Strateško partnerstvo - realnost ili parola

Značenje pojma strateško partnerstvo nije potrebno objašnjavati. U poimanju prosečnog građanina to podrazumeva tradicionalno dobre odnose, kako političke, tako i ekonomske. Mada je i ova podela u izvesnom smislu neadekvatna s obzirom da politički odnosi čine ukupnost odnosa između dve zemlje. To partnerstvo podrazumeva da su odnosi između dve zemlje tradicionalno dobri i to ne od juče, već u dužem vremenskom periodu i u kontinuitetu. Međutim, poslednjih godina taj pojam je kod nas devalviran kroz njegovo isticanje i u odnosima sa zemljama koje u tu kategoriju ne bi mogle biti svrstane ni po kojem kriterijumu, ne zbog njihove veličine, već njihovog odnosa prema Srbiji u kome se u dužem vremenskom periodu ispoljava animozitet. U tom kontekstu je problematična i teza o četiri stuba naše spoljne politike. To se pre svega odnosi na SAD i EU. U tom kontekstu strateško partnerstvo gubi svoj smisao i zvuči kao parola. Naši političari u odsustvu vizije i ideja imaju potrebu da se dovijaju i da nas “osvežavaju” i rečima koje zvuče veoma ozbiljno. Nekada su, u odsustvu pravih ideja ili predloga u razgovorima sa partnerima, koristili krilaticu “zajednički nastup na tržištima trećih zemalja”.

Primer odnosa sa SR Nemačkom je eklatantan. Da li ova zemlja može biti strateški partner Srbije? Ako se imaju u vidu sve okolnosti, koje su karakterisale bilateralne odnose između dve zemlje u daljoj i bližoj prošlosti, onda odgovor ne bi mogao biti pozitivan. Ne bi se moglo reći da se Nemačka može podičiti svojom ulogom u oba svetska rata. Reklo bi se da ona nije izvukla iz toga odgovarajuće pouke. Da je to tako potvrdilo je i njeno vojno angažovanje u brutalnoj agresiji NATO pakta na Srbiju 1999. godine. Tim činom Nemačka je prekršila ne samo sve norme međunarodnog prava, već i sopstveni Ustav koji ne dozvoljava nemačko vojno angažovanje van njenih granica. To je bilo prvo nemačko vojno angažovanje posle Drugog svetskog rata. Srbima se često neopravdano prebacuje od partnera sa Zapada da su opterećeni prošlošću. Narodna poslovica kaže “da koga su zmije ujedale, on se i guštera plaši”. Iskustvo je pokazalo da ko god nije izvukao pouke iz prošlosti, njemu će se prošlost ponavljati u budućnosti.

Nedavna poseta naše delegacije SR Nemačkoj i potpisani memorandum nameću neke dileme. Ne ulazeći u ekološke i druge aspekte nameću se s tim u vezi neka pitanja. Najpre, radi se o velikom projektu u oblasti energetike (investicija od 2,2 milijarde evra) i to bez tendera. Ako je budžet Srbije preko nabavki bez tendera oštećen za oko 800 miliona evra, ko može da garantuje da ovakvim aražmanima sa inostranstvom ne izgubimo znatno više. Slučaj Sartida je poučan u tom pogledu. Pa i tu se išlo na direktnu pogodbu. Nadalje, problem može nastati i zbog toga što će nemački partner, ukoliko bude isporučilac opreme, biti u poziciji da diktira cene i tako “naduva” obim svoga potraživanja, jer nema odgovora na pitanje u odnosu na šta bi mogli sagledati da li je njegova ponuda konkurentna. Najzad, problem može proizaći i iz dogovorene finansijske konstrukcije, koja predviđa da kredit od 2,2 milijarde evra otplaćujemo izvozom struje. To predstavlja tipičan primer klirinškog aranžmana. Takav jedan modalitet imali smo kod međudržavnog sporazuma sa Rumunijom (HE “Đerdap I”) kada je rumunski kredit od 16 miliona obračunskih dolara otplaćivan izvozom struje po fiksnoj ceni od 0,7 centi po KW satu. Pošto je cena struje na svetskom tržištu bila znatno viša (1,5 - 2 centa) to je kredit otplaćen višestruko. Zahvaljujući angažovanju autora ovog teksta, takav modalitet nije primenjen u slučaju međudržavnog sporazuma sa Rumunijom kod izgradnje HE “Đerdap II” a izbegnuto je zaključivanje nepovoljnog aranžmana sa Bugarskom u Turnu Magurele za izgradnju “HE Đerdap III”. O štetnosti prvog aranžmana su svojevremeno pisali u dnevnom listu “Politika” Branko Bojović (preko HE “Đerdap II Srbija opljačkana - 29. 3. 2007) i autor ovog teksta (“Šteta višestruka” 23. 4. 2007.) Ukoliko naša strana ne bude koristila negativna i pozitivna iskustva i posebno obratila pažnju pri utvrđivanju modaliteta formiranja cena i pri uvozu opreme i kod izvoza struje, moglo bi se desiti da u slučaju TE “Nikola Tesla B 3” otplatimo višestruko veći iznos od dobijenog kredita, što bi još više steglo dužnicku omču oko vrata Srbije.

