогена ће тек бити откривена, ми смо на врху леденог брега, тврде научници. Нове епидемије тек долазе.

Избацивање урођеничких популалција из традиционалних станишта  њих осуђује да преживљавају у прљавим културним праксама. Они живе у сламовима, на сметлиштима великих градова, једу отпатке. Скоро милијарду људи нема приступ исправној пијаћој води, како они могу да не буду извори зараза.. Огроман број људи не може да се заштити од различитих инфекција јер немају елементарне хигијенске услове, не могу да се изолују зато што живе у претрпаним картонским страћарама.  Све је више људи у истој средини, пренасељеност слаби имуне одговоре.

Еколози и лекари су и раније упозоравали да се вируси лако могу преносити са животиња на људе на неформалним пијацама на којима се дивље животиње кољу на лицу места и продају. Те  пијаце су биолошке бомбе које сваког часа могу да експлодирају. Свака нова интеракција са ланцем нових врста  без обзира да ли је у питању природни амбијент, као што је шума, или пијаца, може довести до преношења патогена. После једне од недавних епидемија таква пијаца у Вухану је била затоврена, али је, на жалост,  била поново отворена. Не можемо предвидети одакле ће доћи нова пандемија, због тога се мора узети у обзир најгори сценаријо, сматрају научници.

Агробизнис је, истичу еколози, у рату са људским здрављем и са природом. Екологија и економија се морају усагласити. Интегрисање свих географских подручја у светски економски ситем, нарочито када је производња хране у питању раширило је патогене из регија у којима су били блокирани. Није нормално да се храна производи на једном крају света, а троши на другом. Супермаркети у Србији пуни су белог лука из Кине, суве шљиве се увозе из Грчке, а наша села су девастирана. Ганди је говорио: ”Трошим оно што произведе мој сусед”. Вируси и глобализација чине смртоносну комбинацију.

Више од једног века постоји огромна тражња у богатим државама за тропским и субтропским пољопривредним производима. Због тога су вршени бројни геноциди над домородачким становништвом како би простори које су они традиционално насељавали били искоришћени за производњу за светско тржиште

Више од једног века постоји огромна тражња у богатим државама за тропским и субтропским пољопривредним производима. Због тога су вршени бројни геноциди над домородачким становништвом како би простори које су они традиционално насељавали били искоришћени за производњу за светско тржиште. Тако је настао и још увек постоји империјални агробизнис. Трајаће све док у потпуности не уништи сва подручја у која је пенетрирао.

Гајење генетских монокултура, биљака и животиња са готово идентичним геномима, слаби имуне системе, тврде научници. Товљење пилића за шест недеља  омогућава селекцију патогена који су способни да преживе. Епидемија изазвана вирусом корона је људски производ, није једноставно биолошка катастрофа. Индустријализована глобална пољоприврдна производња је еколошки неодржива, она ремети реципороцитет човека и природе.

Промене околине, уништавње шума и редуковање биодиверзитета  због рударства, енергетике, урбанизације или индустријске пољопривреде доводи људе у ближе контакте са животињама. Преношење вируса са њих је скривени трошак економског развоја. Долази до рушења природних баријера између животињских врста у којима вируси циркулишу и људи.

Научници већ годинама упозоравају на опасност од нових корона вируса. Кинески вирусолози 2017. открили су да их преносе слепи мишеви који живе у пећинама у друштвима од по педесет хиљада јединки које се  збијају да би се угрејале, што погодује ширењу вируса које, изгледа, њихови имуни системи толеришу. Такође, научници су знали да климатске промене слабе имуне системе људи и животиња, што их чини подложним болестима које доносе све више компликација. Вируси из групе корона лако мутирају  и рапидно еволуирају, што их чини непредвидивим, све опаснијим по људе и отежава борбу против њих. Али, капитализам је отпоран на науку, респектује само тржишне сигнале и мотивисан је једино похлепом за профитом и манијом раста, без обзира на последице који такав систем оставља на људе и природу. Комерцијални медији у исто време популаришу антинаучне ставове, попут побијања теорије еволуције. Сада и последњи скептици могу јасно да виде колико су важне вакцине.

