Sve je lično, ništa politika

Nijedan ambasador neće formirati Vladu Srbije. Formiraće je isti faktori koji su i prethodnu – vodeće političke ličnosti – s većim naglaskom na treću nego drugu reč. U pitanju je borba ega, ko s kim nikako neće a ko bi s kim mogao. U našoj politici, čast izuzecima, postoji odsustvo koncepcije, ključne su ličnosti i njihove odluke – njihovi (ne)formalni savetnici, lična profesionalna istorija i najbitnije ambicija. To je manje više to, sve ostalo, pa i moćni ambasadori i međunarodni faktori, su drugorazrednog značaja. To se i vidi po rezultatima naše politike, merene političkim i, njima podređenim, ekonomskim neuspesima.

Na Balkanu se ističu političari koji odstupaju od tog pravila, tada kada ispred ličnog stave neki zajednički interes, državni i nacionalni reklo bi se. Kao što je Milorad Dodik rekao ne zahtevu pomoćnika Kondolize Rajs da se ukine Policija RS, kao što je Milo Đukanović odbio naredbu Madlen Olbrajt da izađe na savezne izbore 2000. i odbio pritisak EU da odustane od nezavisnosti. Još lagodnije političari u Srbiji odbijaju strane ambasadore, sada već trećerazredne zelene karijeriste (otkako više nismo trusno područje), kada je nemoguće usaglasiti volju velikih sila i lične interese inokosnih Srba.

Došla mi je u ruke knjiga veteranskog jugoslovenskog novinara Đura Zagorca o stvaranju granica Jugoslavije. Knjiga je anegdotalnog karaktera, mislim da boljeg izvora nema za politikološku istoriju bivše državne konfederacije. U njoj se opisuje, po ličnom svedočenju Milovana Đilasa, kako su Moša Pijade i Vladimir Dedijer iznenadili Josipa Broza predlogom o autonomnoj pokrajini za Krajinu. Vrhovni komandant je bio zatečen, bez reči, tu je Aleksandar Ranković prvi izustio da je ideja glupa da bi ga zatim podržali ostali, završava Đilas. Tako je zapečaćena sudbina blizu milion života „od istorijskog AVNOJ-a do izbegličkog konvoja“ (dr. Nele Karajlić) i utvrđena hrvatska državnost, čistom diskrecijom jedne ili par glava.

Komunistički rukovodioci su svoje noms de guerre odomaćili nakon rata, kao političku nomenklaturu – Stari, Đido, Leka, Bevc itd. Postoji i priča o tome kako je drug Bevc bio odlučan u tome da Novi Pazar ostane NR Srbiji, Crnogorci su hteli teritorijalno proširenje, iz KP Srbije su se protivili (iz čisto birokratsko-geografskih razloga). Presekao je Edvard Kardelj, koji je kažu odlučio i da Autonomne pokrajine nemaju pravo na otcepljenje, tj. da ne postanu punopravne republike 1974. Takva vrsta personalizacije politike je najopasnija u totalitarnom sistemu gde je obično sve podređeno vladajućoj ideologiji, ili tačnije njenoj interpretaciji od strane vladajuće oligarhije. To stvara politički vakuum, svaka zamena čelnih pozicija automatski označava destabilizaciju države. Politička (tajna) policija, koja bira kadrove na osnovu nepotizma doživljava profesionalnu degeneraciju, svoje odluke donosi na principu bartera ličnim uslugama. Postaje paradržavni aparat umesto zaštitnika ustavnopravnog poretka. Takva država doživljava urušavanje na svakom nivou, svaka društvena pukotina postaje izvor razdora.

Srbija je vratila političko višestranačje ali se predstavnici vodećih stranaka svi slažu oko što sporijeg otpravljanja totalitarnog nasleđa. Dosijei se ne otvaraju jer se svaki političar nada moći koju će crpiti iz poverljivih saznanja o drugom. Privreda nam je i dalje među najneslobodnijim zbog načina finansiranja stranaka ali i države. Imovinsko pravo nam je najmanje reformisano u celoj Evropi, pravni sistem je neefikasan i podložan političkom uticaju, više nego što je to uobičajeno drugde. Strane investicije će nas zaobilaziti sve dok ne budemo uspostavili čvrsta pravila igre slobodnog takmičenja gde postoji sigurnost imetka. Suprotno uvreženom mišljenju, SFRJ ili tačnije SR Srbija, to nije pružala, ona je bila maska za kontrolu koja je bila gipka i time dugovečnija od krute staljinističke. Koliko smo malo politički evoluirali govori i oslovljavanje političara. Popularno i familijarno, uzdizani i rušeni su Sloba, Vuk, izuzetno Koštunica (da bi se razlikovao od svog bučnog imenjaka), zatim Boris, pa sada Toma.

Da se vratim na naslov i ponovim još jednom, nema tog Vašingtona, Brisela, Berlina ili te Moskve koji će nama stvoriti Vladu (instituciju a ne ličnost). Kako da se stalne članice Saveta bezbednosti, nuklearne sile, članice G8, predstavnici polovine svetskog bogatstva nose s egom srpskih političara iza kojih stoji nekoliko miliona nas koji smo ih iznedrili, overili i nadimkom odomaćili? Sve je lično, ništa nije politika, a još manje biznis, kome nije jasno neka zaviri u svoj novčanik.