Odmah posle potpisanog memoranduma između EPS-a i nemačkog partnera stigla je nemačka parlamentarna delegacija, koja je uručila papir sa uslovima koje Srbija treba da ispuni da bi dobila podršku Nemačke za otpočinjanje pregovora za članstvo u EU. Istupanje "simpatičnog" Andreasa Šokenhofa iznenadilo je naše zvaničnike. Kao sedmi uslov prvi put se pojavila normalizacija odnosa sa KiM. Nemački zvaničnici se prema Srbiji odnose na veoma arogantan način. To je demostrirala i kancelarka Angela Merkel prilikom prošlogodišnje posete Beogradu kada je zahtevala gašenje institucija (“paralelnih”) na severu KiM. Nije neuobičajeno da nemački zvaničnici koriste diktat u opštenju sa nama. Kako nije bilo adekvatne reakcije sa naše strane na istupanje Merkelove, ona je izostala i kod istupanja gospodina Šokenhofa kada je izjavio da sever KiM nije deo Srbije. Kakve li drskosti? Predstavnici aktuelne vlasti ne bi trebalo da se prave nevešti ističući da je to za njih nešto novo. Kako to? Pa šta znači pojam “dobrosusedskih odnosa u regionu”? Stiče se utisak da se problem u suštini ne sagledava.

Ako aktuelna vlast želi da nastavi tamo gde je prethodna stala, onda ona mora da prihvati i odgovornost za budući razvoj događaja. Koalicioni partneri treba da pokažu da poseduju državotvorni kapacitet. A to znači da treba napraviti diskontinuitet sa prethodnom vlašću kada se radi strateškoj orijentaciji Srbije. Pre svega, treba korigovati ono što je bilo pogrešno i štetno u politici prethodne vlasti. Teško prosečan građanin može da razume stalno nekritično ponavljanje da će aktuelna vlast prihvatiti sve što je dogovoreno u dijalogu Beograd - Priština. Iz tog dijaloga postoje elementi koji su u neskladu sa Ustavom Srbije. To se pre svega odnosi na integrisano upravljanje granicom i carinu, kao i međusobno priznavanje univerzitetskih diploma. Takvi dogovori bi bili normalni u odnosima između država, ali ne između centralne i pokrajinske vlasti. Da je to tako, potvrđuje i svojevremena izjava bivšeg posrednika u dijalogu Roberta Kupera, da takvo upravljanje postoji između Švedske i Danske. To ne može biti prihvaćeno, a za pojedince koji su prihvatili tako nešto trebalo bi utvrditi odgovornost. S tim u vezi je i pitanje da li je aktuelna vlast spremna da ostane i pri četiri tačke, koje je lansirao bivši predsednik Srbije što bi bilo na liniji kontiuiteta? Ako bi sledila takav trend nekritički, onda bi opet moglo doći do slučajnog susreta sa Agimom Čekuom na nekom aerodromu ili neizbežnog rukovanja sa Hašimom Tačijem. Bivši predsednik je bio previše aktivan u tom pogledu.

Najava novog ministra spoljnih poslova Srbije, u prvom njegovom obraćanju u tom svojstvu, da se neće ništa menjati u spoljnoj politici Srbije, izraz je navedenog trenda. Da li to predstavlja izbornu volju građana Srbije? Bez sumnje ne. To pokazuje i trend opadanja podrške naših građana članstvu Srbije u EU, što i te kako ima veze sa činjenicom da su 22 njene članice priznale nezavisnost KiM, da je najveći broj tih zemalja učestvovao u agresiji na Srbiju, i da je Srbija izložena stalnim ucenama, kojima se ne nazire kraj. Hteli mi to da priznamo ili ne, KiM, a ne EU, pitanje je od prvorazrednog državnog i nacionalnog značaja za opstanak Srbije kao države. Njegov gubitak značio bi uvod u dalje rasparčavanje Srbije pa i njen nestanak.