Спектакуларни неуспех демократских институција

Карл Шмит је тврдио да је суверен онај који контролише ванредно стање, изузетак је критеријум на основу којег се одређује ко стварно влада. На такав начин могла би се оценити и ваљаност друштвених система. Не ваља онај систем који није у стању да одбрани друштво од епидемија, природних катастрофа и великих политичких криза, већ је организован тако да делује само кад ствари стоје добро. Неолиберална глобализација уништила је јавне службе у већем делу света, ваљда под претпоставком да је приватна иницијатива најефикаснија и у сузбијању епидемија. По неолибералној доктрини политичке институције треба  да буду само помоћни органи тржишта. Због тога не постоје механизми за абсорбовање економских и неекономских шокова. Држава је проблем, није решење, кажу неолиберали. Протеклих месеци испоставило се да су се са короном најбоље носиле оне земље које су очувале способност државе да делују у ванредним ситуацијама: Кина, Јужна Кореја, Исланд, Сингапур. Кина је ауторитарна држава, али је и ефикасна. ЕУ је и недемократска и неефикасна.

Људи  са вирусима живе одувек, епидемије се редовно дешавају. Државе морају бит спремене да се са њима суочавају. Да су на време предузимане мере и да су постојали планови за такве ситуације трошкови би били много мањи од економске штете која ће настати. 

Тржиште најмање греши, тврде неолиберали. Па где су онда респиратори и друга неопходна опрема. Због огромног повећања тражње драстично је скочила цена респиратора, тако да ће они бити концентрисани у државама које су најбогатије, а не тамо где су најпотребнији. У Појасу Газе, једном од највећих концентрационих логора у историји, Изреал држи два милиона Палестинаца утамничених на малом простору. Први заражни детектовани су 20. марта, до тада су урађена само деведест два теста. Седамдесет посто становништва чине избеглице. У Гази постоје само шездесет два распратора. Да ли ће богате државе Палестиницма помоћи? Због енормног повећања цене тражња за респираторима ће у једном тренутку почети да пада. Тржиште ће поново бити у равнотежи, а људи ће бити мртви. Тако изгледа неолиберални еквилибријум.

Медицинска опрема од које зависи живот људи не сме се третирати као свака друга роба, не само у ситуацијма епидемија. Морамо се научити да размишљамо изван координата берзи и тржишта, каже Славој Жижек. Морални циљеви не могу се постићи аутоматским деловањем тржишних механизама. Неолибералне мере штедње наметнуте после финансијске кризе 2007-2009. онеспособиле су здравствене системе да се боре против болести.

Колапс система отворене тржишне привреде признале су и владе најбогатијих држава који доносе изванредне економске мере које су противне основним правилима неолибералне доктрине. Границе се затварају, државе интервенишу, трилиони долара убацију се у систем како би привреда и становништво успели некако да преживе. Сада нико не пита како је одједном могуће креирати толики новац. Раније су неолиберали стално тврдили како је предузимање масивних социјалних програма немогуће због тога што фисклани приходи то не дозвољавају. Доминантни неолиберални наратив је преко  ноћи промењен.У кризи смо сви социјалисти, наводи Жижек.

Ако се каптализам суспендује у ванредним околностима - зашто би онда био добар у редовним?

Ако се каптализам суспендује у ванредним околностима - зашто би онда био добар у редовним? Карл Маркс у Капиталу I анализирао је капитализам под методолошким претпоставкама да све функционише идеално. Његов главни допринос састоји се у томе што је доказао да и у том случају неминовно настају кризе. Ради се о начину производње који  је одавно постао деструктиван. Током недавних масовних демонстрација у Чилеу на једном зиду био је исписан графит: ”Нећемо да се вратимо у стање нормалности, јер нормалност је проблем”.

