Uvek kandidat, nikad član

Slično kao i u slučaju čitave bivše sovjetske Istočne Evrope, zagovornici evropejske Srbije ulazak iste u Evropu uzimaju kao imperativ kome nema alternative a svi evroskeptičari se ad hoc proglašavaju kao ruski petokolonaši koji hoće da Srbiju vrate u mračni srednji vek. Evrointegracionistička logika je jednostavna: "kud svi tu i mali Mujo!" Ipak, nisu svi Evropljani u briselskom visokom društvu. Štaviše, tamo nisu oni koji su upravo najbogatiji i najprosperitetniji – Norveška, Švajcarska, Monte Karlo i Island. Čak nisu ni jedna mala i gorštačka Andora i njen brat San Marino – a obe ove državice su sa svih strana okružene Unijom. Evropska unija tako ostaje klub drugorazrednih Evropljana, u koji čak mogu da uskoče i Rumunija ili Bugarska. Evrointegracionalisti nas plaše "ostrvskom Srbijom", izolovanom i ostavljenom samoj sebi. Moglo bi se reći da je upravo u Srbiji, kao ostrvu van Unije, prava šansa za pravljenje pravih poslova i dobre zarade. Naime, uzmimo primere Lihtenštajna, Andore ili San Marina. Sve ove državice su okružene Unijom, nisu bogate prirodnim potencijalima kao Norveška (nafta) ili Island (riba), ali sve tri žive upravo od toga što nisu u Uniji a jesu okružene briselskim klubom. Jednostavno, sve tri su svoja ostrva pretvorile u duty free shop-ove od kojih odlično žive. Sve što je u Uniji zabranjeno tamo je dozvoljeno. I nikome od njih ne pada na pamet da taj svoj ostrvski raj utopi u evropsko more (pod uslovom da nisu bankrotirali kao npr. Island što se može uzeti i kao dokaz da se Euro klub polako ali sigurno pretvara u Bankrot uniju) jer su shvatili da se tržišna ekonomija zasniva na principu ponude i potražnje.

Ipak, naši Euro-zagovornici uporno pokušavaju da nas ubede da su Bugari pametniji od Švajcaraca, Rumuni od Norvežana a Litvanci od Lihtenštanjana. I to im uspeva jer tako kaže CNN (ups, RTS) a po zvaničnoj državnoj statistici od prošle godine samo 11% građana Srbije ima pasoš, tj. putovnicu. Na Euro-RTS-u naravno da sve izgleda kao u Eurokrem Bambilendu: Tadić se grli i ljubi sa Solanom a iza njih holivudska pozadina blještavih reflektora i plavih zastava sa dvanaest zlatnih petokrakica. Onda se predsednik Ostataka Srbije vrati kući i te iste plavo-žute zastave poređa iza sebe kopirajući pejsaže iz Brisela a niti je predsednik Unije, niti je Srbija u Uniji i niti je ikada do danas u Srbiji raspisan bilo kakav referendum na kome se narod direktno, jasno i glasno pitao hoće li da se unijati ili neće. Ali i ovaj referendumski detalj je po briselskom dobro oprobanom i funkcionalnom receptu: ni u jednoj jedinoj do sada primljenoj istočnoevropskoj zemlji u Uniju referendum nije bio raspisan pre podnošenja zahteva za EU kandidata, već tek na kraju (nakon deset godina) i kada je pred formalno primanje za punopravnog unionističkog člana trebalo samo formalno da se stavi palac na referendumski listić – pa makar se većina palčeva namicala i štapom i kanapom.

