Politički život | |||
Srpska emotivna plitkoumnost |
ponedeljak, 19. januar 2009. | |
Srpsko javno mnenje, tokom poslednje kulminacije krize na Bliskom Istoku, iz saosećanja stalo je na stranu onoga ko više strada, a to su Palestinci. I neke naše nevladine organizacije, od onih nacionalnih do mondijalističkih, poslednjih dana zdušno osuđuju Izrael. Prve to rade jer su opravdano kivne na SAD, zemlju koja je ključni saveznik i zaštitnik Izraela, zbog odnosa prema Srbima i politike duplih standarda (u skladu sa kojima su i mnogo manje krvave akcije srpskih snaga proglašavane zločinačkim). Druge, jer skoro instinktivno osuđuju svako ispoljavanje nacionalnog duha i državne vitalnosti (ipak, to u ovom slučaju rade uzdržano, kako se ne bi zamerile svojim američkim patronima). Na stranu sada oni krugovi koje nije briga za srpske nacionalne interese. Međutim, oni kojima je do njih stalo, trebali bi da se sete da se Hamas ne bori samo za palestinske ciljeve (stvaranje nacionalne države), već i za opšte islamske. U pitanju je rat protiv „nevernika“ koji su se naselili na „muslimanskoj teritoriji“, a koje treba uništiti. Jer, ubeđeni su, islam treba da se širi, a ne sam da bude izložen tuđoj ekspanziji. Tokom rata u BiH, radi postizanja „svetog cilja“, tj. borbe protiv pravoslavnih Srba koji su se našli na putu jedne faze njegove realizacije, mnoštvo islamskih ratnika stupilo u redove armije bosanskih muslimana. Među njima nije bilo malo ni Palestinaca, a Hamas i Hezbolah aktivno su učestvovali u pružanju raznih vidova pomoći snagama pod kontrolom Sarajeva. S druge strane, ni jedan Izraelac nije se borio protiv Srba. Naprotiv, Izrael je prema nama zauzeo stav blagonaklone neutralnosti. Ko nešto zna o ratovima iz 90-ih, svestan je i da je Izrael, bez obzira na savezničke veze te zemlje sa Vašingtonom, bio jedan od kanala za snabdevanje srpskih snaga raznovrsnom vojnom opremom,. Naravno, neko će reći: „Pa američki Jevreji su uglavnom podržavali intervenciju protiv Srba“. To je tačno. Međutim, jedno je Izrael a drugo su američki Jevreji. Drugo, oni su najčešće liberalni mondijalisti a ne cionisti. Doduše, šta god načelno mislili, imaju simpatija prema Izraelu i kada se radi o toj zemlji odstupaju od svojih ideala, pa je aktivno podržavaju. Nisu oni baš u punoj meri globalistička sabraća pripadnika tzv. Druge Srbije, zaraženih nacionalnim mazohizmom koji je već prerastao u autošovinizam (mržnju prema sopstvenom narodu). S druge strane, američki Jevreji cionističkih opredeljenja, najčešće su bili na strani Srba, a neke njihove organizacije su redovno učestvovale u protestima naših sunarodnika protiv medijskog satanizovanja Srba i agresije na, nažalost uništenu, Srpsku Krajnu, Republiku Srpsku i Srbiju. Bez velikog pridavanja značaja balkanskim ratovima, ali ipak prosrpski raspoloženo, tokom minulih ratova bilo je i javno mnenje Izraela. Uostalom, nedavno sam se vratio iz obilaska Svete zemlje, i mogu da posvedočim da svi Izraelci sa kojima sam razgovarao (a nastojao sam da saznam šta misle), imaju simpatije prema Srbima i Srbiji. Oni su decenijama u sukobu sa većim delom islamskog sveta, pa im je simpatičan onaj ko je sa muslimanima ratovao. Naravno, izraelska državna politika nije tako uprošćena, ali vlada te zemlje ipak nije popustila pod američkim pritiscima, i nije priznala nelegalni secesionistički akt koji su doneli alabanski predstavnici u Skupštini naše južne pokrajine. Treba reći i da su neke muslimanske zemlje, kao što su Libija, Indonezija, Alžir ili Sirija, uprkos stavu većeg dela islamskog sveta, uistinu bile korektne prema nama tokom nastojanja našeg naroda zapadno od Drine da odbrani svoju, još ustavom SFRJ, zagarantovanu državnost. Činjenica je i da većina muslimanskih i arapskih zemalja nije priznala tzv. državu Kosovo. Ipak, na taj način nisu postupile iz solidarnosti prema Srbima (ne treba imati iluzije na čijoj strani su simpatije njihove javnosti), već zbog procene da bi priznavanjem nelegalne secesije radile i protiv sebe. Potpuno urušavanje međunarodnog prava, uz dalje sokoljenje Vašingtona da radi šta god hoće, jasno je koliko je opasno čak i njegovim „prijateljima“ u arapskom svetu. Ne treba imati ni iluziju da je onim cionistima kojima su Srbi simpatični mnogo stalo do nas. Zato, gledajmo svoja posla, i kada naši interesi nisu ugroženi pričajmo načelno o potrebi da konflikti budu miroljubivo razrešeni, osuđujmo generalno ljudsku patnju, ali ne zauzimajmo stav u prilog jedne od sukobljenih strana! Nije lako ne ispoljiti saosećanje prema onome ko pati (a ne zaboravimo da pate i izraelski civili koji su izloženi stalnim raketnim udarima i terorističkim napadima). Međutim, jednu stvar predstavljaju individualni ljudski odnosi, a drugu nacionalna politika. Države, a i one patriotske organizacije koje pretenduju da utiču na politički kurs, moraju da se rukovode razumom, i postupaju pragmatično u skladu sa surovom analizom koristi koju nacija može da ima, odnosno štete koju bi mogla da izbegne. Egoizam, bezosećajnost, svakako nisu nešto što je za pohvalu kada se radi o pojedincima. No, jesu odraz zrele državne politike. U slučaju aktuelnih sukoba između Izraela i Palestinaca u oblasti Gaze, naša zvanična politika pokazala se kao razborita. Nažalost, takvo nije i ponašanje dela nacionalno orijentisanih nevladinih organizacija i političkih aktera. Zato njihovim liderima predlažem da odu na neki od islamskih sajtova na srpskom jeziku (npr. www.islambosna.ba), pa da vide da tamo o nedavnom skupu solidarnosti sa Palestincima u Beogradu „govore“ sa oduševljenjem oni kojima je islamsko bratstvo na srcu. A mi valjda nismo toliko ludi da zbog toga što, s razlogom, ne marimo SAD, i što ljudski osećamo žaljenje zbog stradanja palestinskog naroda, čak i indirektno podržavamo one koji nam žele zlo. |