Šta se zgodi kad se ulizica rodi - juče, danas, sutra

 Ulizištvo, uvlakaštvo, slugeranjstvo, poltronstvo, servilnost, podaništvo, poslušništvo, udvorištvo, laskanje, samoponižavanje, samoponištavanje itd – različiti su sinonimi za jednu te istu, oduvek se smatralo, nepoželjnu ljudsku manu.

Kao što je i sledstveno određenje čovekovo - čankoliz (muftadžija, muktadžija, muktaroš, pustosvat), uvlakač, udvorica, ulizica, poltron, podrepaš itd – uvek smatrano negativnim u našem supkulturnom miljeu, toliko da se može naći čak i u kodeksima najhumanijih profesija. Među neželjene osobine koje ne bi trebalo da poseduje jedan lekar, osim taštine, koristoljublja, verolomstva, podlosti, osvetoljubivosti, dvoličnosti, lažljivosti, oholosti, bahatosti, pakosti, lakomosti, laktaštva itd – ubraja se i ulizištvo ili poltronstvo.

Još je, u svojoj znamenitoj knjizi „Kulturna povjest“ (Zagreb, „Tiskom Boranića i Rožmanića“, 1914), Davorin Trstenjak zabeležio i najdrastičnije takve primere svoga i prethodnih doba: „Poznata je pasja poniznost. Pasja i ropska poniznost odgojena je štapom. Kad pas dobije batina, puže na trbuhu ka svome gospodaru, da mu liže ruke. I čovjek puže od davnine više ili manje pred gospodarom svojim. I što je gospodar veći tiran, to rob veći puzavac i to poniznije ljubi štap, kojim ga bije... Kad na Fidžiju opazi poglavica da se koji od njegovih podanika nije pred njim dovoljno sagnuo, nastoji da se smjesta ubije; a ima ondje mnogo muškaraca i žena, kojima su za kaznu odsječeni neki prsti radi nesmjerna ili nespretna ponašanja ili iskazivanja svoje podložnosti ceremonijama... U Aziji kod Siameza, koji su na višem stupnju kulture, gdje su svi odrasli muškarci vojnici, i gdje vlada svemogući i posvećeni kralj, ne smije nitko da prođe kraj kraljevske palače, a da ne učini propisani znak smjernosti i ropske poniznosti. Tko to ne učini, oštro se kazni...“

Trstenjak je smatrao da je izvor svake ceremonije poniznosti strah: „Na jednoj strani vidimo premoć pobjeditelja ili gospodara, a na drugoj strah od smrti ili kazni, koji tišti pobijeđena, roba ili podanika. Naš je kmet, susretnuvši spahiju, morao stati, prekrstiti ruke i sagnuti se, a i sići s konja... Rob i potlačen čovjek brani se od srdžbe i grozote svoga gospodara jedino himbom, licemjerstvom, jer mu je to jedina obrana. Pod pritiskom tirana, koji bez savjesti i duše tlače svoje podanike, jedina je obrana vješta laž u i obliku ceremonija.“ A ceremonije poniznosti su, prema ovom autoru, „ostavile u ljudskom društvu zlih tragova: ropsku ćud, lakajštinu, bizanštinu i licemjerstvo...“!

Najnoviji rafali dodvorištva popečitelja za javne i nejavne radove pred Vrhovnikom lično, eskalirali su prilikom obilaska radova na autoputu od Preljine do Požege: „Ja se izvinjavam, gospodine predsedniče, što jednom ministru izabranom od strane parlamenta toliko dajem za pravo da pred Vama koji ste neposredno izabrani i koji ste vrhovni komandant naših oružanih snaga (?!) i koji ste našli svoje vreme da dođete, obiđete ove radove, dodatno pritisnete i nas kao članove Vlade i naše izvođače, što za nas ume da bude, ne mogu da kažem neprijatno, ali je teško, nije to mali pritisak, to nam svima podiže tenziju. ... ono na čemu mi sada radimo, to ova zemlja nije videla nikad u svojoj istoriji... istorija će ovo zapamtiti i istorija neće moći da ćuti.“ Naravno, reč je o istom onom Tomi Moni koji je, nedavno, uspeo da zaseni čak i neprikosnovenog tzv. profesora (ulizištva) Atlagića („Vučićev premijerski ekspoze je najbolji u istoriji, od prote Mateje naovamo“): „Ja sam u politiku ušao i dao sebe celog, izašao iz zone komfora samo zbog predsednika Srbije, jer verujem u njegovu politiku. Ja njega vidim kao političara formata kralja Aleksandra ili kneza Miloša.“