Elem, ono što je bila i još uvek jeste zajednička karakteristika svih nobles proevropskih antiturbo-folk koalicija u svim zemljama bivše sovjetske Istočne Evrope po pitanju uvođenja svojih turbo-folk nacija u evropsko aristokratsko društvo jeste da tim istim nacijama nije dozvoljeno da čuju nikakve kontraargumente – jer su proevropejci zajašili sve masmedije sa kojih su bombardovali svoje građane isključivo jednostranim (čitaj jednoumnim) informacijama o Evropskoj uniji kao realizaciji Marksove zamisli o idealnom komunističkom društvu (u kome Eurokrem pada sa nebesa a ti treba samo da držiš otvorena usta). Ovakva tehnika usmeravanja javne misli je kombinovana stalnim zastrašivanjem građana da će se "ruski" tenkovi vratiti a sa njima i sibirski gulazi – ukoliko se ne nađe zaštita u okviru NATO i Eurokrem unije kao garanta sloboda i razvitka nacionalnih osobenosti. Međutim, iza ovakve nemilosrdne antiruske propagande kao sigurnog sredstva ispiranja mozgova u pravcu Brisela, u stvari se krio sopstveni kompleks niže istorijsko-kulturološke vrednosti koji se mogao izlečiti samo na jedan jedini način:  da se formalno postane član zapadnih organizacija čime se sticao krucijalni "dokaz" da nacija pripada evropskom Zapadu, a ne azijatsko-ruskom orijentu. Oni malobrojni (sa i po nekoliko akademskih titula i višegodišnjim iskustvom života u zapadnim zemljama i rada na zapadnim univerzitetima) koji su ukazivali i na negativne strane ulaska u EU i NATO, marginalizovani su u javnom životu tehnikama kojima bi i KGB imao da se divi. Nažalost, u mnogim slučajevima njihove prognoze su se uveliko i obistinile jer se pokazalo da Eurokrem ne pada sa nebesa a i da ga nema dovoljno za sve. Pokazalo se da se ulaskom u EU i NATO iz jednog kontrolisanog i dirigovanog sistema i jednoumlja samo prešlo u drugi sistem koji je bar u tranzicionoj fazi aristokratizacije domaće turbo-folk nacije obećavao povećanje životnog standarda, ali je i ta iluzija nestala nakon samo nekoliko godina bivstvovanja u Eurokrem Evropi. U suštini, pokazalo se da je najbolja opcija za sve turbo-folk kandidate za ulazak u EU – biti večiti kandidat, ali nikada i punopravni član. U prvom slučaju imate samo prava (da tražite novac iz Brisela), dok u drugom imate mnogo više obaveza (da uplaćujete novac u centralni budžet itd.) nego samih prava. Treba se podsetiti i da je sama parola u funkciji dogme „EU nema alternativu!“ totalitarističko-antidemokratske prirode jer samo u ovakvim režimima ne postoji alternativa a demokratija i u svom najprimitivnijem obliku (SAD) podrazumeva bar dve političke partije, tj. bar dve opcije.

Za sve nobles antiturbo-folk Evropljane izneo bih konkretan primer (iz ličnog iskustva) kako je Litvanija na kraju "ugurana" u Eurokrem uniju. Nakon prvog dana nacionalnog referenduma (koji je iz "nekog" razloga organizovan na kraju, a ne na početku procesa integracije) o ulasku u EU ispostavilo se da to jednostavno neće proći usled masovnog bojkota istog od strane turbo-folkera. Nobles tamošnji Evropejci su onda shvatili da se moraju spustiti na turbo-folkersku razinu ukoliko žele da drugog referendumskog dana animiraju domaće primitivce: preko svih javnih medija je objavljivano 24 časa da će svi oni koji glasaju dobiti specijalne nalepnice sa kojima će moći u samoposlugama i kioscima da dobiju besplatno po jednu flašu piva, odnosno paklicu čokolade po izboru! I tako je referendum uspešno završen (samo je 64% biračkog tela izašlo da glasa od kojih 98% za pivo i čokoladu) a turbo-folkeri ugurani u nobles Evropu. Etnički Litvanci i dan danas se sprdaju sami sa sobom po ovom pitanju veleći da su 1940. g. svoju nezavisnost prodali "Rusima" za jednu flašu vodke a 2004. Briselu za jednu flašu piva. Na kraju, kako trenutno stoje stvari sa Eurokrem-ekonomijom, vrlo je verovatno da će Ostacima Srbije u formi Beogradskog pašaluka, ako ikada i uđe u Uniju, ostati jedino da lizne ostatke Eurokrema na dnu čaše, i to samo pod uslovom da jezik dohvati dno. Za utehu, Eurokrem jeste sladak ali je nezdrav (naročito ako ga proizvode na crno gulanferi bez licence) za razliku od srpskog (vojničkog) pasulja (sa projom i belolučenim paprikama).

Originalna verzija teksta objavljena je na sajtu Novinar.de