.jpg)
| Политички живот | |||
У чему је проблем с тим да се нађемо на страни јачег? |
 |
 |
 |
| понедељак, 13. октобар 2008. | |
|
Разне примедбе стижу на рачун оних који су се окупили на антифашистичком протесту у суботу 11. октобра. Каже им се: “Каква сте ви левица, кад сте на страни власти?”, “обезбеђује вас полиција а ви сте, као, анархисти!”, “Жарко Кораћ и Ненад Чанак марширају заједно са вама, а ви сте, као, комунисти?” Укратко, замера им се што су на страни јачега. А да се ово још и додатно подвуче, служе аргументи у којима се помињу припадници неонацистичких удружења као “прави припадници ниже класе”, деца избеглица, деца радника, на коју су се, пак, сада окомили “вечити студенти” и остала “НАТО-стаљинистичка” багра. На такве и сродне примедбе мора се одговорити недвосмислено да левица није гадљива кад је власт у питању. “Губитницима транзиције” није циљ да се жале и да кукају, већ да преузму власт, те да постану победници у политичкој арени. Што се тиче ниже класе из које, без сумње, долази већина која се прикључује неонацистичким удружењима, ту треба подсетити на старе добре концепте лумпенпролетеријата, односно пролетеријата. Није довољно то што су они ефективно “деца ниже класе”; они тек треба да освесте своју припадност нижој класи, тј. да се освесте као пролетеријат. Дакле, ефективно, они јесу припадници ниже класе, али су као такви на позицији лумпенпролетеријата, све док се код њих не појави перцепција класне борбе, из које онда тек могу да се “трансфигуришу” и да постану пролетеријат. Ради се овде о уцени, о подмуклим калкулисањима с десна, којима је циљ да се левица задржи на маргини. Задатак левице данас јесте да прозре оваква и слична лукавства, која хоће да левицу задрже на месту хистерика који се непрестано жали, али који ништа не ради да би променио стање какво га је затекло. Такође, треба у овом случају јасно уочити да Ненад Чанак и Жарко Кораћ с једне стране, а с друге организације као што су “1389” јесу узели учешћа у овом скупу, али су сви они узели учешћа прикључујући се левичарски профилисаним организацијама. Значи, левичари су били потребни њима, а не обрнуто, што је јако битно овде имати на уму. Наравно, увек се може причати о томе да ли су они који су данас наступили као левичари довољно лево, да ли су се у идејама које их воде поткрале неке идеје које не припадају том регистру, итд. Али, то је интерно питање саме левице. Оно се мора решавати, али не на штету саме левице. Што се тиче саме структуре ситуације ових протеста, последњих дана је било много оних који су испостављали теорију завере типа: “Они су сами направили своје неонацисте да би имали против кога да се буне”. Одговор на ово требао би да буде: “Чак и да јесмо, па шта онда!” Ја лично и професионално не видим будућност тог и таквог субјективирања, преко изузимања једног, какво је до сада, те какво ће још неко време бити у оптицају у свим процесима конституисања одређене позиције. Сличне приче су својевремено причане о Коштуници, који је “изгубио Косово да би имао за шта да се бори”, затим, слична прича је и она о Израелу, који сам држи Палестину на растојању од себе баш зато да би Јеврејима дао разлог да буду на опрезу, да буду сложни, итд. Нацисти се као такви субјективирају преко искључивања Јеврејина, или овог или оног, док се традиционални социјализам субјективирао преко искључивања “класног непријатеља”. Тако је то радило, и тако то још увек ради. Кажем “још увек”, јер не видим да ће још дуго моћи тако, јер времена се мењају, и биће потребно изумети сасвим нови и друкчији начин структуирања. Али, за сада, односно, сада и овде, ово је довољно добро, јер ово ради. Да бих показао ко сам ја, морам да упрем прстом у оно што ја нисам. Сад, одакле то што ја нисам, ко га је, када и како направио, друга је прича. Ради се о политичкој борби, ради се о структуирању одређене политичке позиције, где је ова и оваква субјективација сасвим легитимна. Ако је овакав начин структуирања легитиман за друге, зашто сада приговарати легитимности истога када је левица у питању? На истој овој линији, треба се запитати, да ли они који данас приговарају левици што отворено иде ка томе да покаже да жели власт, да ли исти они, који су у доба цветања нацонализма без икаквих проблема причали, као што и данас причају, о “духовним вредностима”, али који су, у исто време, итекако били присутни на свим позицијама власти, имају макар икакву легитимацију да данас неком замерају што је на страни јачега? Пред левицом се данас налази мноштво изазова, мноштво “камења кушње”, али ово сигурно није један од њих. |
Од истог аутора
- Шта нам говоре разлози против Поворке поноса
- Српска културна револуција
- Истина о четницима
- "Копиланска" реапропријација антифашизма
- Очајем против капитализма
- "Социјализам? Да, али само ако је национал-социјализам!"
- Сламенко
- Само-превазилажење и порнографија: рецепт с десна
- Бетменов рат терору
- Зашто протестанти нису послушали Томислава Николића?
- Индијана Џонс и проклетство најближег
- Слободан Милошевић је мртав а ни ја се нешто не осећам добро...
- "Кад порастем бићу полицајац"
- Кад реалиста узвраћа ударац
- Апокалипса заувек
Остали чланци у рубрици
- Смараш Вучићу!
- Постоји ли ултиматум који Вучић неће прихватити?
- Протести грађана и даље раде
- Рeзeрват Александра Вучића и Владe Србијe за Србe на Косову и Мeтохији
- Зашто Србија није у стању да извуче поуке из несрећа које јој се дешавају? Сви трагови одговорности воде ка врху колонијалне управе
- Резолуција о мерама које држава Србија мора да предузме поводом стања на КиМ
- Шта недостаје Вучићевој поруци да Србија неће бити слуга ни Америке ни Русије - Русија такав однос и не тражи
- Срам нас било, Србијо!
- Велепосланица Јелена Милић и Загреб воле се јавно или још један суноврат српске дипломатије
- Велиш - „Све је до Бога“, па заседнеш и не чиниш ништа!
Анкета
Република Српска: Стање и перспективе
