Tadićev čekić

Kada u društvu s nagomilanim i nataloženim problemima, kakvo je svakako i naše, na te iste probleme nema ko da ukaže ili i onom ko na njih ukazuje, iz ovih ili onih razloga, nedostaje legitimitet za tako nešto, onda to nije znak da su problemi rešeni, da će se sami od sebe rešiti ili da ih nema. Ovu prostu logičku konstrukciju vlast u Srbiji uporno želi da gurne pod tepih i to sve zajedno s onim gorepomenutim problemima društva u kome živimo. Kako bih potkrepio ovu tvrdnju poslužiću se primerom problema zvanim „Kosovo i Međunarodni sud u Hagu“. Veruje li iko ozbiljno, od aktuelne političke elite i vlasti u Srbiji, da će se problem države ili ako više volite „južne srpske pokrajine“ Kosovo, rešiti, ili bar za milimetar približiti rešenju – posle donošenja povoljne ili nepovoljne presude po Srbiju? Donošenje pozitivne presude po Srbiju, svakako bi podstaklo određen broj teorijsko-pravnih, filozofskih, pa čak i kafanskih rasprava na temu postojanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta država u XXI veku, koje bi se s puno žara vodile u domaćoj javnosti, a s mnogo slabijim intenzitetom i u internacionalnoj. Kosovo bi, po svemu sudeći, i dalje ostalo van pravnog sistema republike Srbije. Ukoliko odluka po srpske želje i htenja bude negativna, takođe bi se pokrenuo onaj niz gorenavedenih rasprava, s tim što bi ovdašnja vlast pred biračima krivca za gubitak spora pronašla u međunarodnim pritiscima na sud i, kako je već unapred najavljeno od strane ovdašnjih vladinih zvaničnika, taj sud u Hagu i njegove odluke ne bi priznavala. Ne treba ni napominjati da bi i u tom slučaju Kosovo ostalo van domašaja pravnog sistema Srbije. Naivno je verovati da ovdašnje vlasti u to nisu upućene, kao što je naivno verovati da će bilo kakva odluka suda u Hagu doneti ili oduzeti Srbiji već oduzeto Kosovo. Dakle, cela igranka sa sudom u Hagu trebalo bi, po svemu sudeći, da ovdašnjoj vlasti „olakša život“ i jedan gorući problem, kao i da njegovo „rešenje“ zamrzne na jedan određen vremenski period, što ne samo da dokazuje da ovdašnja vlast beži od problema, nego i da svesno njime manipuliše.

Pogledamo li trenutni srpski budžet i ekonomsku situaciju u Srbiji, kao i mikro i makro ekonomske planove aktuelne vlasti, videćemo da gotovo isti obrazac koji je primenjen na rešavanje problema zvanog Kosovo primenjuje čak i u ekonomiji! Naime, vlast uporno budžetski deficit popunjava zajmovima i kreditima, sve bežeći od problema zvanih višak zaposlenih u državnom aparatu ili bankrotstvo privrede. Naivno je verovanje koje s osmehom na licu propovedaju ovdašnji vladini ekonomisti da su krediti i zajmovi, pod ma kako po nas povoljnim kamatama i uslovima otplate, u stvari – vrsta poklona, gotovo kao u doba „zlatnih sedamdesetih“ u Titovoj Jugoslaviji, kad se moglo isto toliko lako dobiti (ispostavilo se skoro bespovratni) kredit koliko se lako mogla dići vikendica na nekoj od periferija većih gradova. Da se zaista želi rešiti problem srpske privrede i ekonomije, onda se sigurno pare ne bi ulagale u krpljenje rupa u budžetu već u poboljšanje uslova za funkcionisanje te iste privrede i ekonomije. Ulaganjem para u budžetske rupe samo će se na neko vreme odložiti suočavanje s problemom, slično kao i s pitanjem međunarodnog suda u Hagu i s Kosovom.