Разарање држава и њихових производних система које се нису покоравале империјалним интересима довлео је до велике мигрантске кризе која сваког тренутка може да експлодира и пандемију учини неупоредиво тежом. Оправдано се страхује да ће велики део новца предвиђеног за санирање економске кризе поново, као после 2008. поново заврштити у приватним џеповима

Мере које владе предузимају још увек нису довољно радикалне. Требало би одмах национализовати фармацеутску индустрију и здравствне системе и укинути патентна права на лекове. Хитно је неопходно пружити помоћ земљама које нису у стању да се изборе са кризом. САД и НАТО током својих  империјалних интервенција  уништили су више тзв. “неуспешних држава” као што су Ирак, Авганистан, Либија, Сирија. Они ће сносити одговорност за последице пандемије у тим земљама. Разарање држава и њихових производних система које се нису покоравале империјалним интересима довлео је до велике мигрантске кризе која сваког тренутка може да експлодира и пандемију учини неупоредиво тежом. Оправдано се страхује да ће велики део новца предвиђеног за санирање економске кризе поново, као после 2008. поново заврштити у приватним џеповима, да ће скочити бонуси менаџера.

Током борбе против пандемије испоставило се да су друштву најпотребнији они који су у редовним приликама невидљиви и најслабије плаћени: трговачки радници, медицински техничари и сестре, возачи... Очигледно је њихов значај за друштво много већи него што се то до сада чинило, док су ствари стајале добро. Они који су били највише плаћени и уживали највећу друштвени углед сада су у позадини. Од куће могу да раде само они који имају боље послове. Терет борбе против пандемије сваљен је на обичне људе.

У капиталистичкој тржишној привреди влада утилитаристички морал, свако трага за својом коришћу не водећи рачуна о другима. У ситуацијама  несрећа солидарност је нејнеопходнија, али систем њу дискредитује и инхибира. Из овога се мора извући поука. Кад све прође, ствари не смеју стајати као до сада, социјални положај обичних људи, који чине већину становништва, мора бити поправљен. Малигни су тржишни критеријуми по којима су најбоље плаћени они који друштву наносе највећу штету, попут разних менаџера. Шта оправдава постојање социјалних хијерархија када је у ситуацији катастрофе очигледно да опстанак друштва зависи од оних занимања које је систем потцењивао. Владајуће светске елите успаничене су не згоб короне него због тога што вирус може  довести у питање  легитимност система.

Глобализација није довела до економског благостања већ до економске девастације, ратова, сиромаштва, рапидног повећања неједнакости у многим државама. Треба због тога променити начин жвиота и однос према природи.

Вирус корона још једном је указао на колосални неуспех европских интеграција и неспосбност ЕУ да ефикасно делује. Она је заказала у свим кризама са којима се суочила.  Када се епидемија раширила у провинцији  Хубеј кинеска влада мобилисала је све медицинске ресурсе и концентрисала их у тој области како би корона била побеђена. ЕУ за тако нешто није спсобна. Свака држава старала се само о себи, углавном неуспешно. Државе чланице примењују различите епидемиолошке стратегије. Када је избила катастрофа у Ломбардији није било ни говора о томе да се европски ресурси концентришу тамо и да се зараза заустави. А деценијама је било толико буке о Европи регија. Каква је то политичка творевина у којој не постоји координација и солидарност између различитих делова. Током грађанског рата у САД Линколн је говорио да не може опстати кућа која је подељена против саме себе.

Криза из 2007-2009. у Европи никад није превладана, институционални систем који  је довео до ње  остао је нетакнут. Сада ствари стоје још горе него тада. У Италији скидају са јарбола заставу ЕУ и подижу кинеску. На италијанске аеродроме слећу руски авиони са стотинама тона помоћи и тиме можда наговештавају крах ЕУ. Немачка је 2015. придавила Грчку, данас су у агонији Италија и Шпанија, али Немачка ништа не предузима како би им помогла. Због тога ће незадовољство Унијом и даље само расти. Прве економске мере усвојене су тек почетком априла, и то у износу од сто милијарди евра, десета пута мање од износа немачког пакета. Посматрачи се углавном слажу да богатије северне земље нећа пристати на издавање европских обвезница које би омогућило солидарно превазилажење економске кризе.

