Učešće Nemačke u bombardovanju SR Jugoslavije - Prvi nemački rat posle 1945.

Uoči svake godišnjice početka NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, uvek se iznova potrže intrigantno pitanje nemačke odgovornosti za prvi „nemački rat" posle Drugog svetskog rata. Zašto kažemo „nemački rat"? Postoji snažno uverenje da bez nemačkog učešća, iz razloga koji nisu isključivo vojne prirode, NATO agresije i ne bi bilo.

Nemačka nije, međutim, prinudno ušla u ovaj rat. Nemački politikolog i istraživač Matijas Kincel tvrdi u knjizi Put u rat: Nemačka, NATO i Kosovo (objavljena i na srpskom, Službeni glasnik, 2021) da je njegova zemlja želela taj rat. I da su neki njeni zvaničnici, ministri - a reč je o Klausu Kinkelu, šefu diplomatije u vladi demohrišćanskog kancelara Helmuta Kola, Joški Fišeru, ministru spoljnih poslova u kabinetu socijaldemokratskog kancelara Gerharda Šredera, i Rudolfu Šarpingu, ministru odbrane u istoj vladi - „istrajnije i bezobzirnije" insistirali na ratu i nemačkom učešću u njemu čak i od ratobornih Medlin Olbrajt, Ričarda Holbruka i Tonija Blera!

Pacifisti vode rat

Rat na Kosovu, i za Kosovo, kako na Zapadu vole da označavaju, dakako ciljno, dugo potiskivan iz medijskog i političkog vidokruga, lansirao je ovoga puta u političku orbitu indirektno rat u Ukrajini i cinični odnos velikih sila prema pitanjima nacionalnog (državnog) suvereniteta i problematičnim humanitarnim intervencijama.

Rat na Kosovu, i za Kosovo, kako na Zapadu vole da označavaju, dakako ciljno, dugo potiskivan iz medijskog i političkog vidokruga, lansirao je ovoga puta u političku orbitu indirektno rat u Ukrajini i cinični odnos velikih sila prema pitanjima nacionalnog (državnog) suvereniteta i problematičnim humanitarnim intervencijama

U vreme kada je po nemačkom ujedinjenju Bon (država se još nije bila „preselila" u Berlin) sve učestalije nastupao s manje obzira i uzdržanosti, među paradoksima i apsurdima nemačke spoljne politike, a s naglašenijim političkim ambicijama, nesporno je najveći bio da su zemlju prvi put posle Hitlera u rat - ovaj put protiv Savezne Republike Jugoslavije, odnosno Srbije - uveli (dotad) zakleti pacifisti, socijaldemokrate i zeleni, predvođeni „šezdesetosmašima", kancelarom Gerhardom Šrederom i Joškom Fišerom, šefom diplomatije i kancelarovim zamenikom.

Reč je o strankama koje su u vreme Vijetnamskog rata i potom razmeštanja američkih (nuklearnih) raketa srednjeg dometa „peršinga" na zapadnonemačkom tlu, kao odgovor na sovjetske rakete „SS 20" s istočne strane, dizale naciju na noge: u žestokim protestima protiv rata na ulice velikih gradova, i posebno oko američke vojne baze u Ramštajnu, samo u jednom danu izlazilo je i po milion učesnika snažnog mirovnog pokreta.

Oblačenje uniforme

Ta vremena su minula. Nemačka je početkom 1999. opet „navlačila uniformu". Započinjao je proces militarizacije njene spoljne politike, s angažovanjem vojnika Bundesvera i tamo gde su se njeni lideri, u času ponovnog nemačkog ujedinjenja, zavetno zaklinjali da nikad, ni po koju cenu, to neće učiniti.

„Kancelar ujedinitelj" Helmut Kol poručivao je uznemirenim susedima i svetu da će se ubuduće „s nemačkog tla širiti samo mir".

Istoričar po obrazovanju, sa svežim sećanjima na strahote Drugog svetskog rata i nacističke zločine počinjene u nemačko ime, Kol je, kad smo upravo mi bili u pitanju, bio još izričitiji i direktniji: postoje, upozoravao je, područja u Evropi, a u ta područja „sigurno spada Jugoslavija", gde se ne može zamisliti angažovanje nemačkih vojnika, to je „jednostavno, akt političkog razuma".

