“Tako je!”

Možda ste primetili da je na mitingu SRS u Novom Sadu postojala osoba koja je posle svake rečenice govornika uzvikivala „Tako je!“. Ova pravilnost izazvala je u meni jeretičku pomisao da je neko bio zadužen da to radi ne bi li tako dao govorima okruženje neposredne narodne podrške. Istovremeno, ovo nije patent SRS, G 17 i DS imale su tzv. otvorene telefone, gde su političari odgovarali na pitanja građana. Međutim, građani su postavljali pitanja tonom kao da čitaju, a pitanja su bila koncizna i baš onakva da omoguće da se odgovor tiče neke nezaobilazne teme iz kampanje. Ako tome dodamo da su u nekim spotovima stranke simulirale vesti tako što su stranački novinari glumili anketu sa građanima, dolazimo do jedne zajedničke karakteristike ove kampanje: stranke imaju sve – u stvari im pravi narod i pravi novinari više nisu potrebni. Sistem je zaokružen, a raspisivanje izbora samo je još više gurnulo društvo napred ka novom društvenom uređenju.

Da parafraziramo Margaret Tačer, koja je rekla da društvo ne postoji, kada je želela da smanjuje meru solidarnosti u britanskom društvu, kod nas bi se moglo reći da narod ne postoji. Neko će reći da narod nije nikad ni postojao i da je to uvek bila samo poštapalica nedemokratske politike, ali nije samo to u pitanju, građani kao ta grupacija čiji zajednički interesi su predmet politike takođe si sišli sa scene. Pa šta se onda dešava na ovolikim mitinzima i u ovolikim plaćenim terminima?

Jedna sasvim nova vrsta kampanje. Teorijski, kampanje bi trebale da služe da se želje, mišljenja, planovi građana verifikuju i prenesu na političare. Međutim, ova kampanja ima sasvim suprotan cilj. Ukratko, taj cilj je glas po što manju cenu, po mogućstvu glas koga ne bi pratio bilo kakav prenos obaveza od građana ka političarima.

Hajde da samo malo bacimo pogled na kampanju. Na primer, jedna od ideja DS za kampanju u gradu Beogradu je da će između Zemuna i Borče, a preko novoizgrađenog mosta, biti podignut Beograd 3 ili Novi Novi Beograd. Kakav je smisao pominjanja ove ideje u kampanji? Nemam pojma. Jedino što mi pada na pamet jeste da je neko pomislio da bi bilo dobro zagolicati maštu građana sa što grandioznijom idejom. Pri tom, most koji najavljivan za vreme prošlih izbora još nije ni počeo da se gradi, a u ovoj kampanji se najavljuju još četiri mosta u Beogradu u kome je poslednji most izgrađen pre 35 godina.

Nije sve to nikakva specifičnost DS. Na mitinzima SRS jedna od završavajućih rečenica je „Čuvajte decu“. Sad, bilo bi zanimljivo shvatiti šta ovaj poziv znači? Zamislite čoveka koji posle mitinga ide kući i sebi govori da zaista mora da bolje pričuva decu – šta bi mislili o njemu i da li postoji takav čovek? Ili, neka je smisao ove poruke u tome da on zna da sam mora da čuva decu koliko je to u njegovoj moći, ali da sad shvata i da bi trebalo da glasa za radikale da bi ih sačuvao. Možda bi trebalo da umesto svega toga kaže da ostave njegovu decu na miru i da čuje nešto konkretno, bez pozivanja da čuva vlastitu decu. Inače, svojevremeno je Vuk Drašković, koliko se sećam, podigao i poljubio neko dete na nekom od mitinga u Beogradu pa su svi graknuli da ne treba zloupotrebljavati decu u političke svrhe. Danas sve vrvi od dece u plaćenim terminima, sve zbog toga što su ljudi iz marketinških agencija sugerisali da je dobro da se političari i slikom povežu sa onim što je ljudima najdraže.

Nasuprot tome, političke protivnike treba povezati sa onim što je najgore. To rade svi. Medjutim, dok se Tadić zadovoljava time da nam pokroviteljski kaže da povratak u devedesete i samoizolaciju donosi katastrofu, dok nastavak puta u Evropu „donosi nova radna mesta“ (tačno 200.000), dotle radikali i posebno DSS moraju da se više potrude ne bi li građani shvatili da su njihovi dojučerašnji partneri (u slučaju DSS) iz DS oličenje svega zla. Oni su tako „štetočinska koalicija koja ovih dana kruži Srbijom a predvodi je njihov lider Nenad Čanak (UA!!!)“. Oni su „protiv Srbije“, sprečavaju „da se putevi grade“, u njih se više „ne može imati poverenje“, „pregovaraju sa Šiptarima“, spremni da priznaju Kosovo. Ukratko, „izdajnici“ kojima će se suditi za njihove lopovluke i koji će, ako potpišu čuveni SSP, „odgovarati“. Ovi mitinzi i plaćeni termini služe samo za to: više nema mogućnosti da politički protivnik bude manje od izdajnika, i da ima manje loše namere od toga da bude direktno „protiv Srbije“.

Hoću da kažem da je smisao ove kampanje isključivo u ovoj operaciji: povezati svoje protivnike sa što više, što aspurdnijih optužbi, u stranačkoj publici će se uvek naći neko da vikne „Tako je!“ i, onda, čekati rezultat. Čak ni DS, koji navodno principijelno odbija „prljavu kampanju“ i ima konkretan program „ulaska u Evropu“, ne shvata da realnost politici daje tek jasna volja da se izađe iz zatvorenog stranačkog sveta. Ova kampanja je pokazala nešto što nije bilo u planu: stranke su se još više povukle u svoj svet okružene svojim aktivistima. Tako je možda ključni momenat kampanje bio kada je nešto posle početka svega, Tadić rekao da se DS neće ni sa kim „svađati“, što je značilo da će svako svojoj marketinškoj agenciji sve prepustiti i nema problema.

Rezultat ove kampanje će, naravno, biti glasovi koji će otići po nekom rasporedu strankama. Nikakva druga korist od ove kampanje neće ostati. Očekivati da bilo koje uopšteno obećanje ima bilo kakve posledice na budućnost je isto kao verovati da će Trilit Beng u mahu očistiti wc šolju koja Cilit nije videla više godina ili da će vam kada kupite prašak posle gledanja reklame neko iz firme koja ga proizvodi doći i prati veš. Jedini smisao ove predizborne kampanje biće ostvaren 11. maja. Kada budete glasali pozdravite se sa svim očekivanjima od izbora. Tim pre što neće biti jasne većine posle njih. A onda će početi sasvim nova vrsta igranke.