Vučićevi najglasniji poltroni dive mu se – obavezno pred TV kamerama - „do imbecilnosti“, što bi rekao „Radovan Treći“. Ceo prvi i drugi ešalon najviših državnih i funkcionera njegove partijske vojske javno i pojavno, svakodnevno, horski demonstrira egzibicionističku podršku vođi. VazduPLohovac Babić mu se „divio fizički i mentalno“, ali i zato što je uspevao da se, po ceo bogovetni dan, uzdrži čak i od odlaska tamo gde i car ide peške. Đuka Advokat je, apostolski, cenio da je Vučić „od Boga dat“ i da njegova vlast dolazi od Boga i od naroda. Eks-ministar odbrane, sada popečitelj policajni, hteo je da živog „vrhovnog komandanta“ veša na zidove u vojnim kasarnama i kancelarijama...

Vrhovnik je, umesto seljacima, objavio rat nacionalnoj istoriji kao elementu srpskog identiteta, posprdno je krsteći kao bolest srpske mitomanije

Kao što je Lenjin, u vreme boljševičke revolucije, lansirao lozinku „Prepravljanje seljaštva“, tako je i Vrhovnik srpski, na mala vrata, uveo protestantsko preumljivanje kao dominantni vid „prepravljanja“ srpskog mentaliteta. A kako su boljševici „prepravljali seljake“? Najpre, putem nasilnih rekvizicija i komiteta siromašnih seljaka, ali i objavljivanjem „rata kulacima“ (imućnijim seljacima), tj. uvođenjem „sirotinjske diktature na selu“!

Vrhovnik je, umesto seljacima, objavio rat nacionalnoj istoriji kao elementu srpskog identiteta, posprdno je krsteći kao bolest srpske mitomanije. U tom ratu sa ogromnom većinom mislećeg građanstva u Srbiji koje nije pristajalo na to da ga, po berlinskom kroju, „preumljujuje“ deklamator krilatice „100 za jednoga“, u nedostatku drugih kvislinga, preletači sa rajinskim poltronskim mentalitetom, bili su mu, više nego dobrodošla, prethodnica.

Intenzitet podrepaštva, logično, najjači je kod preletača, onih koji su kukavički oklevali da se, još 2008. ukrcaju u neizvesni naprednjački voz, već su mu se priključivali ili uskakali kroz prozore vagona, tek kada je, posle izbora 2012, bilo jasno da će to biti pobednička kompozicija. Oni koji su od početka sa Vrhovnikom (i Njegovom eks-Ekselencijom) imali su pravo da zadrže neki promil ličnog dostojanstva, njihova lojalnost, mahom, nije upitna, pa zato nemaju potrebu permanentnog dokazivanja u ulizištvu, iako je takvih, svakim danom, sve manje. Zato nije za čuđenje da su među Stentorima (šamionima u nadvikivanju) najglasniji Doktor Martinović koji je, sa četiri godine zakašnjenja, ušao u Es-en-es i Naša Maja koja je isto toliko okasnila, pa nekadašnji jurišnici „Kosmedavaspogledauoči“, poput Jovanova, Bakareca, Petkovića itd. koji su zakasnili i po osam godina ili Dogradonačelnika prestonice koji još mazohistički riba tragove višedecenijskog „žutila“ sa sebe. A pred preletačima – visokoletačima koji su, među naprednjake, jatom doleteli iz (stranaka i iz fotelja) „bivšeg bivšeg“ režima svakako je najveći teret dokazivanja pravovernosti.

 U knjizi Božidara Đermanovića – Đere, „Neulepšane istine“, objavljenoj još 1940. godine, u izdanju beogradske „Epohe“, ima jedna poučna pričica o (knjazu) Milošu i (gospodaru Tomi) Vučiću (Perišiću) i njihovim poltronima:

„Neki prota, da bi s udobrio Vučiću, napiše mu pesmu. Pesmom je veličao Vučića na račun Milošev. Ali, kad se vratio Miloš za knjaza, proti nije ništa drugo ostalo no da napiše pesmu i Milošu. Tako, odnekud, Miloš dođe, pored svoje pesme, i do one povećene Vučiću, jer su se protini prijatelji, po običaju, za to postarali.

