Таблоидска увертира за антируски заокрет?

Пре нешто више од месец дана, поједини квазипатриотски портали и аналитичари су чињеницу да је један представник ОЕБС-а реаговао због хапшења, цензуре и тоталног излива параноје власти у време поплава покушали да представе као „притисак Запада због спољнополитичке оријентације Србије“, која је, наводно, превише наклоњена Русији.  Овај покушај да се актуелни режим представи као проруски и патриотски у старту је осујећен изјавама Ангеле Меркел и Џозефа Бајдена, који су били пуни хвале за актуелну власт и Вучића лично, наглашавајући његову улогу у спровођењу Бриселског споразума (одрицања од Косова и повлачења Србије са севера покрајине), што је годинама приоритетни интерес Запада када је реч о Србији. Такође, Вучић је изјавио да „то што нисмо увели санкције, не значи да подржавамо политику Русије у Украјини“ и да „Србија поштује територијални интегритет Украјине“, дакле врло уздржан и не претерано пријатељски став према Русији.

Међутим, последњи медијски натписи у режимским таблоидима сведоче да се одвија управо супротан процес од оног који су режимске квазипатриоте најављивале – да власт припрема терен да дефинитивно окрене леђа Русији, лицемерно, уз помоћ својих таблоида, представљајући тај чин као последицу некакве „непријатељске политике Руса према Србији“.

Досадашње искуство је показало да се прави ставови и интереси Александра Вучића најјасније виде кроз писања њему лојалних таблоида. Кад таблоиди најављују нечије хапшење, он буде ухапшен. Кад таблоиди сатанизују неку јавну личност, значи да је она у том тренутку главна сметња Вучићевом режиму. Ипак, таблоиди су најагилнији када Вучић не сме баш јавно да нападне неку особу, јер би тиме урушио сопствени углед у јавности. На пример, у време потписивања Бриселског споразума, који су једногласно одбили сви релевантни политички представници Срба са КиМ, Вучић се са њима састао и након неуспешног састанка, дао благу и помирљиву изјаву, нагласивши да „власт неће ићи против свог народа“. Међутим, већ сутра Курир и Информер почињу да нападају и сатанизују представнике Срба са севера, износећи најгнусније оптужбе на њихов рачун, тврдећи да они заправо штите „искључиво личне привилегије и богатство“.

Познајући овај основни Вучићев медијски и политички метод, нема никакве дилеме да антируска писања Курира и Информера представљају управо његов лични интерес и став. Само што, у овом тренутку, због високог рејтинга Русије код његових бирача, као и обећања која је евентуално дао у Москви, тај свој став још увек не може и не сме да јавно изрази.

Прилично је индикативно што су ова „ексклузивна открића“ Курира заправо старе и отрцане другосрбијанске оптужбе, које од 2008. понављају Ненад Чанак, ЛДП и поједини западни лобисти. Те оптужбе, као и цела антируска енергетска прича, заснивају се на потпуном игнорисању енергетског стања у Србији и чињеници да је приватизација НИС једна од ретких успешних приватизација у постпетооктобарској Србији, која је од великог губиташа створила најпрофитаблнију компанију у Србији, која пуни 14% буџета Србије. Дакле, пре приватизације НИС је трошио паре из буџета, и био издржаван од стране грађана и пореских обвезника Републике Србије, а након уласка Гаспрома, ситуација се обрнула и НИС је један од главних донатора републичког буџета.

Овај успех НИС-а наравно не би био могућ без огромних улагања Гаспромњефта у инфраструктуру, нове пројекте и ширење пословања компаније у региону, као и узајамног поверења две партнерске стране у послу. Да је Гаспром ушао у НИС као што западне компаније по правилу улазе у источноевропске земље – као шпекуланти и колонизатори, који једино гледају да извуку што више новца из земље – приватизација НИС-а би се вероватно завршила фијаском попут осталих приватизација у Србији или попут приватизације хрватске нафтне компаније ИНА од стране мађарског МОЛ-а.

