"Vazduh trepti kao da nebo gori. Sprema se oluja." - Vrhovnik Vučić kao vrhovni konspirolog

 Otkako je, krajem prošlog leta, počeo da zamajava građane zemlje čiji je predsednik budalaštinama tipa da mu je (protokolarni) „četam haus“ model „konspirativnosti“ dijaloga o budućnosti Kosova bitniji od Ustava zemlje na čijem je čelu i u kome piše da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, pa sve do trenutka kada je, 27. veljače, u „strogoj konspiraciji“ prihvatio da prihvati nešto što, po njegovoj tvrdnji, nije ni postojalo sem u „non pejpr“ varijanti – Vrhovnik naš nasušni stalno mi se nameće kao sporedni glavni junak „Konspirologije“ Aleksandra Dugina. I tu, najiskrenije, ne mislim na silne unutrašnje urote koje se, svako malo, protiv našeg prvog konspirologa, preduprede ili, makar, medijski, već u korenu, efikasno zatru. Ovde je reč o Vrhovnikovoj, glede Kosova, komunikaciji lozinkama, baš kao u, Kinezima najomiljenijem, jugoslovenskom filmu „Valter brani Sarajevo“, iz koga sam pozajmio naslovnu repliku.

Možda baš zato, Srbija danas sve mi više liči na onu našu kraljevinu iz vremena „mladobosanca“, pa „crnorukaša“, pa sovjetskog, takoreći, DŽejmsa Bonda, svetskog a našeg, Mustafe Golubića.

Definišući konspirologiju (u istoimenoj knjizi), kao „nauku o zaverama, tajnim društvima i okultnom ratu“, Aleksandar Dugin je, još 1993. godine, razlikovao pojedinačne „zavere“ i ljude, „konspirologe“ individualce, „teoretičare zavere“ (današnjim jezikom kazano, razni „ravnopločaši“, „antivakseri“ itd), od „globalnih“, odnosno „zavera svetskih razmera“ koje čine osnovu konspirologije kao naučne ili paranaučne discipline.

Dakle, Dugin je, pre tri puna desetleća (Jeljcinovo doba Rusije, na krhotinama tek raspale sovjetske imperije), tvrdio da mondijalistički pokret teži da svim zemljama sveta nametne jedan isti socijalno-politički obrazac društvenog uređenja koji će biti kopija američkog modela i u kojem će sve nacionalne, teritorijalne i kulturne osobenosti država i nacija biti ukinute, kao što je to istorijski već ostvareno u slučaju američkih država

Početni aksiom konspirologije predstavlja, naime, ideja o postojanju tajnog društva, čiji članovi teže da pokore ceo svet i stvore potpuno novi poredak u kojem će oni zauzimati ključne pozicije i apsolutno gospodariti svetom. Shematski, to bi moglo da izgleda ovako: u centru „zavere“ nalaze se ljudi; ti ljudi su skriveni velom tajne; ti su ljudi principijelno defektni u samoj svojoj osnovi; cilj „zavere“ je stvaranje „antirealnosti“ koja odgovara „antinormalnosti“ samih zaverenika; negativni cilj „zavere“ je uništenje „prirodnog“, „normalnog“ poretka stvari koji predstavlja „smetnju“ i „prepreku“ (ili barem podjarmljivanje i potčinjavanje „normalne“ realnosti)...

Dakle, Dugin je, pre tri puna desetleća (Jeljcinovo doba Rusije, na krhotinama tek raspale sovjetske imperije), tvrdio da mondijalistički pokret teži da svim zemljama sveta nametne jedan isti socijalno-politički obrazac društvenog uređenja koji će biti kopija američkog modela i u kojem će sve nacionalne, teritorijalne i kulturne osobenosti država i nacija biti ukinute, kao što je to istorijski već ostvareno u slučaju američkih država. Ideološki model mondijalizma jeste postkapitalizam, posebni „Novi svetski poredak“ (dr Vladimir Ilić će, 20 godina docnije, pisati već o medijskom „Poretku Novog sveta“), zasnovan na dominaciji tehnokratske elite i totalnoj kontroli prirodnih i socijalnih procesa. Dakle, Dugin, ne zaboravimo to, još 1993, piše da mondijalisti naročito predlažu da se od magnetne kartice, koja je već tada u većini evropskih zemalja služila kao osnovni finansijski dokument ličnosti, načini nekava „proteza Ja“. (Termin je skovao poznati mondijalist Žak Atali, Miteranov savetnik i pretendent na položaj predsednika Evropske banke posle ujedinjenja Evrope 1992.) A to, dalje, podrazumeva „ukidanje i zakonsku zabranu svih kvalitativnih karakteristika koje su do današnjeg dana određivale čovekovu ličnost – ukidanje i zabranu nacionalne, državne i političke pripadnosti, sve do potpune numeracije i izjednačavanja čoveka sa običnim rednim brojem“.