Miloš uze obe pesme preda se i pozva protu. Kad je prota ušao kod Miloša, i obe pesme ugledao, pretrnuo je.

-Jesi li ti pisao ove pesme? – pitaše Miloš. -Jesam, gospodaru – odgovori prota. -E, nisam znao da si ovako dobar pesnik, samo ove dve pesme ne mogu da budu zajedno, kao ni ja i Vučić. Ti se sad reši koju ćeš od ove pojesti – reče Miloš oštro. -Kako ću, gospodaru, pojesti toliku artiju?! – kukaše prota. -Kako znaš, samo odavde živ nećeš izaći dok jednu od ove dve pesme ne pojedeš.

I prota je ostao sam u sobi, dobio od momka vode, i – pojeo pesmu Vučićevu.

Ako se ovako počne u današnje vreme, onda bi se pojela sva hartija – konstatovao je, još pre 80 godina, Božidar Đermanović.

U međuvremenu su regrutovane i uvežbavane čitave jedinice mladih naprednih, sada već profesionalnih, poltrona koji se po javnim medijskim poligonima i za govornicama dnevno nadvikuju u neumerenom, neumesnom i preteranom hvalenju i divljenju do obožavanja Jednog Čoveka. Eks-ministar Genitalija je čak oslikao i sopstvenu majicu likovima, valjda, našega Vrhovnika i, rekao bih na prvu loptu, (nekada Velikog Sina Velikog Kim Il Sunga, a danas Velikog Oca Velikog Kim DŽong Una) Kim DŽong Ila, sa namerom da pruži podršku Velikom bratu našega Vrhovnika u njegovoj bici sa koronom. Napadno, zaglušujuće i sladostrasno, isključivo javno, jer se samo takvo beleži kao „pozitivno brojanje“, OBOŽAVANjE Jednog Čoveka, navodi na zaključak da su status i moć tih ulizica direktno proporcionalni sa glasnošću njihovog javnog podilaženja Vrhovniku i, paralelno, silinom njihovog diskvalifikovanja, dehumanizovanja i targetiranja svih koji ne misle kao oni. A, dokle to ide, evo dva lična primera: Rečeni popečitelj u najmanje tri Vrhovnikove vlade, iste one julske večeri kada sam javno podržao Vrhovnikovu najavu povlačenja sa mesta šefa Es-en-esa, nazvao me je „Đilasovim plaćenikom“! Neki Bakarac, za koga sam čuo kad je po skupštinama džabalebario kao vojnik, tada vladajućeg, De-es-esa i za koga, do tada, nisam ni znao da se priheftao za ovu vlast - 10. marta prošle godine nazvao me je „mutiranim virusom“, samo zato što sam, dobronamerno, informisao Vrhovnika da mu je neko podvalio nacistički slogan „Unseren Kindern – die Zukunft durch AH“, kao ime njegove izborne liste...

Veruje li neko da takvi sve to čine iz nepatvorene ljubavi prema Vrhovniku ili zato što ih žulja briga za njihove stolice, privilegije i sinekure?

Veruje li neko da takvi sve to čine iz nepatvorene ljubavi prema Vrhovniku ili zato što ih žulja briga za njihove stolice, privilegije i sinekure?

Ovu apologiju (kontraudar na one koji su doveli u pitanje neku dogmu) često je raspirivao i sam Vrhovnik time što je, u više navrata, svojoj partijskoj vojsci komandovao uzbunu i javno proz(i)vao stranačke kolege da ga nedovoljno brane od napada zle opozicije i još gore strane agenture.