Стару и излизану причу о рудној ренти за експлоатисање природних ресурса, за чију висину је одавно установљено да има своју рационалну економску рачуницу, Курир из чиста мира пласирао у виду „афере“ и примитивно и површно рачуна „губитак Србије због ниске рудне ренте“. Међудржавним уговорима приликом приватизације НИС-а 2008. висина рудне ренте је одређена на 3%, а Влада Србије у којој је Вучић био ППВ је 2013. продужила важење ове одлуке до 2023. године. Нижа рудна рента од просека у Европи (у Хрватској је 5%, Италији 7%, Бугарској 12,5, Грчкој 2%, док Британија, Норвешка и Данска уопште не убиру овај порез) имала је за циљ да подстакне инвестициони замах и и буде гаранција и финансијска потпора инвеститору, што се показало као потпуно оправдан и користан потез.

Наиме, НИС је током 2012 и 2013. у име рудне ренте уплатио Србији 4,7 милијарди динара, а кроз друге порезе у државни буџет у истом периоду је уплатио 187 милијарди динара, што говори да је добит коју држава има од успешног пословања НИС-а неупоредиво већа од добити коју би остварила на име повећање рудне ренте. Ствар постаје још јаснија ако се пословање НИС-а упореди са другим енергетским компанијама, попут РТБ Бор, који такође троши српско природно богатство, уопште не плаћа рудну ренту, и при томе стоји на грбачи буџета Србије.[1]

У суштини, главни проблем у вези са НИС-ом је што се ради о најпрофитабилнијој компанији у Србији, а налази се у већинском власништву руске државне компаније, и ова чињеница представља сталну ноћну мору свим западним лобистима у Србији, који на разне начине покушавају да упропасте НИС, не марећи за огромну штету која би се тиме нанела привреди Србије.

Као један од „тешких руских услова Србији“ Информер наводи плаћање две трећине дуга Србије за гас, уз отпис остатка дуга. Дакле, Србија би Русији исплатила 300 милиона евра које дугује за гас, док би јој 150 милиона било опроштено! Која западна земља је у последње време било коме понудила отпис дуга у износу од 150 милиона евра? Чињеница да се и ово представља као некакав акт „непријатељства Русије према Србији“ само говори о степену хистерије, ирационалности и неутемељености ове русофобне кампање режимских таблоида.

Последњи антируски натписи и дизање тензија пред Вучићеву посету Москви посебно боду очи уколико се упореде са натписима пред Вучићеву посету Берлину. Иако Немачка већ годинама има бруталне захтеве од српских власти – од кршења територијалног интегритета земље и потпуног одрицања од Косова (укључујићи и север) до „промене свести“ у правцу аутошовинизма – режимски медији су ружичасто представили Вучићев одлазак у Берлин, пуни хвале за „разумевање и наклоност“ домаћина.

Сада се, међутим, одлазак у убедљиво најпријатељскију земљу и једину велику силу наклоњену Србији и њеним националним интересима, представља као „немогућа мисија“, а њени елементарни и логични захтевеви, као што је исплаћивање дуга за гас (и то још уз опрост 150 милиона евра дуга), представљају као „империјална уцена“.

Све ово указује да је Вучић у потпуности прихватио нове задатке који су му испостављени у Берлину, а међу којима је сигурно било и оних који се тичу односа са Русијом. Једино остаје питање да ли је актуелна таблоидска антируска кампања само део дугорочне стратегије да се ослаби и умањи изузетно огромна популарност Русије у Србији и наклоност Срба према Русима или се ради о увертири за конкретан и оштри антируски заокрет Владе Србије. У сваком случају, поново доживљавамо да нам се антируски интереси Запада сервирају као „српски национални интереси“ и то од стране корумпираних, колабораторских елита и њихових медија.