Uvaženoj gospođi Mirjani Marković – to ipak nije bilo tako, već ovako

Uvaženi gospodine Diniću!

Šaljem Vam Otvoreno pismo -odgovor, na stavove gospođe Mire Marković koje je o meni izrekla u svojim memoarima ”Bilo je to ovako”, u knjizi 2, na strani 206.

U nemogućnosti da u drugim novinama i publikacijama objavim pismo, molim da to uradite u Vašem cenjenom, a meni omiljenom nedeljniku ”Svedok”.

Unapred Vam zahvaljujem.

S poštovanjem

Nebojša Pavković

Finska

13.11.2015.godine

Sa posebnom pažnjom sam pročitao Vaše memoare, koji su, ne bez razloga, privukli veliku pažnju domaće i svetske javnosti.

Ovim pismom ne želim, da na bio koji način, osporim Vaše stavove i ocene koje ste napisali o najvažnijim događajima iz naše najnovije, nažalost tragične istorije, i o ljudima koji su učestvovali u njima.

Međutim, s dužnim poštovanjem, želim da prokomentarišem ocene i stavove koje ste izrekli o meni, opet zarad istorije, i tačnog informisanja javnosti, bez namere da polemišem sa Vama.

Uveren, da moji komentari i činjenice koje predočavam, mogu pomoći prilikom štampanja trećeg izdanja Vaših memoara, odlučio sam da Vam se obratim i kažem ”bilo je to ovako”.

Na strani 206, u poslednjem pasusu, opistali ste navodno, naš susret 5.oktobra uveče.

Između ostalog, kažete, da sam zbunjen, stajao nasred radne sobe Predsednika Milosevića, kada ste  Vi ušli...itd.

To se značajno razlikuje od onoga, kako je to bilo, šta sam ja zapisao o tom događaju, i šta je evidentirano u dokumentima GŠ VJ.

Uvažena gospođo, 5.oktobra nisam napuštao zgradu GŠ VJ, od 06,00 do 06,00 časova 6.oktobra 2000.

To mogu da potvrde generali, članovi kolegijuma, sa kojima sam pratio događaje na ulicama Beograda, i više puta razgovarao sa Predsednikom Miloševićem, tačnije u 13,00; 14,30; 15,40; 16,00 i 20,00 časova.

Naš razgovor, koji Vi opisujete, bio je preko telefona, ”specijala” MUP-a.

Bio sam iznenađen Vašim pozivom, a još više pitanjem:

Ko će da zaustavi haos u gradu?

Ne znam da li ste mogli da me vidite ”zbunjenog”, ali sam odgovorio precizno, da to nije zadatak vojske, i da se na ulicama nalazi nenaoružani narod.

Znam da niste bili zadovoljni odgovorom, jer ste odmah spustili slušalicu!

Nije mi poznato da li je Predsednik Milošević znao da ste me zvali ali sam ubeđen da on to ne bi odobrio.

Ne znam kako ste Vi zamišljali, i očekivali da vojska tenkovima rastera narod koji izražava protest? Posebno, da li je u stanju da u onolikoj masi ljudi, locira i izdvoji ostrašćene partijske lidere i stranačke jastrebove, koji su prizivali rušilačke demonstracije.

Istine radi, Predsednika Miloševića sam u nekoliko navrata upoznao sa procenama GŠ VJ o rezultatima koji se mogu očekivati na izborima, i o planu za njegovo nasilno rušenje sa vlasti.

O rezultatima na izborima upoznao sam ga još na proslavi njegovog rođendana u Dubašnici. Naime u toku šetnje, na kojoj su bili svi gosti, muškarci,  razgovaralo se i o tome. Neki od njih su govorili da će predsednik Miloševic dobiti oko 60 odsto glasova.

Njegov komentar je bio da u tom slucaju može, da sve glasove koje dobije na Kosovu pokloni Koštunici. Ja sam mu tada rekao da VJ raspolaže informacijama da će dobiti između 30 i 40 odsto, što su svi odbacili.

