Strah analitičara od interpretacije

Dok čekamo da Mali Buda Dačić u dubini svojih misli prelomi i odluči se za ovu ili onu vladu, možemo se pozabaviti jednom temom koja posredno ima uticaja čak i u tim dubinama. To je pitanje političkih apriorija koji određuju oblik i funkcionisanje zajednice, a imaju više veze sa intelektualnom istorijom nego sa smenom dnevne politike.

Povod za malu raspravu o demokratiji dao mi je tekst “Cena demokratije” Dušana Pavlovića, nedavno objavljen u Politici. Pavlović tu kritikuje demokrate što krše zakon i procedure i odlažu konstituisanje vlasti u Beogradu na osnovu koalicije SRS-DSS-SPS. I na gradskom i na republičkom nivou pravljenje koalicija prate osporavanja mogućih varijanti preko “prave volje birača” gde ovaj ili onaj dovodi u pitanje matematički izraženu volju većine u ime navodne stvarne volje birača. Pavlović zaključuje da demokratija počiva na ukidanju ovakvih interpretacija. U njoj je matematička većina jedino merilo volje birača i ne postoji mogućnost da se ona dovodi u pitanje na osnovu neke interpretacije navodne “stvarne volje”.

Pavlović je, naravno, u pravu. Odlaganje sednice u Beogradu je puka smicalica u okviru natezanja oko vlasti, a paušalna pozivanja na volju birača samo okreću vodu na vodenicu onoga ko ih izriče. Ono što je tu za mene ipak problem jeste činjenica da je demokratija u tekstu nekako previše izjednačena sa procedurom većinskog odlučivanja, a posebno to što je intepretacija onoga o čemu odlučuju birači implicite postala nešto skoro nepoželjno i zabranjeno, samo puki ostatak komunističkih ili totalitarnih vremena. Mislim da je to nivo na kome tekst postaje problematičan, doduše iz razloga što deli jedan veoma raširen način gledanja na politiku i demokratiju.

Naše preferiranje izborne matematike nasuprot interpretiranju izborne volje u stvari je ponavljanje zaista važne i konstitutivne odluke da se znanje mora temeljiti na nekom objektivnom materijalu koji se može iskustveno dosegnuti. Umesto da interpretiramo nepoznatu volju birača, pitajmo ih, a kada iskažu svoju volju na izborima, onda je poštujmo. Međutim, kao i u slučaju saznanja, ova poenta je samo jedna kockica u mozaiku politike. Stvar je u tome da bi mogli da imamo potpuno poštovane sve procedure demokratije, usmerene na volju birača, a da nam politika bude očajna po svojim efektima i rezultatima. Tu se na sceni ponovo pojavljuju interpretacije. A one se tiču pitanja kakva politika treba da se vodi. Intelektualci bi trebalo da protumače koja bi vrsta politike bila u najboljem interesu naroda.

Da li bi se time ponovo vratili na stari model? Ne. To što u demokratiji odlučuje narod ne znači da bi on to morao da čini sasvim sam i da mu nije potrebno javno razmišljanje o najboljem interesu. To bi bilo isto kao kada bi u nauci u ime empirijskog kriterijuma bilo eliminisano stvaranje teorija, kako bi empirija mogla više da dođe do izražaja. S druge strane, to što je građanima potreban javni diskurs o pravcima politike ne znači da na kraju neće odlučivati oni i da je princip narodne volje ukinut. Kada biramo da ne interpretiramo nepoznatu volju birača ili kada njima ostavljamo da na kraju odluče mi nismo u ili-ili situaciji u kojoj moramo da biramo ili interpretiranje najboljeg interesa ili izborna matematika: možemo i treba da imamo oboje.

Tako izgleda da trenutna interpretacija demokratije nije samo posledica moderne odluke za iskustvo nasuprot apriornom saznanju, nego jedne specifičnije i kasnije filozofije koja kaže da svako pitanje o onome što “treba” nosi opasnost od totalitarizma i nametanja mišljenja. Po ovoj filozofiji odluka o favorizovanju procedura u demokratiji posledica je toga što ništa drugo nije objektivno: pošto ne možemo da raspravljamo o sadržini politike, hajde da samo poštujemo procedure i šta nam bog da, jer se na naučan način ne može zahtevati ništa drugo. Ovo je u stvari samo jedna, po mom mišljenju, lošija varijanta gledanja na procedure. Po boljoj varijanti procedure su samo posledica duha demokratije, koji ih je odredio da bu mu pomagale, ali koje se u potpunosti opravdavaju u okviru njega i predstavljaju sadržinski izraz određenih opredeljenja. Koja itekako imaju svoje opravdanje.

Da bi demokratija funkcionisala nije dovoljno poštovati samo procedure. Osim toga, potrebno je da postoji javnost koja brani smisao tih procedura, dakle onaj duh koji delom te procedure izražavaju, zajedno sa slobodnom raspravom o konkretnim pitanjima društva. Sve to se ne podrazumeva ni u kom smislu. Mi smo upravo društvo koje uspešno, na svoju štetu, spaja spoljašnje poštovanje procedura i suprotna unutrašnja neformalna pravila. A kada se malo zagrebe, ni procedure se ne poštuju, navodno jer se nema vremena ili sredstava. To nije tačno, one se ne poštuju jer se u njih ne veruje, jer je, na ovaj gornji pozitivistički način, odsečena svaka mogućnost da one budu izraz nečega drugačijeg od privatne, partikularne volje.

Čini se da je fundamentalna norma koju prati naša javnost ta da treba obeshrabriti, eliminisati svaku raspravu o normama, o “treba”. Ali, kao što se vidi iz dva italika u gornjoj rečenici, ova norma je samoprotivrečna, ona je samo izraz dogmatskog prihvatanja jednog načina mišljenja koji je daleko od toga da je jedini mogući. Da završimo sa parafrazom jednog poznatog stiha: Analitičari, sve vam je u šaci, al' zašto da se baci, pa ostavite nešto i za nas – filozofe. Ili, bolje, samo nemojte favorizovati jednu specifičnu, problematičnu filozofiju.

ps.

Sve ovo itekako ima veze sa Dačićem. Umesto reklamne kampanje koju smo imali, mogli smo imati javnost koja bi iz Dačića isterala njegova opredeljenja još pre izbora. Tada bi ga poštedeli sadašnjih dilema.