Ove dogme drže se, po vertikali i horizontali, u svome narativu, ne samo trendseterski ukrofili (ispravnije: zelenskoljubi) i rusomrsci po opredeljenju ili po profesiji (preciznije: evroljubi), već i priličan deo vlasti, pa zato sve što se ne uklapa u ovu agendu, svi koji se ne slažu sa „NATO Božjom zapovešću“ da je Rusija jedino zlo, bivaju anatemisani kao ovo ili ono

Lord (Edvard Frederik Lengli) Rasel je, kao britanski kraljevski vojnik, advokat, istoričar i pisac, bio deo pravnog tima koji je priveo pravdi nemačke nacističke zločince, a potom „iz prve ruke“, 1954, objavio „Pod bičem kukastog krsta“ (podnaslov: „ratne tajne Nirnberškog procesa“), knjigu svedočenja o genocidu, holokaustu i pogromu Trećeg Rajha nad desetinama miliona ljudi i nekoliko naroda. Rasel, u tom senzacionalnom štivu, beleži, pored ostalog, i da je „u maju 1941, Hitler, na sastanku sa svojim generalima, obrazlažući strategiju „Drang nach Osten”, izrekao i sledeću rečenicu: „Rat protiv Rusije ne može se voditi po zakonima časti. To će biti borba ideologija i rasa.“

Ruska agresija na Ukrajinu danas je bogomdan lajt-motiv da se, u Srbiji, svako iskakanje iz preovlađujućeg antiruskog tona „Hora bečkih dečaka“ u političkom mejnstrimu, beleži kao „opasni maligni ruski uticaj“.

Ove dogme drže se, po vertikali i horizontali, u svome narativu, ne samo trendseterski ukrofili (ispravnije: zelenskoljubi) i rusomrsci po opredeljenju ili po profesiji (preciznije: evroljubi), već i priličan deo vlasti, pa zato sve što se ne uklapa u ovu agendu, svi koji se ne slažu sa „NATO Božjom zapovešću“ da je Rusija jedino zlo, bivaju anatemisani kao ovo ili ono.

U tekstu „Tiranija oksimoronštine kolektivnog Zapada“ koji sam, na blogu cvijetinmilivojevic.blogspot.com, objavio 21.11.2022, bavio sam se, u to vreme, ali i danas, najaktuelnijim primerima oksimoronštine u međunarodnom pravu i međunarodnim odnosima, sa posledicama za sve nas ovde i odavde.

Ili, pazite sad, ovaj oksimoron: Bivši ministar spoljnih poslova Slovačke (Miroslav Lajčak) koja ne priznaje Kosovo, u uniformi EU birokrate - posrednika, zahteva od Srbije da se odrekne Kosova,  a Katalonac, osvedočeni borac protiv otcepljenja Katalonije od Španije, bivši ministar diplomatije Kraljevine Španije (Žozep Borelj), zemlje koja ne priznaje Kosovo, u odori visokog zvaničnika EU, pritiska Srbiju da to Kosovo tretira kao nezavisnu državu i ravnopravnog suseda!

Pa, da podsetim: oksimoron je posebna vrsta antiteze ili paradoksa koji se duhovito definiše kao „oštroumna budalaština“, odnosno stilska „figura misli“ koja opisuje iracionalna stanja i u kojoj „mrtvac“ može da bude „živ“, „budala – mudra“, a „hulja  sveta“!

U međuvremenu, namnožilo se i, na dnevnom nivou, umnožava se toliko oksimorona, apsurda i paradoksa, ne samo u međunarodnom, nego i našem unutrašnjem javnom diskursu, da sve preti da preraste u novu globalističku epidemiju.

