Srbija na vetrometini

Kao svedok vremena, postavljam pitanje: zašto je poseta Medvedeva izazvala euforiju u političkoj eliti i masmedijima Srbije? Analizirajući to ponašanje i ovom prilikom se potvrdilo da su se mnogi Srbi prilagodili, ili, bolje rečeno, priključili svojim neprijateljima u već godinama neprekidnom obračunu sa Srbijom.

Sa diplomatskog aspekta, sve posete se planiraju i pripremaju dugoročno. Ima i onih iznenadnih, ali samo kada su krizni momenti u pitanju. Ova poseta je dugo pripremana. Do nje ne bi ni došlo da ruska strana nije unapred odobrila (osim Programa, što je uobičajeno) svaku reč koja će se javno izgovoriti. Tekstovi su usaglašavani, zato imaju težinu. Oni koji su to posmatrali površno, doživeli su ih, ili im je tako odgovaralo, samo kao prigodne tesktove o jubileju – danu oslobođenja Bograda. To se posebno odnosi na sadržaj govora predsednika Srbije. Gosti, međutim, nisu zahtevali da scenario Akademije obiluje kičom, tako da su se na momente osećali nelagodno, jer nisu očekivali ovoliku krajnost. Malo je falilo da se Tito pojavi na belom konju, na kome jaše „uz usku stazu planinsku visoko“.

Jednom rečju, politička elita (DS) stisnula je zube da izgura posetu, da je otalja, skrpi, jer u suštini smatra da za pravu konstruktivnu saradnju nema prostora, što ruskoj strani nije nepoznato. A o ponašanju i izjavama vođa nekih drugih partija (pokazali su „neviđenu hrabrost“, kao i neki ministri – bojkotovali su posetu), nema smisla govoriti. Analogno ovome, potrebno je dodati da nije sve preneseno u masmedijima, odnosno istupanja su frizirana ili su pojedini delovi programa posete prenošeni sa podsmehom („na groblju se okupila neka šačica rusofila“, „grad je opusteo“ i sl. – B92).

Poseta je bila čista promocija DS. Govor predsednika Srbije na Akademiji je odraz stanja u partitokratijskoj zemlji. Zanemariv je procenat onih koji nisu iznenađeni sadržajem govora. Ko god je gledao prenos iz „Centra Sava“ i slušao govor, a želi dobro ovoj zemlji, istovremeno se radovao i kukao. Naime, radi se o tome da je govor još jedan veliki kamen spoticanja, razdora, raspolućenja Srbije na evroatlantiste i rusofile (osim na četnike, partizane, ljotićevce, nedićevce), a svima nama je dodijalo da živimo u raskomadanoj Srbiji.

Predsednik zna da Srbija neće ući u EU još dve decenije, kako je kroz zube nedavno procedio jedan evropski zvaničnik. Nikada šef DS nije imao tako uspešan promotivni (predizborni) miting kao na Akademiji. Da li je to slučajnost ili velika igra: ovo je treći put da Rusi duvaju u jedra DS (podsetimo se da je, u vreme poslednje predizborne kampanje, predsednik Srbije boravio u Rusiji).

Zapad se nije uzbuđivao zbog posete Medvedeva. Nije se plašio te posete kao što se plašio sličnih poseta u doba vladavine Josipa Broza (na primer, poseta Brežnjeva, uzrokovana maspokom u Hrvatskoj i direktna ponuda sovjetske strane na razgovorima u Karađorđevu da vojno interveniše). Zadovoljan je što je masmedijima i raznim likovima dozvoljeno da pljuju do mile volje, uoči i u toku same posete, što je bez presedana u novijoj istoriji, kada su posete u pitanju. Posle posete nastavljeno je sa obezvređivanjem, čak i onoga šta je Medvedev doneo u džaku, ili kako neki pišu, „to je mrvica pri onome koliko je Srbiji doneo Zapad i MMF“.