Helmut Kol i Gerhard Šreder. 11. decembra 1998.

Političkog razuma u martu 1999. očigledno nije bilo. Gerhard Šreder je, samo nekoliko meseci po preuzimanju kancelarskog trona, bacio još jednu, po nas fatalnu kartu (prva je bila ona Kolova, o preuranjenom priznavanju secesionističkih republika Slovenije i Hrvatske, što je bio- uvod u rasturanje velike Jugoslavije): poslao je ratne avione da bombarduju Srbiju. Zakasnelo će, tek 2014, u razgovoru s novinarima „Cajta", priznati da je to učinio - kršeći međunarodno pravo!

Političkog razuma u martu 1999. očigledno nije bilo. Gerhard Šreder je, samo nekoliko meseci po preuzimanju kancelarskog trona, bacio još jednu, po nas fatalnu kartu (prva je bila ona Kolova, o preuranjenom priznavanju secesionističkih republika Slovenije i Hrvatske, što je bio- uvod u rasturanje velike Jugoslavije): poslao je ratne avione da bombarduju Srbiju. Zakasnelo će, tek 2014, u razgovoru s novinarima „Cajta", priznati da je to učinio - kršeći međunarodno pravo!

Šokantan zaokret

Šrederov dramatični politički zaokret bio je posebno šokantan za dotadašnjeg šefa Socijaldemokratske partije Oskara Lafontena. Najpoznatija glava među čuvenim „političkim unucima" Vilija Branta, uspešnom izbornom kampanjom oterao je u političku penziju „večitog kancelara" - Kol je vladao punih šesnaest godina - i, praktično, doveo Šredera na vlast. Prepustio mu je najvažniji politički položaj u zemlji iako je kao lider stranke imao „preče pravo" na kancelarski tron, i demonstrativno, dvanaest dana pre početka bombardovanja SR Jugoslavije, napustio sve političke položaje: položaj „superministra" (finansija) u vladi, poslanika u Bundestagu i, onaj najvažniji, šefa najstarije nemačke političke stranke, SPD-a. 

Učinio je to u znak protesta i oštrog protivljenja ratnoj politici nove crveno-zelene koalicije.

Gerhard Šreder i Oskar Lafonten, oktobra 1989.

Nije mogao da veruje, zapisao je, razočarano i gnevno, u knjizi Srce kuca levo, da će upravo koalicija sa zelenima, koja je smišljeno pravljena da bi vladi ostavila širok manevarski prostor za vođenje (isključivo) mirovne politike, tako brzo „potrošiti svoj pacifizam".

Rudolf Šarping, ministar odbrane, zasipao je javnost čudovišnim lažima o situaciji na Kosovu: „otkrio" je nepostojeći koncentracioni logor na stadionu u Prištini, lansirao laž o famoznoj „potkovici", navodnom srpskom planu o totalnom izgonu Albanaca

Fišerove zapaljive parole

A upravo su ministri na najvažnijim položajima u toj vladi postali najgrlatiji ratni huškači.

Rudolf Šarping, ministar odbrane, zasipao je javnost čudovišnim lažima o situaciji na Kosovu: „otkrio" je nepostojeći koncentracioni logor na stadionu u Prištini, lansirao laž o famoznoj „potkovici", navodnom srpskom planu o totalnom izgonu Albanaca.

Šef diplomatije (i vicekancelar) Joška Fišer bio je još pakleniji u sumanutom pohodu protiv „srpskih esesovaca". Lansirao je parolu kako je uz ono pacifističko „nikad više rata" naučio i „nikad više Aušvica". Kasnije se pravdao, očigledno suočen sa kritikama Jevreja, ali i jednog, ne malog, broja stranačkih kolega, kako mu nije bila namera da upoređuje (i izjednačava) neuporedivo - „srpske zločine i holokaust".

Nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer i ministar odbrane Rudolf Šarping sa nemačkim vojnicima na aerodromu u Skoplju, sreda, 23. juna 1999.

Javno ga kritikujući za nedopustivu „satanizaciju srpskog naroda", Oskar Lafonten je „objasnio Fišeru" ko je u tom času zaista „stvarao Aušvic": nekad su to bile, rekao je citirajući Petera Handkea, gasne komore i metak u potiljak, a danas to čine kompjuterske (NATO i nemačke) ubice s pet hiljada metara visine

Javno ga kritikujući za nedopustivu „satanizaciju srpskog naroda", Oskar Lafonten je „objasnio Fišeru" ko je u tom času zaista „stvarao Aušvic": nekad su to bile, rekao je citirajući Petera Handkea, gasne komore i metak u potiljak, a danas to čine kompjuterske (NATO i nemačke) ubice s pet hiljada metara visine.

Znatno kasnije, na dan kada je Joška Fišer promovisao svoju knjigu Crveno- zelene godine - nemačka spoljna politika od Kosova do 11. septembra, Oskar Lafonten se još jednom oglasio: Fišer je dao odlučan doprinos tome da Nemačka ni nakon dva svetska rata ne nauči lekciju sažetu u rečenici „nikad više rat". S njim je Nemačka učestvovala u ratu protivnom međunarodnom pravu: teška istorijska greška za koju je odgovoran upravo Fišer... 

Presudna nemačka uloga

Nemačko učešće u NATO agresiji nije moralo, u vojničkom smislu, da bude presudno. Amerikanci su (i) u tome držali primat. Međutim, u psihološkom i propagandnom smislu, za NATO stratege imalo je kapitalan i odlučujući značaj.

Istoričar Kurt Grič, autor knjige Rat za Kosovo, spominje da je „važila logika": ako već to čine nemački vojnici prvi put (van nemačkih granica) a da ih ne vodi Adolf Hitler, onda u tome moraju učestvovati Britanci, Francuzi, Italijani i drugi.

Tu činjenicu je posebno i besomučno eksploatisao famozni portparol NATO-a DŽejmi Šej: ako Nemci, koji nisu smeli da ratuju od 1945, stoje na strani dobra, ni drugi ne bi smeli da se uzdrže i izostanu...

Nemački kancelar Gerhard Šreder okružen nemačkim vojnicima u Prizrenu, 23. jula 1999.

Zašto su, i kako, Nemci ušli u prvi rat posle onog Drugog svetskog? Ludger Folmer, Fišerov zamenik u ministarstvu spoljnih poslova, ostavio je, pravdajući agresiju, u mnogo čemu interesantno i dragoceno svedočanstvo u tekstu „Uskrs kada su padale bombe". Sve se, kaže, događalo samo nekoliko nedelja posle parlamentarnih izbora, dok je još nova crveno-zelena koalicija, levo od centra, živela u nadi da će nakon šesnaest godina konzervativne vlasti sve krenuti napred: krupne političke reforme čekale su hrabre političke poteze.

I opet paradoks: nova koalicija koja će uvesti zemlju u rat nameravala je da na međunarodnom planu zaustavi (re)militarizaciju spoljne politike, koju je kao opozicija oštro kritikovala. Diplomatsko rešavanje konflikata trebalo je da potisne vojnu opciju.

Šreder i Klinton u četiri oka

Ništa od toga. Usledile su NATO bombe na Srbiju, u čemu je Nemačka svesrdno učestvovala. Predstavnici nove vlasti ističu da im je u vreme koalicionih pregovora kao Damoklov mač nad glavom visio mogući rat na Kosovu. Tek kad se otvore tajni arhivi saznaće se ono o čemu se najviše i najčešće spekulisalo: kakve je obaveze u tom kontekstu preuzela Kolova vlada, a potom, kao obavezujuće, predala novoj koaliciji. I, posebno, na šta se novi kancelar Gerhard Šreder obavezao tokom razgovora u četiri oka, sa američkim predsednikom Bilom Klintonom.