Prebacimo li se na politički teren vrlo lako ćemo primetiti da i tu aktuelna vlast beži od rešavanja problema, naravno uz nepromenjeni obrazac ponašanja. Postoji li u demokratskom društvu drugi, legitimniji mehanizam iskazivanja volje glasača od izbora? Ma koliko bili skeptični, zlonamerni, čak i cinični prema demokratiji, moramo se složiti da ne postoji. Postoji li u demokratskom društvu drugi, bolji vid zastupljenosti i predstavljanja volje glasača od narodnih poslanika? Ma kakve god mi primedbe imali na te poslanike, odgovor je već unapred poznat i to na osnovu iskustava demokratskih društava civilizacije kojoj pripadamo. Šta drugo znači odgovor vlasti u Srbiji na temu izbora koji glasi: “izbori su skupi i nepotrebni“, ili parlamenta: „Parlament je neefikasan i glomazan“, osim odbijanja vlasti da se suoči s demokratskom procedurom, u čemu će verovatno i uspeti na određeno vreme, kao i po pitanju Kosova ili ekonomskih problema, ali suštinski neće rešiti pitanje daljne demokratizacije zemlje u kojoj živimo.  Slično je i s pitanjem kriminala i korupcije gde se, kad stvar postane kritična, a kako bi se umirila javnost – uhapsi jedan predsednik opštine, kad postane još kritičnija najavi hapšenje više predsednika opština, a kad postane još kritičnija – odustaje se od hapšenja nekolicine predsednika opština i kreće se u najave hapšenja „nekih“, koji pak možda jesu a možda i nisu predsednici opština. Veruje li ova vlast da se problem korupcije rešava hapšenjem predsednika opština? Naravno da ne, ali čvrsto veruje da će bar na neko vreme moći da pobegne od rešavanja pred nju postavljenih pitanja. Slično je sa zdravstvom, ili npr... borbom za zaštitu ljudskih prava zdravstveno ugroženih. Ni sama vlast, a građani još manje, ne mogu da poveruju da se problem srpskog zdravstva rešava tako što se otpusti nesavestan doktor ili skrajne sveštenik koji čvrsto veruje da se srednjevekovnim metodama isteruje droga iz ljudskog organizma.

Navedenim obrascem, pored srbijanske vlasti danas, služila se još i nordijska mitologija, s tim što su tamo „prazne priče“ imale za cilj skraćivanje dugih polarnih noći, a u Srbiji se taj dramaturški obrt koristi ne bi li se produžilo još malo na vlasti. Kad se pojavi neko nadnaravno „strašno biće“ od koga se svi boje i čije se prisustvo međ masom teško podnosi, u ovom slučaju npr. problem u ekonomiji ili po koja „anđama“ zvana Kosovo ili izbori. Onda se u sred sela pojavi bog Tor ili neko od njegovih „ortaka s basketa“ i svojim moćnim čekićem obesmisli ili na privremeno ukloni utvaru. Gotovo na isti onaj način na koji se trenutno od strane aktuelne vlasti želi obesmisliti npr. pitanje Kosova i međunarodnog suda, problem zvani izbori, i sl. Naravno da nisu u pravu oni koji eru Slobodana Miloševića i eru Borisa Tadića na čelu Srbije pokušavaju da poistovete, davajući im slična ili ista svojstva ili slične ili iste prefikse. Za razliku od Slobodana Miloševića koji je odbijao čak i da prizna postojanje problema, pa smo npr. sticajem okolnosti živeli u Jugoslaviji, čak i u vremenu kad je njeno postojanje bilo dovedeno do apsurda, Tadić uočava probleme koji su prisutni u društvu, ali ih ne rešava na dobrobit društva nego nudi imaginarna ili neprimerena rešenja.

Naravno da sam u gornjim redovima namerno personalizovao odgovornost za rešavanje i nuđenje odgovora na postavljena pitanja pred kojima se nalazi ovdašnje društvo, ali ne svojom voljom ili pak željom da budem nekorektan, neobjektivan ili šta slično prema samom predsedniku. Nije mali broj izjava aktuelnog predsednika, koje se mogu pronaći u medijskoj dokumentaciji, u kojima se predsednik poziva na volju birača, u kojima predsednik podseća da su političari tu da rešavaju probleme građana a ne da stvaraju nove ili populistički nude irelevantna rešenja. Takođe nije mali broj izjava Borisa Tadića u kojima on na sebe lično prihvata odgovornost za nešto ili u ime nečega.  Kao dokaz da je Boris Tadić spreman da preuzme odgovornost, ne samo u svoje nego i u ime partije kojom rukovodi, može se priložiti i činjenica da je, za razliku od Slobodana Miloševića, Tadić ne samo predsednik Srbije nego i stranke. Sluteći da će se pitanje odgovornosti za vođenje aktuelne politike u Srbiji kad tad otvoriti, možda je bolje to uraditi pre nego što pitanje te iste odgovornosti ne postane toliko snažno i moćno da ovdašnja vlast reaguje tako što će iz džepa izvaditi onaj gore opisani čekić i početi da nas ubeđuje u tezu da nam politička odgovornost nije preko potrebna, jer je skupa - poput parlamentarnih izbora, da nije neophodno rešenje za problem političke odgovornosti tražiti u Srbiji na izborima – već uz pomoć neke međunarodne neobavezne arbitraže – slično načinu na koji se „rešava“ Kosovo... Crta između demokratije i „demokratskog totalitarizma“ ponekad se može i neprimetno preći – onda se čekići menjaju drugim političkim alatkama.