Bez pardona se, i ovde i preko, za ono što je u stvarnosti samo „kolektivni NATO zapad“, koristi, ni manje ni više nego, hiperbola  - a ona je, kao što svaki osnovac zna, stilska figura u kojoj se svesno preteruje radi naglaska ili pojačavanja efekta - „svet“ ili „međunarodna zajednica“, iako je taj „ostatak sveta“ mnogostruko brojniji po stanovništvu i nekoliko puta teritorijalno prostraniji!?

Ili, pazite sad, ovaj oksimoron: Bivši ministar spoljnih poslova Slovačke (Miroslav Lajčak) koja ne priznaje Kosovo, u uniformi EU birokrate - posrednika, zahteva od Srbije da se odrekne Kosova,  a Katalonac, osvedočeni borac protiv otcepljenja Katalonije od Španije, bivši ministar diplomatije Kraljevine Španije (Žozep Borelj), zemlje koja ne priznaje Kosovo, u odori visokog zvaničnika EU, pritiska Srbiju da to Kosovo tretira kao nezavisnu državu i ravnopravnog suseda!

Pre tačno dve decenije, Amerikanci i njihovi britanski saveznici otpočeli su, kako su to oni eufemistički nazvali, „invaziju“ (u zbilji: agresiju) na Irak, s ciljem nasilnog svrgavanja iračkog rukovodstva, uz obrazloženje da predsednik Sadam Husein poseduje i sprema se, navodno, da upotrebi oružje za masovno uništenje, kao i da je njegov režim bio saučesnik u napadima Al-Kaide na SAD, 2001. godine.  

Koliko je naš Vrhovnik dobar đak svojih zapadnih propagandnih „kouča“ (npr. jednog od komandanata NATO agresije na Srbiju, Tonija Blera!), dokazuju i samo neke od njegovih dnevnih zamena teza u cilju sluđivanja građanstva

(E, da podsetim na određenje izraza „eufemizam“:  to bi bilo ublažavanje, označavanje zle stvari blažom reči, tj. stilska figura koja, takođe, pripada figurama misli, a kojom se neki izraz koji ima neugodnu, zastrašujuću ili vulgarnu konotaciju zamenjuje drugim blažim, prijatnijim i, po značenju, bliskom zamenjenom izrazu, a ponekad i suprotnom.)

Dakle, bio je to lažni izgovor, jer su se obe tvrdnje pokazale neistinitim. Prvo, ambasador Saudijske Arabije (američkog saveznika na Bliskom istoku!) princ Bandar bin Sultan je, sedam dana posle napada na „kule blizankinje“, posetio američkog predsednika DŽordža Buša Juniora i saopštio mu da Rijad ne samo da „nema dokaza o bilo kakvoj saradnji Osame bin Ladena i Iraka, nego istorija govori da su oni bili protivnici“. Na kraju, Pentagon je to i sam priznao u studiji koju je, objavio pre četiri godine, i u kojoj se kaže da je „samo jedan pobednik izašao iz godina građanskog rata i pobune koji su usledili nakon američke invazije i okupacije Iraka, a to je Iran“!

Koliko je naš Vrhovnik dobar đak svojih zapadnih propagandnih „kouča“ (npr. jednog od komandanata NATO agresije na Srbiju, Tonija Blera!), dokazuju i samo neke od njegovih dnevnih zamena teza u cilju sluđivanja građanstva.

Usred kampanje skrivanja od građana da je, vadeći se na strategiju „kupovine vremena“, ipak, apropo odricanja od Kosova, prihvatio mnogo štošta što tvrdi da nije prihvatio, predsednik Srbije koji je, i dalje, protivno članu 115 Ustava, istovremeno i predsednik Srpske napredne stranke, odlučio je da pravi još nešto što liči na politički subjekt, a vika se, ni manje ni više, nego „Narodni pokret za državu“?! Ili, „za odbranu države“. Iliti: „Srbija sanja i snove ostvaruje“.

Što implicira da, ako kojim slučajem, niste unutra, „u pokretu“, može da znači da vi niste za odbranu svoje države, odnosno za Srbiju kao državu, pa je logično da se upitate da li ste vi, zapravo, izdajnici Srbije?