Tako su mnogi Srbi (o drugim nacijama u Srbiji nemam pravo da govorim, odnosno, strah me je da govorim), postavši zarobljenici Zapada, zaboravili da gosta treba dočekati dostojanstveno, kulturno, shodno tradiciji, onako kako to umeju da dočekaju srpski domaćini. Dato je zeleno svetlo poslanicima da ocenjuju posetu. Nisu oni kompetentni da daju ocene, što je pokazalo i banaliziranje u smislu ko se sa kim poljubio („mudra“ prepirka između šefa jedne partije i predsednice parlamenta).

Rusi su došli u kratku posetu – na jedan dan. Ponešto su progovorili, ali kontakt sa narodom nisu imali. Poseta, gde bi bili uključeni i građani, nije verifikovana. Nametnut je vrlo oštar režim bezbednosti, da se i na taj način poseta suzi. Sve se u nekim momentima svodilo ne neukusne ocene, koliko će posetilac dati, odrešiti kesu.

Upoređivanje posete Medvedeva sa posetom Bajdena, takođe je neukusno. Ako ništa drugo, radi se o potpredsedniku jedne i predsedniku druge države. Čak ni sa aspekta bezbednosti, te se posete ne mogu upoređivati. Američki specijalci su, pre i u toku posete Bajdena, po Beogradu i šire, vršljali do mile volje.

E, sada je evidentno zašto je predsednik Srbije napravio pravu „bombu“ u Berlinu i to uoči same posete. Zapad je upravo eksponirao predsednika Srbije, kome dolazi u posetu Medvedev, da govori o Gorbačovu, a ne, primera radi, genseka NATO ili nekog drugog. Niko se od zapadnih zvaničnika ne bi usudio da izgovori ono što je izgovorio predsednik Srbije, jer bi se posumnjalo da je Gorbačov bio plaćenik.

Gorbačov je rasturio SSSR i Varšavski pakt, nakon čega mu je Buš poslao čestitku. Dakle, pobednik čestita poraženom, zato se postavlja pitanje da li je to bio cinizam, ironija, licemerje ili čestitka samome sebi. Gorbačov je pokazao da je diletant u politici. Poslao je Rusiju u ambis i haos. I ne samo Rusiju. Nasilno rasturanje Jugoslavije je direktna posledica rasturanja SSSR-a i Varšavskog pakta, a o NATO agresiji da se i ne govori. Predsednik Srbije je pročitao odu o Gorbačovu i zahvalio mu se, „jer je doneo slobodu narodima“. Što su potekli potoci krvi na prostorima bivše Jugoslavije, šta se desilo srpskom narodu u Hrvatskoj i Kosmetu, to govorniku nije bitno.

Zašto je srpska strana to sebi dozvolila, kada Rusiju danas vode neki drugi ljudi, koji su i ovom posetom želeli da se ograde od Jeljcina i Gorbačova i da neke negativne stvari u odnosima prebace na njih. Oni su želeli da pokažu da su to odnosi Rusije i Srbije, da je to vekovni kontinuitet odnosa, jer je carska Rusija imala odnose sa Srbijom, a ne sa drugim republikama Jugoslavije, koje nisu imale tu istorijsku nit. Zato ruski ambasador u svom ponašanju meri svaku izgovorenu reč. Uoči posete primio je preživele borce koji su zajedno sa crvenoarmejcima oslobađali Beograd. Pitao ih je: „Vi ste se borili za oslobođenje Beograda, zašto se onda toga stidite?“ To je bila poruka svim građanima Srbije, koji imaju Titovu i Čerčilovu (Englezi su iz pećine na Visu bukvalno oteli Tita i odvezli na noge Staljinu, kada je dogovoreno da Rusi prođu samo preko Srbije) verziju Drugog svetskog rata u glavi. Politička elita u Srbiji je suviše plitka, nema istorijsku svest.

Bilo bi izuzetno interesantno saznati šta je Medvedev ispričao Putinu. To će ubudiće određivati međusobne odnose. Te priče o četiri stuba spoljne politike, izazivaju podsmeh kod ozbiljnih političara i analitičara. Srbija će se morati opredeliti. Što pre, to bolje. Uostalom, Rusija je treći stub, prema vođi G17 plus, na šta ona neće pristati. Ne bi se trebalo iznenaditi da nakon ove posete dođe do zahlađenja odnosa između Beograda i Moskve.