Politički život | |||
Tragedija porodice Veljković i (ne)odgovornost države |
sreda, 16. februar 2011. | |
Slučaj srpske porodice Nastić[1] koja živi u Kaliforniji i kojoj je oduzeto starateljstvo nad decom predstavljao je alarm koji je podstakao naše diplomate i državne službenike na reakciju. Čitav slučaj se srećno okončao jer su deca ponovo sa svojim roditeljima, dok je Agencija za brigu o deci odustala od optužbi za zlostavljanje. Generalni konzul Srbije u SAD Desko Nikitović[2] lično se založio za rešenje problema porodice Nastić.[3] Generalni konzul je u izjavi RTS-u rekao da će naći sistemsko rešenje problema porodice Nastić, što je i učinjeno dok je državni sekretar Ministarstva pravde Slobodan Homen izjavio da će to ministarstvo predložiti Vladi da porodici Nastić isplati 20.000 dolara na ime sudskih troškova.[4] Slučaj je dakle srećno okončan i nakon svega trebalo bi da imamo samo reči hvale za rad državnih organa Republike Srbije i rad Generalnog konzulata u Sjedinjenim Državama. Povodom toga oglasio se čak i gradonačelnik Beograda Dragan Đilas koji je izjavio da treba da je “sramota one koji optužuju konzula” da je nestručan po pitanju slučaja porodice Nastić ”s obzirom na to da su Čikago i Beograd pobratimljeni gradovi, imao sam tu čast da upoznam našeg konzula u Čikagu i da s njim tesno sarađujem. U nebrojeno mnogo situacija imao sam priliku da se uverim sa koliko energije se bori za prava naših građana i koliko truda ulaže da poveže Srbiju i SAD”.[5]
Neophodno je da sada napravimo paralelu sa jednom široj javnosti nepoznatom tragedijom koja je zadesila jednu drugu porodicu i čiju nesreću u državnim medijima niko i ne pominje. Naime, porodica Veljković iz Zaječara je pod misterioznim i bizarnim okolnostima izgubila svog sina Iliju u avgustu 2009. god. u Čikagu i do dan-danas nema odgovora šta se zapravo dogodilo nesrećnom mladiću. Generalni konzul Nikitović se nimalo nije angažovao u ovom slučaju i stiče se utisak da je čitavo osoblje našeg konzulata zapravo ignorisalo nebrojene apele Gordane Veljković i njenog supruga Mirka koji samo žele da saznaju istinu o tome šta se zapravo dogodilo njihovom sinu. Ilija Veljković, 25-godišnji mladić, koji je bio više nego uspešan student psihologije i ekonomije i pred kojim se nalazila obećavajuća karijera, pronađen je mrtav 13. avgusta 2009. u stanu u Čikagu na adresi 6931 N. Greenwood Ave,. Apt.3. u 20:28 časova po lokalnom vremenu. Izveštaji forenzičara[6] navode da se Ilijino telo nalazilo u poodmakloj fazi raspadanja koja može nastupiti tek nakon nekoliko meseci, na osnovu čega dolazimo do prve veoma čudne činjenice jer je gotovo nemoguće da se telo pokojnog mladića nalazilo u tom stanju s obzirom da se Gordana sa svojim sinom čula 7-10 dana pre nego što je otkriveno njegovo telo. Forenzičari su gospodinu Mirku Veljkoviću saopštili da je telo njegovog sina bilo u fazi raspada tkiva koja je dovela do toga da se on ne može prepoznati i preporučili mu da nije poželjno da vidi telo. U izveštaju forenzičara stoji da je uzrok smrti Ilije Veljkovića intoksikacija opijatima, a u zaključku stoji da je Ilija stradao nesrećnim slučajem. Ovo upućuje na zaključak da se nesrećni mladić predozirao. Međutim, rezultati toksikoloških analiza su u najmanju ruku začuđujući, što je potvrdila i Gordana Veljković, majka pokojnog Ilije, koja je po obrazovanju magistar hemije i svakako više nego kompetentna osoba koja je uvidela da je izveštaj veoma sumnjiv. Naime, u izveštaju stoji da je u telu otkriveno prisustvo morfina u količini od 424 ng. Odnosno 0, 000 000 424 g. Letalna doza morfina za neovisnike iznosi 0,03 g. Čikaška policija slučaj nije tretirala kao ubistvo sve dok ne budu urađene sve toksikološke analize, ali telo Ilije Veljkovića je kremirano 10. 