Stara srpska politička misao

Na jednom plakatu piše: „Srbija se nalazi na Balkanu. Balkan u Evropi. Evropu predstavljaju evropski narodi. Srbija mora postati član evropske porodice naroda... Srbija nije izolovano ostrvo... Srbija je sastavni deo Evrope“ Zatim sledi da bez evropske zajednice nikome, pa ni nekome u Srbiji, nema života: „Srbine, ti s pravom želiš lepšu budućnost... A ona se nalazi u Evropi. Srpski narod postaće član velike evropske porodice naroda... Srbija više neće biti moneta za potkusurivanje... Otpočeće nov, bolji život, rad će biti vrednovan i poštovana privatna svojina, nestaće straha od novih ratova i ljudi će se posvetiti podizanju blagostanja...“ Ako ste pomislili da su ove reči izrekli političari DS, G17 ili LDP, ili pak njima skloni novinari i analitičari - varate se. Ovo je sadržaj nacističkog plakata iz vremena okupacije tokom Drugog svetskog rata (knjiga dr Koste Nikolića Nemački ratni plakat u Srbiji 1941-1945). Neverovatno, ali istinito. Ono što upada u oči jeste da bi tadašnji nacistički plakat o „evropskoj budućnosti Srbije“ mogao i danas da prođe, samo da se umesto nacističkog kukastog krsta stave žute zvezdice EU.

„OKUPACIONE HRONIKE“

Čini se da se istorija ponavlja, al' ko što bi rekao čika Marks - kao farsa. U jadnoj i napaćenoj Srbiji na delu je jedna propaganda koja, kao i onda, ima za cilj da slomi otpor naroda i da ga milom ili silom „utera u Evropu“. Kao i danas, i onda se govorilo kako će u „Novoj Evropi“ biti investicija i poslova za naš narod (doduše, pisalo je na „onom“ plakatu - „Nemačka ima posla za sve“) i kako će Srbija prosperirati ako prihvati trenutno stanje kao neminovnost. „Samo“ treba da zaboravi delove svoje teritorije i delove svoga naroda van sužene Srbije. Takvo kapitulantstvo se predstavlja kao realistična politika. Kao i onda, i danas se tvrdi da je bilo kakav otpor uzaludan i da „Evropa nema alternativu“.

Svesni smo razlika između klasične i postmoderne okupacije, ali su i pored svega ovakve analogije između ondašnje i sadašnje propagande - „Evropa nema alternativu“ - zaista frapantne. Mnogo šta se promenilo u svetu i kod nas, ali su neke važne stvari očigledno ostale gotovo iste. Pre svega, reč je o žalosnom stanju duha kod naše političke i intelektualne elite kada se suoči s iole težim izazovima. Slabost karaktera, korumpiranost, malodušnost, defetizam, ali i gore od toga, jesu pojave “dugog istorijskog trajanja” kod nas. Fascinira nepodnošljiva lakoća s kojom značajan deo naše elite pristaje na sve nepravde koje se nanose našem narodu. Nije retkost da se arogantna sila koja se na nas nameri s njihove bude opravdavana, pa čak i da se gotovo sva odgovornost za „devedesete“ svali na naš “primitivni” i “buntovni” narod. S tim u vezi su i napadi na one koji kao “avanturisti” ili “mitomani” ne žele da se pomire s takvim stanjem i koji nastoje da se toj i takvoj nepravdi pruži otpor. Dakle, ne samo da mazohistički opravdavaju svaku istorijsku i trenutnu nepravdu koja nam je naneta, već i napadno agresivno ocrnjuju one koji misle drugačije. Intelektualna scena sadašnje Srbije i po tome, nažalost, podseća na “okupacione hronike” svetskog rata.

Za razliku od situacije u vreme „onog rata“, kada smo imali klasičnu okupaciju cele naše teritorije, ona je sada “stepenovana”, u smislu da je direktno okupiran samo jedan njen deo, a da su pod različitim stepenima kontrole određene sfere celokupnog života u Srbiji. Veliki deo političke elite i medija, ali i finansija i privrede, direktno su, ili posredno - preko tajkuna, pod kontrolom ili dominacijom stranaca. I to baš onih koji nam oduzimaju Kosovo. Postmoderna okupacija, ili nekolonijalni odnos dominacije, ne podrazumeva direktno vojno prisustvo (iako ga ne isključuje) jer se kontrola nad nekim društvom ostvaruje više “mekšim” mehanizmima (ekonomija, mediji, NVO sektor, intelektualna elita…). Pre svega, ona cilja na mentalno i duhovno slamanje svakog otpora nametnutim nepravednim rešenjima („Mašane, prelomi mozak“).

