Српске "ратне репарације" или како је Запад издао Ђинђића

 Убрзо по преузимању места председника Владе Републике Србије, Зоран Ђинђић је схватио да су му западни савезници окренули леђа. Инсистирали су да Југославија призна већину дуга бивше државе међународним кредиторима, иако су камате неправедно ишле све време 1990-их, а сва средства и имовина у иностранству су нам били блокирани и нису нам били на располагању, услед економских санкција и ембарга на извоз робе, као и на увоз стратешких сировина. Ђинђић је ту ситуацију желео да реши банкротом државе и да се почне од нуле, али крупан капитал то није дозвољавао. Зашто би се нама дозволило да се уопште извучемо, када свака држава која изгуби рат мора да буде кажњена?

Да је Запад пружио Србији такву шансу 2000. године, данас бисмо били привреда у рангу источноевропских чланица Европске Уније, пре свега мислим на Чешку. Међутим, неко је одлучио да ћемо ми наше ратне репарације платити растакањем државне имовине, дакле трошењем супстанце. Прво су бачене у стечај 4 најзначајније српске банке, које су могле да буду саниране и да покрену српску привреду. Тиме је „Сартид“ растерећен дуговања као највећи њихов појединачни дужник, а онда је „Сартид“ поклоњен „УС Стеел“-у и тиме смо платили ратну репарацију Американцима.

Затим, продајом цементаре у Беочину, француском „Лафарге“[1] смо платили ратне репарације Французима. Осталим НАТО чланицама смо платили ратне репарације тако што смо на место 4 најзначајније банке уступили простор за тридесетак франшиза страних банака на тржишту. И тако смо створили финансијско тржиште зависно само од банака. Без берзе као основног тржишта капитализма, нисмо имали шансе да развијамо привреду. Незаинтересованост за покретањем Београдске берзе говори да Запад није имао намеру да уводи капитализам у Србији, већ само преко банкарског тржишта, које капитал пласира по високим каматама, да супстанцу извлачи из земље. Није нам дозвољен капитализам и тржишна економија, како бисмо развијали економију, него смо се задуживали по високим каматама, које ни привреда ни грађани нису могли да сервисирају, без трошења супстанце. Предузећа нису могла да дишу без свежег капитала, који никако из иностранства није долазио, а који је Ђинђићу био обећан пре демократских промена, да ће ући у Србији да се њена привреда обнови. Укинута је Служба друштвеног књиговодства, па није било контроле кретања капитала, а предузећа су отварала рачуне код пословних банака. Пошто је било велики број предузећа, укупни депозити су били огромни, чиме су банке акумулирале од већ посрнуле привреде велику количину капитала, која их ништа није коштала, а који су могли да пласирају по високим каматама истој тој привреди. Тако угушена предузећа су спремана за приватизацију да би се што брже продала, по ценама јефтинијим од цене њихових основних средстава. То се зове систем приватизације путем шок-терапије. Држава ће приватизованим предузећима опраштати дугове за порезе и доприносе, тако да купац неће имати реално неких великих обавеза да сервисира. Уместо да се из тих предузећа покрене производња, њихова имовина ће се продавати у комерцијалне сврхе – земљиште за изградњу зграда, машине за производњу у секундарне сировине... Запад је из Србије цедио суву дреновину.

Пошто су се изјаловила обећања Запада о уласку великог капитала у Србију, који ће покренути њену привреду, предеседнику Владе Ђинђићу је преостало само да иде по Европи да их подсећа на обећања дата пре 5. октобра 2000. године. Све што је добијао тамо су неке „донације“, као једнократну помоћ српском буџету или у виду неких пројеката за неке ствари које би биле применљиве у Африци, али не у некада полу-развијеној земљи југоисточне Европе (типа: едукација народа о користи прања руку, ради спречавања заразе). Прави шамар од западних савезника, Ђинђић је доживео у Немачкој, када му је током службене посете једна новинарка тутнула миркофон у лице и питала га: „Како вас није срамота да идете по Европи и просите паре за Србију“? Ђинђић се тада зацрвенео и схватио да западни савезници не само да неће да пошаљу капитал у Србију, који су обећали, него ће га отерати сваки пут када их буде подсећао на та обећања. Немци су га прозивали да иде по Европи да проси за Србију, али то јесте ишло са послом премијера Србије. Није се кандидовао за бундес-канцелара, него за премијера једне разорене и напаћене Србије, за њу се ваљало и понизити.  Дошао је у Србију и објаснио нам да се Запад не осећа одговорним ни за санкције, ни за бомбардовање Србије, које нам је уништило инфрастрктуру и доста производних погона, већ да за све то криве наш народ и Милошевића. Рекао нам је да од Запада можемо да добијемо само донације како бисмо обнављали инфраструктуру, али да су то стварно занемарљиви износи у поређењу са оним што је уништено у бомбардовању и да ћемо углавном то све морати да обнављамо сами из својих средстава.