9. 2009. god. a da nije urađena ni DNK analiza! Naravno, veoma je čudno to što je iz Ilijinog stana nestao njegov mobilni telefon, kao i laptop računar. Sa Ilijinog telefona uznemiravani su Gordana i njena kćer, dok je Ilijin računar korišćen i nakon njegove smrti. Sve ovo veoma čudi jer se postavlja pitanje kako policija Čikaga nije u stanju da otkrije lokaciju IP adrese računara, kao i osobu koja je sa Ilijinog telefona uputila pozive članovima porodice Veljković. Nakon 30. oktobra 2009. god. generalni konzul Nikitović nije odgovarao na pisma. Osim toga, gospodin Mirko Veljković je od 29. 10. generalnom konzulu Nikitoviću poslao 5 mejlova odgovarajući na zahtev gospodina Nikitovića da mu se proslede dalji predlozi i sugestije kako bi ih on prosledio policiji. Gordana i Mirko Veljković od tada nisu dobili nijednu informaciju iz konzulata koja bi se ticala podataka da li su te informacije prosleđene policiji Čikaga ili ne. Lekari na VMA, kao i pripadnici MUP-a Srbije izrazili su čuđenje da je porodica Veljković, osim umrlice, od predstavnika srpskog konzulata dobila jedino obdukcioni nalaz, toksikološke analize i snimak kostiju glave na osnovu kojih je Ilija identifikovan. Pomenute toksikološke analize trajale su dva i po meseca a gospođa Veljković raspolaže informacijama da su sami rezultati vrlo problematični kod tela koje se nalazilo u pomenutoj fazi. Osnovni zahtev Mirka i Gordane Veljković bio je da se istraga ne zatvori dok se detaljno ne ispitaju svi relevantni podaci i nestanak Ilijinih ličnih stvari iz stana, ali po tom pitanju naš konzulat nije učinio gotovo ništa. Advokati su saopštili da je jedino naš konzulat mogao da uputi zahtev čikaškoj policiji da nastavi da istražuje slučaj. Međutim, Konzulat ne samo da nije nastavio da urgira da se čitav slučaj, koji je obavijen velom misterije, detaljnije ispita već su se gospoda Nikitović i Aćimović čini se veoma brzo saglasili sa zaključkom da je Ilija bio narkoman koji je nastradao usled velike količine opijata i na taj način su zatvorili čitav slučaj. Zaista čudi postupanje našeg konzulata koji je trebalo da insistira da se slučaj detaljno ispita, kao i da se istraže svi relevantni faktori, počev od pomenute krađe Ilijinih stvari, neobičnosti vezanih za stanje u kome se nalazilo mladićevo telo, više nego sumnjivih toksikoloških nalaza u kojima su se koristile različite veličine za određivanje količine morfina u telu, a zapravo realna kvantitativna vrednost supstance bila je 0,000 000 424 grama(!), propusta da se uradi DNK analiza, ishitrene kremacije tela, nespremnosti policije da uđe u trag pozivima koji su upućivani sa Ilijinog telefona, kao i mnogim drugim čudnim okolnostima i propustima u vezi sa pomenutim slučajem u koje se ubraja i izveštaj o navodnom prisustvu ugljen-monoksida u telu da bi kasnije ova supstanca izostala iz toksikološkog nalaza.