E, sad, za kakvu državu, koju državu, da li za državu po Ustavu, „od Horgoša do Dragaša“ ili samo do „administrativne linije sa KiM“, tj. „do Merdara“ – odgovor na tu zagonetku „Pokret“ ne nudi.

E, sad, za kakvu državu, koju državu, da li za državu po Ustavu, „od Horgoša do Dragaša“ ili samo do „administrativne linije sa KiM“, tj. „do Merdara“ – odgovor na tu zagonetku „Pokret“ ne nudi.

Još gore je što je taj „pokret pristojnih i normalnih ljudi“ (nepristojni i nenormalni su, verovatno, oni što se ne učlane u to), što mu je bio radni naslov, zamišljen kao pokret za davanje blanko podrške Vrhovniku, odnosno samodršcu za bilo šta da on, o bilo čemu, a pogotovo o budućnosti Kosova, da odluči...

Kad naš nekadašnji vrli radikal i ratni huškač, danas samozvani Vrhovnik sve Srbije i Srbalja, zabrinuto podigne veđe zbog „jačanja desno orijentisanih partija“, on ih targetuje kao nekakav, isključivo negativni teg ili opasnost, u njegovoj „lavovskoj borbi“ (citat: počivši patrijarh Irinej)  za Kosovo i Metohiju, iako bi se, upravo zbog zalaganja za teritorijalnu celovitost i državni integritet zemlje, svugde na Zapadu, ovakve stranke smatrale najgrađanskijim i najpatriotskijim konzervativnim političkim subjektima. A samom predsedniku Srbije, ako mu je neodricanje od Kosova izistinski prioritet, bi, valjda, baš ovakve političke opcije trebalo da budu one od kojih bi, najpre, zatražio podršku?

Kad Vrhovnikove evet-efendije, sa ekrana nacionalnih TV frekvencija, složno uskliknu „ne možemo da nerešen kosovski problem ostavljamo našoj deci“, „hajde da ga se otarasimo sad i odmah“, logično bi bilo upitati ih - a zašto onda toj „svojoj deci“ ova vlast ostavlja ogromne dugove koje će, ne godinama već decenijama, vraćati generacije naših potomaka? Zamislite kada bi se prethodnom logikom rukovodio srpski domaćin, pa rekao, hajde da ja rasprodam zemlju, kuću, stan, da ne ostavljam taj „problem“ svojoj deci i unucima, jer ko zna da li će oni koji dođu iza mene umeti da raskrčme ono što smo stvarali moji preci i ja?!

Vučićeva tzv. proevropska, uglavnom antiruska i zelenskofilna, opozicija u Srbiji, poslušno prati narativ i agendu svojih NATO mentora, pa jednako kao što to njeni patroni čine u svojim zemljama, ona to dela ovde, te svakoga ko pozove na mir u Ukrajini – obeleži kao (pro)ruskog čoveka.

U opticaju je još nekoliko opasnih zamena teza proNATO opozicije, ali i dela vladajuće koalicije u Srbiji.

Recimo, ko smatra da je čak i „zamrznuti konflikt“ bolje rešenje za KiM od „sečenja preko kolena“  prema nemačko-francusko-američkom šnitu, tome biva imputirano da je za rat!

Recimo, ko smatra da je čak i „zamrznuti konflikt“ bolje rešenje za KiM od „sečenja preko kolena“  prema nemačko-francusko-američkom šnitu, tome biva imputirano da je za rat!

Ko je za očuvanje Kosmeta sa najvećim mogućim stepenom autonomije, u okviru ustavnog i državnog poretka Srbije, taj je, takođe, za rat, a onaj ko je za kapitulaciju, mazohističko odustajanje od Kosova, taj je Evropljanin, pacifista i vizionar.

A na pitanje da li bi i, eventualno uvođenje sankcija Rusiji, za koji sve glasnije navija i deo Vrhovnikovog okruženja, značilo ulazak u, za sada, proksi rat protiv Rusije, a na strani NATO-a, uprkos proklamovanoj vojnoj neutralnosti – muk.