Еу је основана као капиталистички труст за угаљ и челик, никад смисао европских интеграција није ни био доборобит народа него стварање институционалног оквира који омогућава суверенитет тржишта које све решава и доминацију крупног капитала над друштвима.

Шта да се ради?

Економисти предвиђају да ће предстојећа криза бити много гора од оне 2007-2009. Да би се она решила неопходно је радикално реструктуирање систама. Владајуће класе ће то настојати да спрече по сваку цену. Свака велика криза је раскрсница, могуће су ауторитарне и демократске стратегије. Која од њих ће победити зависи од односа снага између класа.

Државе са моћним привредама претрпеће велику штету, али ће се извући. Најгоре ће проћи мале и сиромашне земље, попут Србије

Доћи ће до даљих геополитичких  промена. Државе са моћним привредама претрпеће велику штету, али ће се извући. Најгоре ће проћи мале и сиромашне земље, попут Србије. И поред тога што је вирус корона погодио Кину у тренутку када је економски већ била рањива, она ће ојачати свој економски утицај. Неумитно померање центра светког капиталистичког система на далеки исток биће убрзано. Време западне хегемоније пролази.

Да би се ствари промениле морају  постојати и концеп алтернативне организације друштва и снаге које су способне да га изведу. Савремена левица предлаже концепт демократског социјализма у коме се прихвата да је тржиште ефикасан механизам за координацију друштвене поделе рада, али је неопходна и масивна државна интервенција у привреди. Кључни сектори економије морају бити у јавном власништву. Демократија је могућа само тамо где ресурси нису концентрисани у рукама малог броја људи. Поред демократског одлучивања у политичким институцијама мора постојати и демократија у привреди која почива на узајамности и солидарности. То значи да запослени учествују у одлучивању, да сами буду власници предузећа, да буде развијено задругарство и сл. Обични људи могу стећи политичку моћ само удруживањем, не као појединци, због тога су неопходне јаке радничке партије, синдикати, културна и друга удружења.

У последњих педесет година дошло је до највеће промене у односима између човека и природе. Капиталистичко уништавање екосистема све више  умањује  капацитете планете да омогући опстанак људи. Природа се не сме уништавати због производње профита.

Он је, уз подршку  неолибералне интелектуалне елите, тврдио да европске интеграције немају алтернативу. Криза ЕУ ће се, међутим,  продубити, а напетости између севера и југа ће се појачати. ЕУ ће можда успети да се реорганизује и опстане, али у њој више неће бити места за Србију

Епидемија је довела у питање идеолошке темеље на којима је почивала Вучићева ауторитарна владавина. Он је, уз подршку  неолибералне интелектуалне елите, тврдио да европске интеграције немају алтернативу. Криза ЕУ ће се, међутим,  продубити, а напетости између севера и југа ће се појачати. ЕУ ће можда успети да се реорганизује и опстане, али у њој више неће бити места за Србију.

Вучић је до сада био фанатични неолиберал. Његов концепт привредног развоја почивао је на ослањању на страни капитал. Потребно је само направити повољан привредни амбијент, а потом ће страни капитал похрлити у Србију и питање привредног развоја биће решено. Страним компанијама поклањао је стотине милиона евра, а оне ће највероватније отпуштати раднике због наступајуће рецесије.

Вучићева власт почивала је до сада на подршци коју је добијао са запада. Он сада покушава да се реоријентише нарочито према Кини. Крлежа би рекао да тражи новог господара како би наставио да ротира око туђе осовине на све четири стране компаса.