Све ово што је Ђинђић видео, то је народ осећао у својим стомацима и видео у својим фрижидерима, да пара у држави није било! Ђинђић је постао најомраженија личност у том моменту у држави. Он је био лидер који свом народу није могао да обезбеди услове за живот. Ово је кратка скица ситуације у којој се српски премијер Ђинђић нашао: држава са уништеном инфраструктуром у бомбардовању 1999. године, привреда без обртних средстава за рад, тржиште капитала на којем постоје само стране банке које пласирају капитал по високим каматама, нема покретања Београдске берзе, држава не сме да улаже у покретање привреде, него да је приватизује, а Запад не даје обећану инфузију капитала. Шта је Ђинђићу преостало у том тренутку него да се ухвати Макса Вебера?

Тако је Ђинђић кренуо да прича о томе како смо ми лењ народ, да све зависи од нас, да све ми можемо ако будемо хтели да радимо, али паре са Запада више није помињао. Скроз је окренуо ону причу о социјалдемократи патриоти, који се залаже за државно власништво, коју је изградио о себи деведесетих и на којој је победио Шешеља у дебати у Биосопу „Реx“. Ђинђић је по вокацији био филозоф левичар, али је за потребе реалитета, у ситуацији када је издан од Запада, почео српском народу да прича капиталистичку филозофију, у коју он сам није ни најмање веровао. Једноставно причао нам је оно што су њему причали на Западу, када су одбијали да му дају обећани капитал за покретање српске привреде.

 Нас је комунизам оставио наивне и простодушне за XXИ век. Имали смо јак систем државне власти у коме си испрва када је уведен морао беспоговорно да слушаш власт да ти се не би десило стрељање или тешка робија. Касније је тај систем како је растао и развијао се у држави почео да примењује мање бруталне методе, али опет репресивне, тако су и генерације училе како треба веровати држави и државницима шта причају и да је све што држава ради за наше добро. Казне од државе су попуштале и нису се више делиле за тривијалности, али су свакако остајале бруталне за приговарање на рад државних органа. Расле су генерације слепо послушних и наивних грађана, који су учили да треба веровати држави, а учили су их управо родитељи који су видели бруталности. И тако како су се бруталности заборављале, наставиле су генерације да преносе следећим како треба веровати држави. И онда Ђинђић долази са позиције моћи и почиње да прича таквој генерацији да су лењи и да су они криви. Такви простодушни људи бивају у шоку и не знају како да реагују на ту причу, сем да ћуте и да се преиспитују.

Он иде тако на турнеју „Србија на добром путу“ покушавајући да шокира народ Веберовом филозофијом, да купи себи време за опстанак на власти, како би средио неке ствари са Западом и пробао да уради нешто. И то је цела позадина Ђинђићевог Вебера. Морао је да нас шокира и пацификује, јер је ситуација у држави била пред пуцање. Пара заиста није било у привреди, ни код грађана. Лоше се живело, а подршка радикалима је све више расла и то само пар година како су пали са власти, заједно са Милошевићем.

Ђинђићев глас је из критике наше колективне лењости, све више постајао глас који говори да ћемо све морати сами да урадимо. Технику негативне мотивације је почео да смењује са позитивном мотивацијом. Истина је полако допирала до нас - да нам Запад неће помоћи да станемо на ноге и да ћемо нашу економију морати да обнављамо сопственим снагама.

Да ли би премијер Ђинђић успео да ослањањем на сопствену акумулацију капитала државе покрене српску привреду, делимичном приватизацијом државних предузећа, а затим тај капитал улагао у стварање нових државних предузећа и оздрављење старих? Или би наставио да слуша Запад и да заврши шок-терапију, чиме би у кратком року приватизовао све што се приватизовати може и чекао да невидљива рука Адама Смита покрене капитализам, коме је хронично недостајало једно од три генеричка тржишта – берза као тржиште капитала? Никада нећемо добити одговор на та питања. Живот премијера Ђинђића је насилно прекинут злочиначким атентатом.

Запад је касно схватио да се огрешио о Зорана Ђинђића, јер му није дао ама баш никакву подршку да нормализује стање у српској економији после десет година рата, санкција, ембарга и апсолутне међународне изолације државе. После њ убиства на Западу су се попалиле црвене лапмпице, да би Србија могла да склизне у револуцију и да би крхка демократија, коју је он освојио могла лако да буде смењена револуционарним хаосом, који би покренуле најрадикалније снаге у друштву. Запад воли само оне револуције, које он спонзорише. Нестабилна Србија би лако могла да пренесе свој унутрашњи сукоб на простор бивше Југославије и то је била реална опасност. Зато је Запад решио да ублажи доктрину шок-терапије, те су радници предузећа на тендерској продаји добијали социјални програм: отпремнине по годинама радног стажа, док су у неким предузећима радници поседовали акције, те су имали приходе од њ продаје. Ти једнократни приходи радника од социјалног програма и акција су ишли директно у потрошњу, што је за кратко релаксирало стање у друштву. Пошто завршних рачуна државе нема, не зна се како су евидентирани и како су трошени приватизациони приходи државе.

Како би изгледале српска економија и српска држава да је премијер Ђинђић остао жив, то не можемо да знамо, али знамо једно – Ђинђића је издао Запад, јер га је оставио самог без обећаних новчаних средстава за покретање економије.