Ilijina majka Gordana je u apelu upućenom policiji Čikaga (što dovoljno govori o neangažovanju naših diplomata) navela da porodica Veljković nije dobila nikakav izveštaj o stanju u kome se stan nalazio iako je Gordanina kćer dobila informaciju od nadležnog inspektora da je Ilijin stan nađen u neredu, što zajedno sa činjenicom da su iz stana nestali Ilijin računar, kamera, telefon i novčanik sa njegovim ID brojem upućuje na provalu i krađu. Izvod iz pomenute molbe koju je Gordana uputila policiji Čikaga govori za sebe: “Koliko ja znam posle nalaženja tela, stan je zapečaćen od strane policije. Po pismenom obaveštenju konzula Aćimovića, vlasnik stana je želeo da se stan HITNO isprazni i ako neko ne ode po stvari one će biti bačene. Nije mi jasno da je želja vlasnika stana važnija i jača od odluke policije. Konzulat je poslao 2 privatna lica da pokupe Ilijine stvari. Želim da me obavestite sledeće: ko je otpečatio stan? Po čijem ovlašćenju? Da li je bio prisutan neko iz policije i ko? Kako su privatnim licima data Ilijina dokumenta i stvari bez zapisnika, popisa, bez prisustva zvaničnog lica iz konzulata? Nađen je telefon za koji se ispostavilo da nije njegov. Da li ste pronašli čiji je? Molim vas da me pismeno obavestite o tome i priložite dokaze”. Jedina informacija koju je gospođa Veljković dobila glasila je da policija Čikaga vodi nezavisnu istragu o krađi Ilijinih stvari jer se njegova smrt zvanično vodi kao nesrećni slučaj. Povodom ovoga, generalni konzul Srbije u Čikagu Desko Nikitović je u pismu upućenom gospođi Gordani Veljković izjavio iskreno nezadovoljstvo zbog tempa kojim se vodi istraga kao i neredovnog informisanja od strane policije, ali tim povodom ništa konkretno nije preduzeto. Što je najvažnije porodica Veljković ni do danas ne zna šta se tačno dogodilo sa njihovim sinom, a konzulat Republike Srbije u Čikagu im je bukvalno svojim ćutanjem zatvorio sva vrata. Nakon nekoliko pisama koje je Gordana dobila, gospodin Nikitović nije našao za shodno da obavesti porodicu Veljković o daljim detaljima istrage. Moramo da napomenemo da Gordana i Mirko, kao i njihova kćer, i dalje ne znaju da li je istraga zvanično zatvorena i ne raspolažu nikakvim relevantnim informacijama. Nema sumnje da čikaška policija slučaj smatra “zatvorenim”, jer se on vodi kao nesrećan slučaj, ali niko još uvek nije obavestio članove porodice o tome ko je počinilac krađe i da li su Ilijine lične stvari na kraju pronađene ili ne. Ovo na najbolji način ilustruje činjenicu da je naš konzulat kada je u pitanju slučaj porodice Veljković, uprkos rečima gradonačelnika Beograda, bio veoma nekooperativan, što se kosi sa svim principima zaštite života i interesa građana Republike Srbije.
Čitavu priču mogli bismo da zaključimo zvaničnim izveštajem Ministarstva spoljnih poslova u kome se pominje da je navedeno ministarstvo ispitalo rad službenika Odeljenja za konzularne poslove i da je zaključilo da su svi zaposleni u pomenutom slučaju postupali po pravilu službe, ali se takođe pominje i da konzulat nije uvek dobijao pravovremene i zadovoljavajuće informacije od strane nadležnih organa u Sjedinjenim Državama. Izveštaj se završava obećanjem da će porodica Veljković biti blagovremeno obaveštena o toku i rezultatima istrage što se naravno nije dogodilo tako da Mirko i Gordana još uvek ne raspolažu odgovarajućim činjenicama koji bi makar donekle razjasnile kranje čudne okolnosti pod kojima je stradao njihov sin Ilija. I šta posle svega preostaje članovima porodice Veljković? Kome mogu da se obrate nakon svega što su državni organi i diplomate Republike Srbije “učinili“? Državni sekretar Ministarstva pravde Republike Srbije Slobodan Homen rekao je agenciji Beta da se sredstva za pokrivanje troškova sudskih procesa u slučaju porodice Nastić obezbeđuju po osnovu člana 13 Ustava koji kaže da je Republika Srbija dužna da štiti i da preduzima sve mere u cilju zaštite interesa svojih građana.[7] Članovi porodice Veljković iz Zaječara, nažalost, svedoci su u kojoj meri Republika Srbija zaista štiti interese svojih građana. [6] Sanford L. Block, D.D.S., LL.B. Director of Dentistry and Oral Surgery, Swedish Covenant Hospital, 5145 N. California Avenue, Chicago Illinois 60625; Office of the Medical Examiner, County of Cook, Illinois. Report of Postmortem Examination by Lauren E. Moser, MD Assistant Medical Examiner |