Nemačka delegacija, na čelu sa Šrederom, u kojoj se pored ostalih nalazio i Joška Fišer, boravila je u Vašingtonu 8. i 9. oktobra 1998, iako nova koalicija formalno još nije bila na vlasti. Spekulisalo se kasnije s tim da je Helmut Kol podržao američku „politiku ultimatuma" Beogradu i pretnje bombardovanjem „ako Milošević ne popusti".

Joška Fišer i Slobodan Milošević, 8. marta 1999.

U pregovorima s Holbrukom, Milošević je izrazio spremnost da poštuje rezoluciju Saveta bezbednosti o povlačenju specijalnih jedinica sa Kosova i razmeštanju posmatrača Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), njih 2.000. NATO stratezi su namerno minirali tu misiju kako bi dokazali da je samo alijansa sposobna za „teške radove"

Bilo je ideja da se „međuvlašće" iskoristi kao izlaz i izgovor da se u Vašingtonu ne preuzmu direktne obaveze: stara vlast odlazi, nova još nije „ustoličena", ko uopšte, u takvoj situaciji, može da donosi dalekosežne političke odluke? Amerikancima je, pao je dogovor u avionu, trebalo reći: zbog nejasne situacije kod kuće nećemo se mešati u odluke NATO stratega, molimo za razumevanje. Američki ambasador u Berlinu, DŽon Kornblum, koji se takođe nalazio u avionu, smatrao je takvu ideju „zamislivom".

Zna se pouzdano da Šreder nije obavestio članove delegacije o bilo kakvoj obavezi koju je preuzeo tokom razgovora s Klintonom nasamo. Ekspedicija je bila uverena da je isposlovan i obezbeđen manevarski prostor. Tek što su stigli, usledio je šok: Amerikanci zahtevaju hitan i neodložan odgovor o učešću u NATO agresiji, bez Nemačke je to neizvodljivo...

U pregovorima s Holbrukom, Milošević je izrazio spremnost da poštuje rezoluciju Saveta bezbednosti o povlačenju specijalnih jedinica sa Kosova i razmeštanju posmatrača Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS), njih 2.000. NATO stratezi su namerno minirali tu misiju kako bi dokazali da je samo alijansa sposobna za „teške radove".

Nemački vojnici nose kovčeg s telom poginulog, prekriven nemačkom zastavom, na aerodromu Petrovac kod Skoplja, 31. maja 1999. godine.

Početkom 1999. godine situacija se dramatično zaoštravala. Pojačali su se napadi i provokacije OVK-a. Ovi „razbojnici, kako su ih s pravom nazivali strani posmatrači", beleži ranije spomenuti državni sekretar u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova Ludger Folmer, „želeli su da isprovociraju rat kako bi NATO intervenisao na njihovoj stani".

Slučaj Račak

 Pozivajući se na izvore iz centrale OEBS-a „na terene", ali i u Beču, nemački autor Matijas Kincl u knjizi Put u rat: Nemačka, NATO i Kosovo konstatovao je da je „Račak insceniran". I još važnije: da je Nemačka objavila pravi izveštaj o Račku, a Fišer ga je držao u fijoci, rata verovatno i ne bi bilo

I onda je na scenu stupio famozni slučaj „Račak". I još famoznija presuda Amerikanca Vokera: Srbi su u Račku izvršili masakr. Pozivajući se na izvore iz centrale OEBS-a „na terene", ali i u Beču, nemački autor Matijas Kincl u knjizi Put u rat: Nemačka, NATO i Kosovo konstatovao je da je „Račak insceniran". I još važnije: da je Nemačka objavila pravi izveštaj o Račku, a Fišer ga je držao u fijoci, rata verovatno i ne bi bilo.

„Berliner cajtung" je takođe pisao o „inscenaciji albanske strane". Pozivajući se na izvore u Centru veze OEBS-a na Kosovu i Metohiji, berlinski dnevnik je pisao kako su „leševi skupljani iz okoline Račka" i da su mnogima umesto uniformi OVK „oblačena civilna odela".

Račak, 16. januar 1999.

