Srbija posle incidenta u Parizu - vlasti su već zaboravile, ali narod će pamtiti godinama

NSPM prenosi tekst intervjua sa jednim od naših urednika Nikolom Tanasićem, koji je na francuskom objavio portal Boulevard Voltaire. Francuski tekst intervjua možete pogledati ovde.

Šta za Srbiju predstavlja godišnjica 11. novembra 1918. godine?

Kada govorimo o Srbiji i Velikom ratu, važno je razumeti da kod nas to pitanje potpada pod drugačiju nacionalnu paradigmu nego na Zapadu, možda najbližu sećanju na Drugi svetski rat u Rusiji. U zapadnoj kulturi, Prvi svetski rat je bio besmislena klanica evropskih naroda, koji su ginuli u milionima zbog imperijalističke čarke oko preraspodele imovinskih prava na kolonije koje im nikada nisu ni pripadale.  Za narod Srbije, to je bilo pitanje života i smrti. Užasi koje su austrougarske snage počinile protiv mirnog stanovništva u Srbiji mogu se uporediti sa nacističkim zločinima, čitava sela i oblasti su istrebljene. Za Srbiju, Veliki rat je bio borba za opstanak, kao i za oslobođenja naših sunarodnika i drugih južnoslovenskih naroda od austrougarskog jarma (predstavite sebi, recimo, da u okupiranoj Bosni Dvojna monarhija nije ukinula kmetstvo sve do 1910. godine — u Srbiji je ono ukinuto 1804., čim je zemlja oslobođena od Turaka, i svega 15 godina nakon Francuske revolucije). Gubici stanovništva u ratu su bili poražavajući, ali herojstvo, upornost i snaga naših vojnika bila je besprekorna, skoro nadljudska. Većina Srba smatra da je generacija koja se borila u ratu bila najbolja koju smo ikada imali, a pobedu i ujedinjenje srpskog naroda smatra za najblistaviji trenutak nacionalne istorije.  Svako je nekoga izgubio u ratu, i svi smo mi potomci onih koji su ga preživeli. Mnogi među nama se smatraju nedostojnim naših predaka koji su tada ratovali, i zato sećanje na njih i njihovo dostojanstvo branimo i više, nego što branimo sopstveno.

Ljudi su preneraženo gledali grešku u protokolu vezano za predsednika Srbije Vučića, kako je to video narod u Srbiji?

Srbi su izrazito ponosit narod, pogotovo kada su u pitanju istorija i nacionalni simboli, poput sećanja na Veliki rat. Da se incident desio nekom drugom prilikom, povređena bi bila samo lična sujeta Predsednika, i mnogi u Srbiji bi se obradovali prilici da ga ismeju. Ali na tako jedan značajan, istorijski dan, „greška u protokolu“ je shvaćena kao ogromna nacionalna uvreda, i kao poniženje, ne samo za današnju Srbiju — koja možda i jeste siromašna i beznačajna — već za milion i dvesta hiljada žrtava Velikog rata (28% ukupnog i polovina muškog stanovništva zemlje), koje su stradale žestoko se boreći protiv neprijatelja Francuske.

Odnosi sa Francuskom su napeti još od jugoslovenskih ratova i NATO bombardovanja SRJ 1999. godine, a dodatno su se pogoršali nakon francuskog priznavanja samoproglašene nezavisnosti Kosova, tako da se ljudi uglavnom prisećaju savezništva iz dva svetska rata sa ironijom i cinizmom. Ali tokom prethodnih nekoliko meseci, prilikom obeležavanja sto godina proboja Solunskog fronta, a zatim oslobađanja brojnih srpskih gradova zajedničkim srpskim i francuskim snagama, oživljeno je dosta tog starog duha zajedničke borbe i prijateljstva između dva naroda. Ali to je sve, nažalost, izbrisao incident u Parizu.

Greška, nakon koje je odmah usledilo zvanično izvinjenje francuskog ambasadora u Beogradu. Može li se reći da je incident time zatvoren?

Što se tiče srpskih vlasti, on jeste zatvoren. Predsednik Vučić je već najavio nameru da „veličanstveno“ dočeka predsednika Makrona prilikom njegove nastupajuće posete Srbiji za nešto manje od mesec dana. Ali šira javnost neće lako preći preko ove povrede časti, budući da je sećanje na stradale u Velikom ratu nešto što se kod nas izrazito neguje. To će sigurno još godinama ostati kao mrlja na slici Francuske.

(Boulevard Voltaire)