A kako se, po pravilu, završavaju ovakva besprizorna ulizištva, najefektnije je, kroz sudbinu svoju i svoga muža, opisala Mira Marković u autobiografiji pod naslovom „Bilo je to ovako“ (izdanje Kompanije „Novosti“, 2015):

„Prvi put u životu, Novu godinu (2001) smo dočekali sami... Od onih dvanaest, sa kojima smo godinama čekalu svaku Novu godinu, niko se nije javio. Svih tih godina su se već u decembru javljali da preciziramo dan u kome ćemo se svi okupiti u Karađorđevu. A otkad su postali ambasadori, sredinom devedesetih, svi su napuštali svoje ambasade, stizali u Karađorđevo nekoliko dana pred Novu godinu i ostajali smo zajedno uglavnom do Božića... Ali, samo godinu dana ranije, na dočeku 2000. godine, skoro svi su se javno kleli da ćemo tako zajedno čekati Nove godine dok smo zdravi i živi. U noći u kojoj je stizala sledeća, svi smo bili i zdravi i živi. Samo Slobodan više nije bio predsednik...“

A šta se dešavalo godinama pre toga, dok je pokojni Milošević bio sve i svja u Srbiji:

„... na tu planinu (vila u Dubašnici, u planinama u istočnoj Srbiji, prim.C.M), na odmor ni leti ni zimi, više nismo odlazili sami. Pošto sam svim našim drugovima prijavila da je tamo lepo, divno, prostrano, zeleno, mirno, mnogi su dolazili da budu sa nama. Više ni jednog leta i ni jedne zime nećemo biti sami ni jedan jedini dan. Sa nama su godinama letovali ili zimovali ili i jedno i drugo... ... Naš boravak u Karađorđevu je bio gotovo identičan sa boravcima u Dubašnici. Sa nama su stalno dolazili bliski drugovi, saradnici. I bilo ih je svaki put kad smo mi bili tamo bar deset, dvanaest, nekad i više... ... i tako smo zajedno čekali sve Nove godine u Karađorđevu čitavu deceniju, do 2000. godine. I Novu 2000. ... Ali, dolazili su redovno, skoro svi, i za ostale praznike... Taj novogodišnji sastav se ponovo okupljao za Prvi maj, u Karađorđevu, za moj rođendan 10. jula u Beogradu, neki su ostajali do 20. avgusta za Slobodanov rođendan, neki su se vraćali natrag, pa ponovo dolazili u avgustu. Slobodanov rođendan smo uvek slavili u Dubašnici. I mi skoro nikoga nismo zvali. Prosto su svi smatrali da iz drugarskih razloga treba da su tu...

A onda se zgodio 5. oktobar 2000. U poglavlju pod naslovom „Nikad više“, M. Marković, grozničavo, beleži:

„Sedmog oktobra, prvi put u životu spustio mi je slušalicu... Slobodan više nije bio predsednik. Svaki kontakt s njim i njegovom porodicom mogao je da bude kompromitantan za njega... A mi ga više nikada nismo čuli ni videli...

... oni, sa kojima smo se, do 24. septembra, prethodnih dvadeset godina čuli talefonom skoro svakog dana, provodili zajedno sve letnje i zimske raspuste, vodili najdelikatnije porodične razgovore, delili sve političke i lične radosti i brige, posle tog datuma nisu nam se više nikada javili...

"Prvi put u životu, Novu godinu (2001.) smo dočekali sami. Od onih dvanaest, sa kojima smo godinama čekali svaku novu godinu, NIKO se nije javio".

— Đorđe Vukadinović (@djordjenspm) April 6, 2021

... Nisam se trudila da se setim poslednje novogodišnje noći u kojoj smo bili zajedno i pesme „Otišli su drugovi“, koju sam pustila u ponoć. I otišli su drugovi, svi iz te noći, deset meseci kasnije, kada je Slobodan prestao da bude predsednik. Tačno posle deset godina u kojima smo zajedno proveli takve noći...

... Sedmog oktobra sam tražila našeg druga, htela sam da ga pozovem da svrati do nas. Da razgovaramo, pijemo kafu, ručamo, kao što smo često činili zajedno, za takve susrete on je uvek bio spreman, bar prethodnih deset godina. Ali ga nije bilo ni na jednom od telefona na kojima sam ga obično dobijala... Tačno dve nedelje ranije, na Marijinom rođendanu, u noći između 22. i 23. septembra, jedan dan pred izbore, čestitao je Slobodanu pobedu na izborima za predsednika. Gledali smo ga sa lakim prebacivanjem. Stvarno je preterao. Izbori su tek prekosutra, a treba da sačekamo i izborne rezultate...

Odjednom su dojučerašnji ministri, savezni i republički funkcioneri, dekani i rektori, direktori... svi članovi JUL-a, kada su im prestale funkcije u državi, počeli da podnose ostavke u partiji... JUL im je bio instrument da sve to budu. Kad taj instrument nije mogao više da funkcioniše, nije im bio potreban..