Jedna još uvek pacifistička struja u stranci zelenih zalagala se za „političku prevenciju krize umesto vojne (re)akcije. Rođena je ideja za konferenciju o Balkanu „kako bi se sprečio rat". Nemci tvrde da je iz toga nastao Rambuje. Na njihovo navodno insistiranje, Amerikanci su pristali, ali uz „visoku cenu": podržaće konferenciju uz uslov da Nemačka, ako konferencija propadne, uzme učešće u „vojnoj akciji".

Torpedovani Rambuje

Rambuje je, kao što se zna, propao. Amerikanci su ga torpedovali. Hteli su, jednostavno, rat: Aneks B, dodat na kraju pregovora, unapred smišljen „kao mesto loma", bio je „potpuno neprihvatljiv za Beograd"

Nemci su izbegli da budu domaćin konferencije. Znali su da Nemačka, zbog „Genšerovog priznanja Hrvatske i Slovenije" a i istorijskih razloga iz dva svetska rata, ne bi bila tretirana kao blagonaklona i nepristrasna. Prednost je prepuštena Francuzima, a Nemci su se zadovoljili, opet navodno, (samo) ulogom „posmatrača i savetnika".

Rambuje je, kao što se zna, propao. Amerikanci su ga torpedovali. Hteli su, jednostavno, rat: Aneks B, dodat na kraju pregovora, unapred smišljen „kao mesto loma", bio je „potpuno neprihvatljiv za Beograd", konstatovao je ranije citirani Ludger Folmer. Američka snaga počivala je na evropskoj slabosti.

Jedan broj stranačkih prvaka među zelenima, koji su se još pridržavali partijske pacifističke „biblije", oštro je kritikovao „agresivni američki imperijalizam". Njima su se pridružili, istina retki, i pojedinci iz ratnički raspoloženog konzervativnog tabora, kakav je bio Vili Vimer. Šta agresivna supersila uopšte traži u Evropi? Vojna intervencija je označena kao čist i nedopustiv „akt agresije".

Zgrada RTS-a, 23. april 1999.

Pisac Frank Šecing u svom romanu U tišini kroz usta literarnog junaka komentariše jetkom ironijom zapaljivu Fišerovu izjavu da bombama treba sprečiti „Aušvic na Kosovu": „Vojna intervencija nigde osim u Nemačkoj nije opravdavana Aušvicom. Zbog toga su i Nemci bili tako ćutljivi dok su bombe padale na Beograd... Izvesno je da su imali najbolje namere, ali ja verujem da oni nisu bombardovali Srbiju, nego Gestapo, SS i Vermaht. Naknadno, kako bi konačno dobili oprost grehova..." 

Kocka je bačena

A onda je u opticaj grunuo zloduh Srebrenice. Lansirana je preovlađujuća teza u zapadnoevropskim prestonicama: ako Zapad ne zaštiti živote muslimana u Evropi, učiniće to, kao u slučaju rata u Bosni, akteri iz muslimanskog sveta. I za tu „pomoć" će ispostaviti, s uvozom sopstvene ideologije na Zapad, i zahteve o preraspodeli moći. Takav razvoj događaja, smatralo se, dramatično bi oslabio ionako ruiniran ugled Zapada u arapskim zemljama.

Kad je (torpedovani) Rambuje propao, nove nemačke vlasti su tvrdile da više nisu imale manevarskog prostora. Taj prostor im je, navodno, drastično suzila prethodna crno-žuta koalicija demohrišćana i liberala. Tandem Kol-Kinkel se obavezao na nemačko učešće u NATO agresiji. Kocka je bila bačena.

General Vesli Klark na konferenciji za novinare u sedištu NATO-a u Briselu pokazuje bombardovane lokacije u Srbiji, 13. aprila 1999.

Iako se Nemci često pravdaju da su „uvučeni u rat", dosad poznate činjenice govore da su ga (i) oni želeli. Prethodna, konzervativno-liberalna koalicija možda je u tome bila glasnija i otvorenija. Nova, crveno-zelena, koju su činile dve nekad pacifističke stranke, grozničavo su ga prihvatule, pri čemu je strah od gubitka tek osvojene vlasti, uz gotovo vazalsku lojalnost Vašingtonu, igrao značajnu ulogu

Nemačka će učestvovati, ali sve će trajati samo nekoliko dana procenjivao je samouvereno iskusni nemački diplomata Volfgang Išinger, potonji predsednik Minhenske konferencije o bezbednosti.

