Велиш - „Све је до Бога“, па заседнеш и не чиниш ништа!

Велиш: „Све је до Бога“, па заседнеш и не чиниш ништа!

А, Бог се јави па узвикне: „Ајмо, Србине, ево ме!“

„А, ко си ти?“, питаћеш?

„Бог, хајмо Србине, звао си ме“!

„Јесам, ал све је до Бога, боље да сачекамо још мало…“

„Па, ако је до мене ево ме ту сам, велим ти, идемо!“

„Бих ја, Боже, ал како да знам да си баш ти тај Бог којег чекам?“!

„А, имаш ли још којег осим мене, Србине?!“

„Немам, ал сумњиво ми је како си се баш сад појавио кад сам засео и чекам на Божију промисао да ме прене?!“

„Србине, звао си ме, дошао сам, па хајдемо ако је све до мене.“

„Добро, а куда ћемо Боже?“

„Ти ваљда знаш, чекао си ме, дозивао, пожурио сам да не часимо, време је…“

„Ипак си ти мени нешто сумњив, Боже, појавио си се ко да си ме прислушкивао..?“

„Не, већ сам те чуо, знам колика је мука сколила па теби првоме пожурих!“

„Јесте мука, не кажем да није, ал опет није толика да баш сад устајем, и то баш ја! Што ниси некоме другом похитао најпре?“

„Најгласније си ме ти дозивао, Србине, па се теби најпре одазвах!“

„Хвала ти, Господе, ал можеш ли ипак нешто касније да дођеш- сутра, прекосутра, неки дан од недеље, неће мука никуда, а нећу ни ја?!“

„Не будали, Србине мој, него на ноге па ајмо, задњи су часи“!

„Устао бих, Боже, веруј ми, ал не могу, није до мене, до Бога је!“

„До тебе је, Србине, до тебе! Твоје је само да устанеш а ја ћу остало! Устај, бре, и прати ме…“

„А, па нећемо тако, Боже, што ја да пратим, ја бих да предводим!“

„Добро, ти води ја ћу те пратити, само устани, ево ја тебе молим!“

„Ето, знао сам да ниси ти тај Бог којег сам дозивао, где би то Бог пристао да прати човека?! Мислио сам да устанем али сад нећу за инат!“

„Ја те вазда и пратим, Србине, твоје је само да устанеш, рекох ти већ!“

„Ех, па није то само… Лако је теби рећи: „Устани, Србине!“, не муче тебе моји јади.“

„Па, реци више шта те мучи, ту сам да ти помогнем“

„Уффф, мука је то велика, ал све је до Бога, не можеш ти ту ништа, Боже“!

„Могу ја све, Србине, па и сам кажеш да је све до мене, ево ме!“

„Па, кад већ можеш све, Боже, ајде ти помогни коме другом, а мени сврати касније, бићу ја овде. Моје муке силне и ја, чекаћемо Господа“!

„Велим ти, Србине, устај и прени се, остало ћу ја!“

„Устао бих, веруј ми, ал није до мене, све је до Бога, па бих ја радије с мукама сачекао овде, а ти ако можеш како без мене био бих ти захвалан ко Богу!“

„Србине, ја и јесам Бог! Звао си ме, кукао, нарицао до неба, теби првоме стигох, шта још хоћеш, само устани…“

„Нећу ништа, све је до Бога, па како Он одлучи?“

„Ево, одлучио сам, ајмо сад…“!

„Ето, одлучио, а ја се ништа не питам! Нека тебе, сачекаћу ја овде, знам шта ми ваља чинити…“

„Па, шта ти ваља чинити, Србине тврдоглави, шта?!“

„Сачекати Бога, све је до њега, ништа ја ту не могу“!

„Можеш, само устани и усправи се, довољно је, даље ћемо заједно рекох ти! Можеш ли толико, више не треба.“

„Не могу, није то до мене, Боже.“

„Па, шта јесте, човече?!“

„Да седим и чекам, све је остало до Бога…“

(Два у један)