... on sa kojim smo se toliko družili, koji je rođendane svoje dece slavio, ne u dane kada su se rodila, već u dane kada je Slobodan mogao da dođe, i na njih je zvao naše, a ne svoje prijatelje, da bi Slobodanu i meni bilo prijatnije - sad me nije „video“..

... (u noći hapšenja) kompletno obezbeđenje je napustilo svog šefa. Ostao je samo jedan i to jedan od retkih koji se nije kleo u večnu odanost!“

A, u poglavlju „Stampedo“, M. Marković, između ostalog, piše: „... U JUL-u sam počela da dobijam ostavke. Pisane, i poneku usmenu. Bile su nežne i glupe... Odjednom su dojučerašnji ministri, savezni i republički funkcioneri, dekani i rektori, direktori... svi članovi JUL-a, kada su im prestale funkcije u državi, počeli da podnose ostavke u partiji... JUL im je bio instrument da sve to budu. Kad taj instrument nije mogao više da funkcioniše, nije im bio potreban... JUL je napravio od nekih provincijskih lekara, provincijskih novinara, provincijskih direktora i provincijskih nastavnika visoke republičke i državne funkcionere. Došli su iz svojih malih opština da žive u Beogradu, dobili velike stanove na reprezentativnim lokacijama, automobile, šofere, kabinete, sekretarice, saradnike....“

Na kraju smo ove, „treće faze falsifikovanja propagandnog karasevdaha nemačkih nacionalsocijalista, iz polovine i kraja tridesetih godina prošlog veka“ (tekst „(Ne)moguća misija: Vrhovnik kao predsednik – posrednik“, 2.3.2021, cvijetinmilivojevic.blogspot.com), u kojoj je osnovna zadata propagandna matrica javno uterivanje ljubavi prema vođi.

Pošto sva naprednjačka propaganda, u poslednje dve godine, liči, kao jaje jajetu, na, neka mi Bog oprosti, nemačku nacionalsocijalističku (pre početka Drugog rata), posle uvođenja svevidećeg oka i uha „Ganz Deutschland hört den Führer mit dem Volksempfänger „ – „Cela Nemačka sluša/čuje Firera putem narodnog prijemnika (jedinog radija)" – za očekivati je uskoro i fatalističke naprednjačke poruke tipa „Unsere letzte Hoffnung AN - Naša poslednja nada AV"

Za njega se, Bogu hvala, barem da se to zna, još ne mole po hramovima Srpske pravoslavne crkve, ali ga je, recimo, počivši patrijarh Irinej, u dva navrata, uoči izbora, odlikovao verbalnim atributom „lava“ za hrabrost, a onda i stvarnim Ordenom Svetoga Save, upravo na 600. godišnjicu autokefalnosti SPC.

Deca našemu Vrhovniku, doduše, još ne pišu pisma i pesmice kao moja generacija što je drugu Titu, ali sve češće ih kolektivno prima, pa su mu, eto, i za poslednji rođendan, dečica čak i pesmu (pred kamerama, naravno) otpevala.

Pošto sva naprednjačka propaganda, u poslednje dve godine, liči, kao jaje jajetu, na, neka mi Bog oprosti, nemačku nacionalsocijalističku (pre početka Drugog rata), posle uvođenja svevidećeg oka i uha „Ganz Deutschland hört den Führer mit dem Volksempfänger „ – „Cela Nemačka sluša/čuje Firera putem narodnog prijemnika (jedinog radija)" – za očekivati je uskoro i fatalističke naprednjačke poruke tipa „Unsere letzte Hoffnung AN - Naša poslednja nada AV".

A onda, bilo šta da, od ovoga što sledi, Vrhovnikova propaganda „pozajmi“ iz Rajha, biće mu, nekako, sasvim primereno. I: „Führer hat immer recht „ (Vođa je uvek u pravu). I: „Ja! Führer wir folgen Dir!“ (Da! Vođo, pratimo Te!). Pa, i nešto ovako: „Jugend dient dem Führer. Alle zehnjährigen in die HJ“ (Omladina / mladost služi vođi. Svaki desetogodišnjak / tinejdžer u H. omladinu)

(cvijetinmilivojevic.blogspot.com)