Fišerovo blefiranje ostavkom

Iako se Nemci često pravdaju da su „uvučeni u rat", dosad poznate činjenice govore da su ga (i) oni želeli. Prethodna, konzervativno-liberalna koalicija možda je u tome bila glasnija i otvorenija. Nova, crveno-zelena, koju su činile dve nekad pacifističke stranke, grozničavo su ga prihvatule, pri čemu je strah od gubitka tek osvojene vlasti, uz gotovo vazalsku lojalnost Vašingtonu, igrao značajnu ulogu.

Ratoborni šef diplomatije Joška Fišer je pred stranački skup u Bilefeldu zapretio da će podneti ostavku na ministarski položaj ako ne prođe njegov zahtev da se uđe u rat. Znao je da će u tom slučaju izgubiti podršku partijske baze i tako okončati političku karijeru u času velikog trijumfa.

Joška Fišer na konferenciji za novinare u kancelariji OEBS-a u Prištini, 8. marta 1999.

Ultimativna pretnja je delovala. Izjašnjavanje jeste bilo dramatično - jedan od gnevnih učesnika skupa i ne malog broja protivnika ratne avanture pogodio je Fišera plastičnom kesom punom crvene (krvave) farbe u glavu i povredio mu bubnu opnu! - ali je spasena vlast. Većina u maloj stranci očigledno se užasavala pomisli od ponovnog (pre)dugog čekanja u opoziciji na novu, krajnje neizvesnu, priliku. Mediji su pisali o pobedi pristalica rata nad pacifistima, za koje je njihov lider Fišer bio „ratni huškač".

Da je na vanrednom kongresu u Bilefeldu prevagnula pozicija „radikalnih pacifista" - a oni su zahtevali trenutno i bezuslovno povlačenje Nemačke iz vojne intervencije - bio bi to, piše Ludger Folmer, kraj i krah crveno-zelene koalicije. Ali ne i kraj rata: usledila bi velika koalicija socijaldemokrata i demohrišćana i „kopneni rat". O tome su već snovali nestrpljivi NATO stratezi kako bi napokon došli do pobede.   

Na Kinkelovu inicijativu, Kosovo se prvi put našlo na dnevnom redu sastanka ministara spoljnih poslova neformalne Kontakt grupe koju su činili SAD, Rusija, Velika Britanija, Francuska, Italija i Nemačka. Tom nemačkom inicijativom nemačka politika prema Kosovu stupila je na međunarodnu scenu. Kinkel je vatrirao: zapaljen je fitilj na balkanskom buretu baruta, situacija je eksplozivna...

Iako su socijaldemokrate, kao stariji partner nove koalicije, u Bundestagu listom glasale za ratnu opciju (odlazeći sastav parlamenta zasedao je pre nego što se formirala nova vlast), odluku je trebalo da potvrdi, takođe, vanredni partijski kongres. Tamo ni Šrederu nije bilo lako, ali je bezbolnije prošao nego njegov kompanjon Fišer. 

Nemački avioni su inače već danima bili nad srpskim nebom zasipajući gradove bombama, iako su, navodno, bili isključeni iz odlučivanja o izboru ciljeva. Amerikanci nisu dozvoljavali da im se gleda u karte, kaže Ludger Folmer.

Stratezi politike prema Kosovu

Vatrenu pripremu, medijsku i političku, za nemački ulazak u rat, obavljala je garnitura ratnohuškačkih ministara iz vremena Kolove ere, ministar odbrane Folker Rije i šef diplomatije Klaus Kinkel. Na Kinkelovu inicijativu, Kosovo se prvi put našlo na dnevnom redu sastanka ministara spoljnih poslova neformalne Kontakt grupe koju su činili SAD, Rusija, Velika Britanija, Francuska, Italija i Nemačka. Tom nemačkom inicijativom nemačka politika prema Kosovu stupila je na međunarodnu scenu. Kinkel je vatrirao: zapaljen je fitilj na balkanskom buretu baruta, situacija je eksplozivna...