O planovima za njegovo nasilno uklanjanje sa vlasti, upozoravao sam ga više puta, posle prvog kruga izbora, a posebno 4.oktobra, na sastanku sa članovima užeg dela kolegijuma NGŠ VJ, u Belom dvoru, a zatim i na sastanku koji je imao istog dana, sa strešinama GŠ VJ i MUP-a. Informacijama koje mu je davala VJ nije pidavao potrebnu pažnju.

U istom pasusu ste naveli da sam se:

”celog leta u Karađorđevu, u Beogradu, u Dubašnici, u svim prilikama u kojima je bio sa nama samoinicijativno kleo Slobodanu u večnu vernost, izražavao svoje divljenje prema njemu...”

Nisam od Vas očekivao da ćete napisati toliko neistina, bez argumenata. Potsetiću Vas na sve naše privatne susrete.

U Karađorđevu sam boravio samo jednom, sa porodicom dva dana, na poziv Predsednika Miloševića, za Prvi maj 2000. (bio je i gospodin Mrkonjić sa suprugom).

U Dubašnici sam bio sa porodicom, samo jednom, opet po pozivu Predsednika Miloševića, na proslavi njegovog rođendana.

U Beogradu sam bio sa porodicom, samo jednom na privatnoj večeri, na poziv Predednika Miloševića. Drugi put sam u Beogradu prisustvovao proslavi vašeg rođendana.

Zaboravili ste da navedete još jedan grad u kome smo se sreli, Požarevac. Tamo sam prisustvovao manifestaciji Ljubičevske sportske igre, na poziv, sad pokojnog, Vlajka Stoiljkovića. Za vreme trajanja igara, dobio sam poziv od Predsednika da dođem kod Vas u porodičnu kucu. Tamo sam sa porodicom ostao oko dva sata. Podsecam da smo tom prilikom ručali picu.

To je gospođo Miro, sve vreme koje sam proveo u Vašem društvu.

Ne znam da li se može reći da je to ”celo leto”. 

No bez obzira na to, meni su susreti sa Predsednikom Miloševićem i njegovom porodicom bili prijatni i ostali u lepom sećanju.

Što se tiče zaklinjanja, bilo bi bolje da ste opisali scene ”zaklinjanja i naveli neke rečenice, ili reči moje zakletve.

Meni je potpuno jasno što ste nezadovoljni, i što ste o meni napisali takve neistine.

Mislim da je od Vas i Vaših partijskih drugova, posebno gospodina Ljubiše Ristića (mog nekadašnjeg prijatelja), krenula priča o izdaji Miloševića, u kojoj sam ja glavni krivac, jer nisam upotrebio VJ za razbijanje demonstracija, i spasavanje Predsednika Miloševića.

Optužba je neosnovana, ali ozbijna ako se ne objasne svi aspekti i učesnici dogadjaja.

Ja sam bio NGŠ VJ, sa određenim ovlašćenjima. Nisam bio NGŠ predsednika države, već naroda i Vojske. Predsednik Milošević, kao komandant VJ, nije mi izdao naređenje da upotrebim Vojsku na ulicama Beograda. Ako on nije naredio, kako sam ja to, po Vama, trebao samoinicijativno da naredim upotrebu VJ?!

I kako sam ja, u tom slučaju izdao Miloševića?

Predsednik Milošević je bio inteligentan i obrazovan čovek, koji je znao šta bi značilo pojavljivanje tenkova 5. oktobra, na ulicama Beograda, prepunih ljudi.

Sve procene su ukazivale da se samo čeka da se na ulicama grada, pojavi Vojska, pa da izbije haos i građanski rat, što su mnogi u zemlji, a i vani - to priželjkivali.

U periodu neposredno pred izbore, GŠ VJ je raspolagao informacijama, da demonstracije mogu da prerastu u rušilačke, i da u tim okolnostima dođe do nasilnog uklanjanja Predsednika Miloševića sa vlasti. To bi bio uvod u građanski rat sa nesagledivim posledicama.

U vezi stim vise puta sam  govorio: da VJ neće dozvoliti da dođe do građanskog i bratoubilačkog rata, i da će stati između suprostavljenih strana, o čemu postoje brojni zapisi. Te moje izjave su pojedini stranački lideri tendenciozno tumačili, aludirajući da se ja i VJ svrstavamo uz Miloševića i njegovu stranku, i da ćemo po svaku cenu braniti vlast.