Stoga ne čudi kako su naši mediji i “politički korektni” političari, analitičari i ostali medijski poslenici tako agilno i sinhronizovano krenuli u medijsku kampanju obračuna s onima koji su spremni da se odupru secesiji Kosova. Cilj je dezavuisati one koji bi po tom pitanju nešto da urade (što i nije naročit izazov – no, to je druga tema), ali i, da se izrazimo rečnikom vojne propagande, “slomiti volju za otporom i borbom kod stanovništva”. Nastoji se postići fatalističko prihvatanje svega što planiraju da urade na ovim prostorima kao „istorijske neminovnosti“ (a što se neće, nažalost, završiti na Kosovu).

No za razliku od 1941, kada se otpor demonstrirao uzimanjem oružja u ruke i “odlaskom u šumu”, danas se od naše elite traži mnogo manja žrtva. Danas je potrebno samo ne pristati na secesiju kao “realnost”. Od nas se “traži” ne da ratujemo za Kosovo, već da “ne-oružanim sredstvima” barem sačuvamo ostatke nacionalnog dostojanstva. No, ne žele nam „priuštiti“ ni to da ne moramo odmah da kapituliramo.

No, kako vidimo, i to minimalno opiranje takvoj strašnoj nepravdi, kao što je recimo “privremeno povlačenje ambasadora” (što je potez bez težine), izaziva medijsku konsternaciju. To je dovelo do kampanje u kojoj učestvuje većina medija, a od strane onih koji svaki otpor secesiji vide kao “mitomansku” i “ratnohuškačku politiku”. Trenutno je u Srbiji na sceni neverovatni medijski izliv “straha od izolacije”, a zapravo je reč o kampanji nametanja sramotnog defetizma. Kampanja straha od “povratka u devedesete” je prljava kampanja kojom se ne pokušava samo pobediti političke protivnike, već i slomiti volja naroda.

Na dnevnom redu nije nikakav “juriš na Kosovo”, kako to podmeće Dragoljub Mićunović, ili sigurno nije reč o nekakvoj “mitomanskoj” politici, kako reče drugi guru srpske političke elite, Dobrica Ćosić, u svom intervjuu u Novostima. Iako ova dva „seda starca“ kod nas navodno predstavljaju dva pola političke i intelektualne scene, oni su mnogo bliži no što se na prvi pogled čini. Eto, i sada su se našli „na istom zadatku“ i obojica na gotovo identičan način vrše zamenu teza oko Kosova. Moramo primetiti i to da kada su njih dvojica iz “stare garde” morali da se direktno uključe u medijsku kampanju protiv “patriota” koji bi da nas „odvuku u izolaciju & samoizolaciju“ znači da je vrag odneo šalu. Očigledno je da se vodi, ako ne odsudna - a ono važna bitka za “srpske duše”.

Ono što je jasno jeste da „Kosovska dilema“ mnoge stvari i mnoge ljude čini „transparentnim“. Ako je bilo dilema oko nečega ili nekoga više je ne bi trebalo biti. Kosovo se zaista pokazuje kao suštinska linija podele i „kamen spoticanja“ mnogih. Ako je neke koristi od svega ovoga, onda je to što na “Kosovu” sve, ili gotovo sve, maske padaju. Pokazuje se kakva je u suštini naša “demokratska” ili “patriotska” priča.

Samo neko ko je neupućen u stvari ili, pak, ko robuje površnim i pomodnim ideološkim podelama može da se pita kako to da su se ova dva stara “mudraca” našli na istom zadatku? Zadatak govori više od ideoloških fraza jer je reč o zadatku “urazumljivanja Srba”, kojima treba predočiti da je svaki otpor uzaludan. No, ne ostaju na tome već prelaze i na diskvalifikovanje i denunciranje onih koji su voljni da nešto urade po pitanju secesije Kosova. Ne samo da ne veruju da se išta može postići, već očajnički žele svojim “aktivnim nihilizmom” i druge da spreče da nešto urade. Nije reč o tome koliko naše patriote imaju ozbiljan i promišljen plan delovanja, već o tome da se i simboličan otpor u vidu “povlačenja ambasadora” i “diplomatskih nota” panično proglašava nerazumnim i opasnim. Svako normalan bi se upitao odakle tolika malodušnost naše političke i intelektualne elite koju predstavljaju Mićun i Dobrica.