Ostalo je nejasno zbog čega su se naši zvaničnici ustručavali da gospodinu Šokenhofu stave do znanja, jasno i nedvosmisleno, da je ne sever, već cela pokrajina KiM sastavni i neodvojivi deo Srbije i da je njen suverenitet garantovan od svih pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN Rezolucijom 1244, koja za KIM predviđa “suštinsku autonomiju”. Stoga je apsurdno govoriti o odnosu Srbije sa “Kosovom” jer se Srbija ne može odnositi sa jednim svojim delom, već međunarodno priznatim državama. Prema tome, dijalog se može voditi između centralne i pokrajinske vlasti. Naši zvaničnici na ovakve i slične podele ne bi smeli nasedati. Za nas ne bi trebalo da bude utešna izjava šefa delegacije EU u Srbiji Vensana Dežera, da je istupanje nemačke delegacije u pogledu pristupnih pregovora samo jedno mišljenje, i da to nije stav EU, kada se zna da se odluke u EU donose konsenzusom, i da je uticaj Nemačke dominantan.

Naši zvaničnici iz prethodne vlasti olako su neke zemlje proglašavali za prijateljske i stubove naše spoljne politike. Henri Kisindžer je rekao da “biti neprijatelj Amerike je opasno, a biti prijatelj Amerike je pogubno”. Za te bivše zvaničnike je i Turska prijateljska zemlja Srbiji bez obzira što je ona među prvima priznala nezavisnost KiM. Strateško partnerstvo ne bi imalo smisla bilo sa kojom zemljom koja je priznala nezavisnost KiM dok ta zemlja ne bi povukla odluku o priznavanju. Nije poznato široj javnosti da je neko od zvaničnika iz prethodne vlasti tražio od bilo koga stranog sagovornika povlačenje odluke o priznanju nezavisnosti. Ukoliko bi aktuelna vlast zauzela nedvosmislen stav u vezi sa KiM da nije spremna da trguje delom svoje teritorije radi ulaska u EU, uveren sam da bi bila više uvažavana. To znači da Srbija treba da se uspravi i da odlučno kaže NE.

Ako neko misli na suštinsko a ne formalno priznavanje nezavisnosti KiM onda je u velikoj zabludi. A te naše “prijatelje” sa Zapada interesuje suštinsko priznavanje. To su u raznim prilikama i stavili do znanja našim zvaničnicima. Stiče se utisak da  EU vrši strahovit pritisak na Srbiju da prihvati da za nju evropske integracije nemaju alternativu. Za Brisel bilo koja vladajuća garnitura polaže ispit zrelosti uzvikivanjem parole da EU nema alternativu. Apsurdno je da se to dešava u vremenu kada postaje očigledno, da je realizacija ovog projekta suočena sa brojnim izazovima, koji dovode u pitanje njegov opstanak. Autor ovog teksta je 14. novembra 1991. godine na poziv organizacije “Mir kroz NATO” održao predavanje u Londonu na temu “Uzroci i posledice sadašnje krize u Jugoslaviji” i tom prilikom, između ostalog, istakao da Velika Britanija i Francuska treba da se zamisle zbog čega su morale u Mastrihtu da slede politiku SR Nemačke, koja je imala vodeću ulogu u razbijanju Jugoslavije, da je projekat EU imao za cilj da amortizuje opasnost od Nemačke, ali da se dogodilo nešto što niko nije očekavao, a to je da je EU postala moćan istrument u sprovođenju velikonemačke politike, da kad god je Nemačka postajala jaka, bivala je politički nesnosna i da je Nemačka stvaranjem EU ostvarila one ciljeve koje Treći rajh nije uspeo. Razvoj događaja je potvrdio ove ocene.

Finansijska kriza u nizu zemalja EU nije generisana pogrešnom makroekonomskom politikom na unutrašnjem planu, već na planu spoljnoekonomskih odnosa u okviru EU, prevashodno platnobilasnom deficitu. Nedavno je bivši kancelar SRN Helmut Šmit na jednoj tribini izneo da treba biti fer pa priznati da je platnobilansni deficit kod niza zemalja EU u korelaciji sa suficitom na nemačkoj strani. U toj činjenici leži odgovor na pitanje zbog čega je veliki broj zemalja u daljoj i bližoj prošlosti primljen u članstvo EEZ, odnosno u EU i ako nije ispunjavao kriterijume. Zato što je preovladao stav Nemačke za proširenjem tržišta za plasman njene robe. Stoga nekritičan odnos u razvoju ekonomskih i finansijskih odnosa Srbije sa Nemačkom mogao bi nas dovesti u grčki scenarij. Ne bi bilo dobro da Nemačka, koja je imala vodeću ulogu u razbijanju Jugoslavije, takvu ulogu preuzme i kada je u pitanju Srbija. Hteli to da priznamo ili ne, očigledno je da je politika “i EU i Kosovo” doživela neuspeh. Mi ne treba da se ponašamo kao da se ništa ne dešava. Snishodljivost i poslušnost prethodne vlasti prema Briselu i Vašingtonu nije proizvela nikakav boljitak za Srbiju i njene građane.