Jedini koji je verovao u ono što sam govorio bio je, sad počivši, njegova svetost,  Patrijarh Pavle, s kim sam viđe puta bio u kontaktu.

Događaji koji su usledili pokazali da se VJ nije mesala u izbore i izborne rezultate, i da je odgovornim i neutralnim stavom, obezbedila mirnu smenu vlasti, bez prolivene krvi i žrtava, ne samo u prestonici već u čitavoj zemlji.

Zbog takvog profesionalnog i patriotskog odnosa, niko od tadašnjih lidera DOS, ali i ostalih, nije odao priznanje VJ, već su se obrušili svim raspoloživim najprljavijim metodama, i sredstvima da je razbiju i uruše. U prilogu mojih tvrdnji, postavljam pitanje, svima koji misle da je Milošević izdat od VJ: Zbog čega Milošević nije upotrebio Gardijsku brigadu, tada najjaču, najopremljeniju i najobučeniju, jedinicu u Beogradu, koja je bila pod njegovom neposrednom komandom, za razbijanje demonstracija, ako već Pavković nije hteo? Komandant te jedinice bio je general Bojović,  njegov ađutant koji je stalno bio uz njega?!

Odgovor na pitanje je jasan: Predsednik Milosević je znao da upotrebom Vojske ne može da reši pitanje pobednika na izborima, i bio je svestan posledica u slučaju upotrebe Vojske.

I poslednje na šta želim da Vam odgovorim je, da sam i tada i sada poštovao i cenio Slobodana  Miloševića kao predsednika i VK, zbog njegovog profesionalnog i korektnog odnosa prema meni i VJ.

Nisam ”bdio nad njegovom politikom”, već nad profesionalnom i odgovornom izvršenju zadataka koje mi je postavljao. Međutim, da mi je 5.oktobra naredio da upotrebim Vojsku, protiv naroda, to naređenje ne bih izvršio. To se ne odnosi samo na Miloševića, već bilo koga koji bi bio na toj funkciji. 

Hoću da Vas podsetim da se haška Optužnica, pa i presuda, dobrim delom baziraju na tvrdnji:

”Da je Pavković bio najbliži saradnik Slobodana Miloševića”.

Ta priča je potekla upravo od ljudi iz VJ koji su mnogo duže vremena proveli sa Predsednikom Miloševićem nego ja.

Predednika Miloševića sam prvi put video i upoznao 30.maja 1998. na sastanku u Beogradu, a Vas 10.maja. 1999.godine, na izlasku iz lifta u objektu ”Karaš”.

Predsednik Milošević je političar, a ja vojnik. On je komandant, i naredbodavac, a ja izvršilac!

Kakva tu bliska saradnja može da postoji?

Nas odnos bio je regulisan pravilima i propisima. Vojnički rečeno subordinacijom. Bio sam sa njim blizak koliko su vojnički odnosi dozvoljavali. Poštovao sam ga i uvažavao kao predsednika, komandanta i čoveka. Na dužnost NGŠ sam došao svojom zaslugom i minulim radom. Da Vas ne podsećam na to.

Ništa mi nije dato ni poklonjeno. Prevremeno sam penzionisan, jer nisam hteo da zloupotrebljavam VJ.

Tadašnjem predsedniku sam rekao sve šta sam trebao da mu kažem, a to mu se nije dopalo.

Penzionisan sam kao jedini NGŠ koji nije dobio kuću, već sam ostao u stanu koji sam dobio kao komandant 3.A.

Ako niste upoznati, da Vas informišem, da sam ubrzo posle smene vlasti 5.oktobra, novom Predsedniku Vojislavu Koštunici ponudio svoju ostavku, pred kolegijumom NGŠ.

Nisam nikada pripadao ni jednoj stranci, i nisam se svrstavao ni u kakve ”klanove”, i  interesne grupe. Nisam se ”prodao” nikome.

Zato sam ovde gde jesam, ali čiste savesti i obraza, jer sam radio sve u interesu države i naroda.

S poštovanjem

Nebojša Pavković

11.11.2015.godine

Finska

(Nebojša Pavković - Svedok)