Taj “proaktivni defetizam” se do sada vešto uvijao u oblande evropejstva i patriotizma, a zapravo ih negira jer su evropske države i demokratije gradili hrabri i odlučni ljudi, a ne oni koji bi malaksali na prvoj prepreci. Nijedan pravi Evropljanin ne bi govorio da je nepravedno oduzimanje dela teritorije “realnost” i da na oltaru “evrointegracija” mora sve da se žrtvuje. Da bi neko bio pravi Evropljanin mora prvo biti patriota. Pa i američki “oci osnivači” u sukobu s Londonom nisu slušali one koji su govorili da moraju “prihvatiti realnost”. Njima se valjda ne može prebaciti da su „mitomani“.

KORENI FILOZOFIJE DEFETIZMA

Ubeđeni smo da ni jedna evropska nacija nema takvu slabu, kolebljivu i kukavnu elitu kao mi. Odakle takva malodušnosti kod naše elite, bilo ona evropejske ili patriotske orijentacije? Taj defetizam nam izgleda tako dubok i jak da predstavlja jedino oko čega postoji „konsenzus“ unutar naše, inače podeljene, političke i intelektualne elite.

Koren te sveopšte “raslabljenosti” je dubok i leži u neautentičnosti i neukorenjenosti naše političke i kulturne elite. Ozbiljne evropske elite su nastale i razvijale se iz korena sopstvene tradicije i istorijskog iskustva, dok se u Srbiji, u poslednja dva veka, kretalo drugim putem. Naime, kada je započet proces vesternizacije Srbije, on je bio postavljen na temeljima rizičnog eksperimenta u kome se nastojala eliminisati sva prošlost kao loša, ili se pak “tranzicija” privremeno maskirala nekim tradicionalnim formama. Prvo su zagovarali radikalniji prosvetiteljski orijentisani duhovi, a drugo oni nacional-romatičarski nastrojeni. Današnja podela na evropejce i patriote u grubim crtama odgovara toj mnogo starijoj podeli.

No, kako onda tako i danas, u velikoj meri takvo evropejstvo i takav patriotizam nisu originali već loši falsifikati. To nisu integralne, iz tradicije izrasle, forme mišljenja i delanja, već kulturološke travestije koje, samo spolja, neveštom oku liče na ono što žele da budu. Radikalan prekid veza sa sopstvenom istorijom i tradicijom je doveo do pojave jedne sasvim neautentične i parazitske elite koja, stoga, nema osećaj pripadnosti svom narodu. Pa, stoga, ni osećanje duga prema zajednici iz koje je izašla.

U nekim malignijim oblicima, poput nekadašnjeg verskog konvertitstva, ali i kod novijeg “titoističkog diskursa” ili, danas, “radikalnog evropejstva”, dešava se i potpuno otuđenje od sopstvene zajednice. A to automatski znači i otuđenje od onog autentičnog evropskog u našoj tradiciji i istoriji. Da bi neko bio Evropljanin prvo mora biti svoj, utemeljen u svom identitetu i svom “autentičnom načinu života”. Evropsku kulturu nisu gradili apatridi, nihilisti i radikalni individualisti već ljudi koji su imali jak osećaj pripadnosti i duga prema svojoj zajednici. Samo osećaj zajedničke prošlosti i ideala - u sadašnjosti mogu biti osnov nekakve budućnosti.

Nemoguće je stvoriti ni državu, a ni uspešnu ekonomiju, bez utemeljenosti u sopstvenoj prošlosti i tradiciji. Prvo svedoči svaka starija čitanka istorije, a za ovo drugo je dovoljno pročitati Maksa Vebera (Etika protestantizma i duh kapitalizma). Uspešan politički ili privredni sistem se može izgrađivati samo ako je u skladu s osnovnim vrlinama i vrednostima jedne zajednice. To naši modernizatori “prosvetiteljske” ili “patriotske” orijentacije nisu shvatili, iako je jasno da je za bilo kakav uspeh potrebno da čovek (ili zajednica) zna ko je i odakle potiče, da ima jake veze s ljudima oko sebe i onima pre njega. Bez jasnog identiteta nema ni vitalne zajednice, a bez nje nema ni političkog organizovanja, a ni uspešne ekonomije. Oni koji misle da grade državu ili ekonomiju na tlu dezintegrisanog identiteta i radikalnog individualizma – grade kuću na pesku. Takva građevina nema nikakvu budućnost, pa ni onu “evropsku”.