Nameće se nekakva mantra o „priznavanju realnosti“ na Kosovu. Kao, Srbija je izgubila pravo na Kosovo jer je poražena u ratu, tamo je Srbija „počinila genocid“, „kosovski Albanci ne žele da žive u Srbiji“, „na Kosovu je američka NATO baza“ i tome slično. Pa: „Ustav iz 2006 nije uvažio političku realnost da je Srbija izgubila Kosovo“... „treba da se uvaži realnost da, po Ustavu Kosova, ne može da se formira ZSO“... „

Ordinarna je neistina da je Srbija izgubila rat sa nekakvom „Oslobodilačkom vojskom Kosova“, jer, ako je i poražena, onda su je „pobedili“ agresori iz SAD, Nemačke, Francuske i ostatka NATO-a, posle čega su taj deo Srbije isti ti agresori i okupirali.

Protivargumenti su nepoželjni čak i u medijima pod kontrolom ovdašnjeg,  proklamovano „prosrpskog“, režima. Niko ne postavlja pitanje otkud sada sedma država na prostoru SFRJ, kada se bivša nam domovina raspala po receptu (evropske) Badinterove komisije, po šavovima unutrašnjih republičkih granica, i po kom se to međunarodnom pravu, 16 godina kasnije, pojavljuje i nekakva sedma država? Ordinarna je neistina da je Srbija izgubila rat sa nekakvom „Oslobodilačkom vojskom Kosova“, jer, ako je i poražena, onda su je „pobedili“ agresori iz SAD, Nemačke, Francuske i ostatka NATO-a, posle čega su taj deo Srbije isti ti agresori i okupirali.

Paradoksalno je i to da Srbija podržava teritorijalni integritet Ukrajine, a EU i SAD koji oružjem branu tu zemlju, kao što verbalno odlučno podržavaju teritorijalnu celovitost BiH, ne podržavaju i teritorijalni integritet Srbije!?

Evrofanatici nemaju odgovor ni na pitanje zašto se to niti jedna od 28 zemalja nije, pre ulaska u EU, odrekla ni pedlja svoje teritorije, a jedino se za Srbiju to traži kao uslov svih uslova.

Umesto toga, oni, po propagandnoj matrici „proizvodnje saglasnosti“, podmeću nemački tas na vagi: na jednoj strani augmentativ (besprizorna uvećanica), tj. nemačke investicije vredne, tvrde, nekoliko stotina miliona nečega, dok na drugom tasu imovinu države, Crkve i građana Srbije na KiM, vrednu stotina i stotina milijardi nečega, „mere“ kao apsolutni deminutiv (umanjenica).

I pitanje svih pitanja: Zašto pregovaramo samo s jednim delom zapadnog dela međunarodne zajednice i to upravo sa tri zemlje koje su izvršile agresiju na Srbiju, priznale Kosovo i mentori su kosovske nezavisnosti?! Zašto nije uključena Španija? Zašto nisu uključene zemlje koje predstavljaju tri i po milijarde ljudi, Rusija, Kina, Indija, zemlje BRIKS-a, već samo i isključivo oni koji su 1999. bili agresori, a danas u okupatori i mentori „Republike Kosovo“?!

Dokaz više da je „kolektivnom Zapadu“, jedino bitann njegov prioritet, „isporuka“ Kosova koju očekuje od našeg Vrhovnika – jeste u tome da on ovde podržava stabilokratiju i samodršca, odnosno princip nesmenjivosti vlasti, a da ga uopšte ne zanima stanje demokratije, ljudskih i građanskih prava, vladavina prava, sloboda medija, zbora i govora...

Dokaz više da je „kolektivnom Zapadu“, jedino bitann njegov prioritet, „isporuka“ Kosova koju očekuje od našeg Vrhovnika – jeste u tome da on ovde podržava stabilokratiju i samodršca, odnosno princip nesmenjivosti vlasti, a da ga uopšte ne zanima stanje demokratije, ljudskih i građanskih prava, vladavina prava, sloboda medija, zbora i govora...

Upali smo u zamku da, ako nam briselski i vašingtonski trećepozivci „garantuju“ nekakav provizorijum od „Zajednice srpskih opština“, dogovoren i potpisan, inače, još pre 10 godina, onda zauzvrat moramo da prihvatimo američko-nemačko-francuski plan kojim se Srbija miri sa nezavisnošću Kosova! Zar je kompromis između premabule Ustava Republike Srbije u kome stoji da je KiM deo Srbije i stava Prištine da je Kosovo nezavisna država – zar je taj kompromis koji nudi „kolektivni zapad“ – to da je Kosovo nezavisna država?!