Norveški ministar spoljnih poslova i predsedavajući OEBS-a Knut Volebak, nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer, državni sekretar SAD Medlin Olbrajt, britanski ministar spoljnih poslova Robin Kuk, francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin, ruski ministar spoljnih poslova Igor Ivanov, nakon razgovora o Kosovu u Londonu 29. januara 1999.

Glavni stratezi nemačke spoljne politike kad je reč o Kosovu, s konačnim ciljem da se pokrajina odvoji od Srbije, bili su, inače, Volfgang Išinger, politički direktor u ministarstvu spoljnih poslova u vreme ministrovanja Klausa Kinkela, potom državni sekretar kod Joške Fišera, i Mihael Štajner, glavni spoljnopolitički savetnik kancelara Gerharda Šredera. Njegova ideja je, inače, bila da se u rešavanju kosovskog pitanja po „nemačkom receptu" Rusija po svaku cenu „uvuče u čamac", što je i učinjeno preko Viktora Černomirdina.

Zvanična Nemačka je od početka stala na stranu secesionističkog pokreta kosovskih Albanaca. Njena Savezna obaveštajna služba, BND, uspostavila je rano neposredne veze sa OVK. Najpre sa njenom osnivačkom grupom u nemačkom egzilu, Narodnim pokretom Kosova. I preko Bujara Bukošija, koji je godinama, još iz vremena (velike) Jugoslavije, uživao gostoprimstvo i zaštitu nemačkih saveznih vlasti kao „predsednik Republike Kosovo". Naoružavali su borce OVK oružjem, uključujući i ona protivoklopna i protivtenkovska.

Nemački, austrijski, švajcarski i holandski pripadnici KFOR-a u molitvi u šatorskoj kapeli u Suvoj Reci, tokom obeležavanja devete godišnjice nemačkog ujedinjenja, 3. oktobra 1999.

Moralne oblande

Posebnu ulogu, po njemu, u svemu tome igrala je činjenica da su Nemci iz istorijskih razloga bili „kivni" na Srbiju i Jugoslaviju. Srbi su doprineli nemačkom porazu u dva svetska rata. A formiranje „veštačke tvorevine" Jugoslavije dovođeno je u neposrednu vezu s nemačkom kapitulacijom. Nemačka je, konstatuje Nemac Kincel, bila „latentno motivisana da izbriše simbol nemačkog poraza sa geografske karte..."

Vlast u Bonu (kasnije u Berlinu) pribegla je u slučaju Kosova staroj političkoj filozofiji: moć je efikasnija ako se umota u moralnu oblandu. Taj koncept formulisao je u „Memorandumu o etičkom imperijalizmu" još 1918. godine princ Maks Badenski (kasnije jedan od kancelara Rajha).

Srčano je tu „filozofiju" prigrabio Hitler. Pod parolom da „ljudska prava ruše državno pravo" oteo je Česima Sudete. Njegovim stopama koračao je, znatno kasnije, levičar i pacifista Fišer. Grmeo je: „Sme li Ujedinjenim nacijama državni suverenitet da bude važniji od zaštite ljudi i njihovih prava..."

Zašto su se Nemci tako rano, tako izričito i radikalno pozicionirali baš na slučaju Kosovo? Jedno od objašnjenja nudi autor ranije spomenute knjige Put u rat Matijas Kincel.

Posebnu ulogu, po njemu, u svemu tome igrala je činjenica da su Nemci iz istorijskih razloga bili „kivni" na Srbiju i Jugoslaviju. Srbi su doprineli nemačkom porazu u dva svetska rata. A formiranje „veštačke tvorevine" Jugoslavije dovođeno je u neposrednu vezu s nemačkom kapitulacijom. Nemačka je, konstatuje Nemac Kincel, bila „latentno motivisana da izbriše simbol nemačkog poraza sa geografske karte..."

(RTS)