Stoga je borba za Kosovo (čak i ako prihvatimo kapitulantska „mišljenja gurua”) - borba za očuvanje identiteta, a onda i koliko toliko pristojne materijalne egzistencije. Odustajanjem od Kosova mi ne gubimo samo Kosovo, već i mnogo više – svoje samopoštovanje i svoje sećanje. Narod koji se odrekne sebe i svojih svetinja nije poštovan ni od sebe samog ni od drugih, pa se može nadati samo novim poniženjima i porazima, a, naravno, i “realnom padu standarda”. Bez jasnog identiteta nema ni prave egzistencije – koju možemo shvatiti i filozofski i kolokvijalno kao “materijalnu egzistenciju”. Ili srpski rečeno – onaj koji ne zna ko je i odakle je ne može znati ni gde ide.

“SRPSKI JERUSALIM”

Da bi bilo jasnije zašto se moramo boriti za Kosovo čak i ako nemamo šanse (a to nije sasvim tačno), ilustrovaćemo jednim istorijskim primerom. Jevrejska zajednica je izgubila svoju državu i zemlju, ali je svoj identitet vekovima gradila i održavala na veri u Jerusalim kao sveti grad i na nadi da će se jednom tamo vratiti. Verovatno su i oni imali nekih mudraca koji su mislili da je to “nerealno” i “mitomansko”, ali oni to nisu smeli izgovoriti ako nisu bili spremni da rizikuju izolaciju.

Tako je jevrejska zajednica opstajala dva milenijuma bez države i Jerusalima - na “iracionalnoj” veri i nadi. Ona ih je održavala na okupu, ona im je davala samosvest i snagu u teškim vremenima. Bez te vere i nade jevrejski narod bi se verovatno do sada, u celini ili, bar, u velikom delu, asimilovao i sigurno ne bi bio kadar da obnovi svoju državu.

No čak i da nisu uspeli da se vrate u Palestinu, Jevreji su uspeli u nečemu važnijem – opstali su kao narod, i u mnogim zemljama su izuzetno uspešna zajednica. Ali sigurno ne zato što su zarad nekih obećanih “integracija” bili spremni da se odreknu Jerusalima, već naprotiv - oni su se ujedinjavali na toj “iracionalnoj veri”. Na njoj su jačali svoj “socijalni kapital”, koji je uvek temelj i društvenog i ekonomskog uspeha. Zaključak je jednostavan - da su, možda, u nekom vremenu poslušali nekog “racionalnog mudraca” i zaboravili Jerusalim (oni su imali kletvu “Jerusalime, ako te zaboravim neka me zaboravi moja desnica ruka”), oni danas ni bi imali ni državu, a ni ekonomski uspešnu zajednicu.

Stoga, ako zagovornicima filozofije defetizma i zaborava ništa ne znače priče o očuvanju identiteta, onda bi trebalo da promisle o tome kako njihova priča vodi i u ekonomsku slabost. Svaka uspešna ekonomija je zasnovana na samosvesnoj zajednici (pa čak i bez države, kako je nekad bilo u slučaju Jevreja) koja “čuva svoje svetinje”, ma kakve one bile. Njima se čini, a to agresivno žele i drugima da nametnu, da je njihovo jalovo kompromiserstvo nešto “racionalno” i “pragmatično”, a ono je kratkovidna politika koja već na sledećom istorijskom iskušenju vodi u poraz, jer podriva i slabi volju za opstankom. Biblijska mudrost kaže da moramo više da se čuvamo onih koji nam ubijaju volju za životom no onih koji nas fizički ugrožavaju. Takva duhovna entropija prepuštanja “čarima integracija”, koju zagovaraju “stari mudraci”, može se maskirati i u brigu za sudbinu naroda i u “volju za Evropom”, ali ona ipak ostaje, kad maske spadnu, običan kukavičluk i žalosna samoživost.