Novi oksimoron izrekao je američki veleposlanik u Beogradu Kristofer Hil: „Srbija je (pazite sad: „Srbija je...“) u Ohridu prihvatila svoju evropsku budućnost i jasan plan kako da do nje stigne – odluka je zahtevala mudrost, integritet i hrabrost.“ Kako to „Ujka Sem“, s one strane Okeana, obećava Srbiji, ne američku nego evropsku, budućnost? I koja je to Srbija nešto prihvatila: ko je ta Srbija, uvažena Ekselencijo -  predsednik Republike koji šest godina krši Ustav, a ima samo osam ceremonijalnih nadležnosti i niti jedna mu ne daje mandat da se odriče 15 odsto državne teritorije?

Posle Ohrida, naš Vrhovnik je više nego jasno objasnio zašto nije potpisao ništa i zašto ništa neće potpisati (ovo „ zato što ima nepodnošpljiv bol u desnoj ruci, a desnom potpisuje, a taj bol će se nastaviti naredne četiri godine“); zašto nije prihvatio čak ni ono što je prihvatio i zašto neće implementirati ništa od onoga što nije prihvatio, tj. što je prihvatio da prihvati ako prihvati i zašto će implementirati samo ono što on misli da je prihvatio, ako je prihvatio?! Tj. on insistira da nije ništa potpisao, niti je prihvatio sve, kako to tvrde evropski zvaničnici, tako da, ipak, neće implementirati sve što je predviđeno sporazumom koji nije potpisan, a možda je prihvaćeno.

Ili je, pak, ipak bilo ovako: „Mi ćemo da implementiramo najveći deo stvari, ali neću da implementiram priznanje i ništa o ulasku u UN“. Ili, ovako: Nisam prihvatio nikakav plan ili sporazum, ali prihvaćam njegovu implementaciju. Ili: Nisam mogao ništa da prihvatim ili ne prihvatim niti potpišem jer i ne postoji nikakav plan već samo „non-pejpr“?

A zabludelom stadu ovde ostaje da, evo već i 11. godinu, veruje da je „Aca Srbin“ to nešto prihvatio, a da u stvari nije prihvatio, jer je, kao što je više puta ponovio, „mnogo pametan“ i sve će ih „prevesti žedne preko vode“.

Mada, nije nemoguće ni da je novinarka Tatalovićeva na pravom tragu: „Sinoć ste rekli, evo podsećam Vas, „zato što ne potpisujem, zato i ne moram da ispunim nešto“. Danas nam ovde čitate ako ne sprovedete nešto, snosićemo posledice na putu ka EU i finansijske posledice. Dakle, prihvatili ste sve, ali niste prihvatili sve i sprovešćete sve, ali nećete da sprovedete sve. Je l‘ Vam se ne čini da ipak malo zaluđujete ovaj narod?“

Optimisti se očajnički hvataju za sledeće Vrhovnikovo ispovedanije: Nisam potpisao ništa, ni sporazum ni aneks, jer Kosovo nije međunarodnopravno priznata država sa kojom bih mogao da potpišem međunarodni sporazum, a „crvene linije“ za Srbiju su – priznanje nezavisnosti i članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama, te samo do tih „crvenih linija“ Srbija može da radi na implementaciji dogovorenog?!

Ili, možebiti, konačna istina, ipak, leži u sledećem Vrhovnikovom, kopipejst, „đinđićevskom odgovoru“:  „Ja se ne vraćam nigde, moj pogled je uvek u budućnost!“

Ako vam ništa nije jasno, za utehu, Amerikanci i EUljani su sve odlično razumeli: Nas ne zanima to što AV nije ništa potpisao – nema veze, sporazum je postignut, on ga je prihvatio. A naš brat Katalonac Borelj je ustvrdio da će ovaj dokument (!?), ubuduće, biti deo obaveznih pregovaračkih poglavlja EU sa Srbijom!

A zabludelom stadu ovde ostaje da, evo već i 11. godinu, veruje da je „Aca Srbin“ to nešto prihvatio, a da u stvari nije prihvatio, jer je, kao što je više puta ponovio, „mnogo pametan“ i sve će ih „prevesti žedne preko vode“.

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)