Srbija na truloj evropskoj dasci

Borio sam se i to je dovoljno.

1. Uvod

Još od daleke 2006. povremeno pišemo na stanicama portala Nove srpske političke misli na temu Srbije i Evropske unije (EU).[1] Kako vreme protiče, stanje je za Srbiju, nažalost, po tom pitanju sve tmurnije i smutnije. Od Srbije se zahteva sve više, a nudi joj se sve manje i sve nepovoljnije. Ovaj članak je samo nastavak pređašnjih rasprava i na ranije obrađene teme osvrće se u najmanjoj mogućoj meri. Dok sa jedne stane vlasti u Srbiji lakoverno i skoro bezglavo srljaju u EU, dotle se u raspravama skoro potpuno zapostavlja isto toliko bitna, ili još bitnija druga strana iste jednačine: u kakvu se to EU zaputila Srbija i šta se nudi ili dobija za uzvrat od EU?

U raspravama se prećutno prelazi preko dve izuzetno hrabre i neizvesne pretpostavke, kao da one ne postoje. Prva je da će EU da postoji u sledećih pet ili 15 godina. Verovatno hoće u nekom obliku, ali je velika nepoznanica budućnost evrozone i budući sadržaj politika i obim članstva u EU. Druga je da će EU da ostane i dalje privlačna da u njenom članstvu ostanu i opstanu sadašnje zemlje članice, a nove da joj se priključe. Posle uvoda, ovaj članak počinje raspravu o lakovernom srljanju Srbije u EU na koju se nadovezuje diplomatska alhemija u pogledu odustajanja Srbije od Kosova i Metohije. Grčki problem i sumrak evrozone su obrađeni u posebnim poglavljima. Zajednička spoljna politika EU, odnos EU prema malim zemljama, Euleks, upravljanje Srbijom, priliv fondova iz EU i strana ulaganja su zasebno izneti pre zaključka da se Srbija bezglavo uputila na palubu trećeg razreda na Titaniku.

2. Srljanje u EU

Prilikom bezglavog i lakovernog srljanja Srbije u "topli i prijateljski" zagrljaj EU, zaboravlja se činjenica da je EU u egzistencijalnoj krizi, da evro razjedinjuje zemlje EU umesto da ih zbližava i da je budućnost EU neizvesna. Pitanje je da li će EU i da postoji posle britanskog referenduma 2017. i izbora u Francuskoj? Da li vredi pristupati takvoj organizaciji i platiti gorku i nepovratnu cenu?  

Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije, poručio je 2012. protivnicima integracije Srbije u EU da će Srbija iz "inata" postati članica EU.[2] Od demokratski izabranih državnika se očekuje da razborito deluju u korist dobrobiti države i njenih građana. Inat je poriv koji bi trebalo lečiti i u okolnostima mladosti. Za tako nešto postoje čak i srednjoškolski psiholozi koji pomažu dečici da prevaziđu takve teškoće i razmišljaju zrelo i razborito. Zorana Mihajlović, potpredsednik Vlade Srbije, izjavila je da ‘Sprovodimo reforme i idemo ka članstvu u EU, svidelo se to nekome ili ne’.[3] Pitanje je šta ako se od EU ili njenih država članica Srbiji ispostavi vrlo verovatan obavezujući račun sa visokom cenom u pogledu jednostranog priznavanja nezavisnosti države Kosovo ili uništenje Republike Srpske i njeno slivanje sa ostatkom Bosne i Hercegovone ili čak i neka vrsta nezavisnosti Vojvodine? Uz to su i pitanja granice sa Hrvatskom, "zelene transverzale", Raške oblasti,... Kako će takvi zahtevi da se sviđaju nekome ili ne, pa čak i inadžijama? Ili je takvo ponašanje mentalitet samoubice koji svesno skače u živi pesak.

U pogledu pristupanja Srbije EU Ivica Dačić, tadašnji premijer Srbije, izjavio je da ‘mi prvo treba da uđemo pa ćemo videti da izađemo ako je loše.’[4] Slično je ponovio "potrebno je ući u EU, a ukoliko nam se ne sviđa, lako ćemo izaći".[5] Ovakva izjava, čak državna politika, zahteva ozbiljno objašnjenje jer pokazuje da mu poznavanje funkcionisanja EU nije jača strana. Nekoliko bitnih nepoznanica treba da budu razotkrivene:

· EU nije ekspres restoran da se u njega ulazi i izlazi kako se kome kad ćefne. Srbija nije još uvek počela pregovore ni o prvom poglavlju za pristupanje EU, a ne zna se već godinama kada će to početi.

· Kako se teško pristupa EU, tako se iz nje teško i izlazi. EU ne gleda uopšte blagonaklono na moguće napuštanje EU. Britaniji je iz Brisela zaprećeno sankcijama ako ta zemlja napusti EU.

· Glavna stvar na koju Dačić (i drugi koji tako misle) treba da odgovori je sledeća: ako Srbija napusti EU, da li će da dobije nazad svoja uložena sredstva? Taj ulog može lako da bude prihvaćena nezavisnost Kosova i Metohije; uništenje Republike Srpske kao administrativno-političko-teritorijalne jedinice; pa pitanja oko Vojvodine, Raške oblasti...

Zaslepljenost EU ili teledirigovanost može da se vidi i iz drugih izjava srpskih vlastodržaca. "Bivši predsednik Srbije Boris Tadić tražio je u januaru 2008. godine, prilikom potpisivanja gasnog sporazuma Srbije i Rusije, da Rusi pomognu Srbiju gradnjom skladišta gasa u Tuzli?!"[6] I na kraju, Tadić je iskorišćen od Zapada kao papirna maramica i pušten je niz političku vodu isto kao što je to bio slučaj sa čitavim nizom drugih srpskih političara i visokih oficira. Za utehu, Tadić je dobio nagradu Kvadriga 2008. Ništa bolje neće proći ni sadašnja garnitura na vlasti u Srbiji. Ipak, najveći uspeh Srpske napredne stranke je u tome što je pokazala da su partije na vlasti smenjive na izborima. To još uvek nije jasno Bojanu Pajtiću kojem još uvek vire iz džepa bodrumske avionske karte pokazane u najvišem zakonodavnom telu Srbije.

Svojevremeno je Hilari Klinton, državni sekretar Sjedinjenih Američkih Država, pohvalila politiku Srbije i rekla predsedniku Tadiću: "Mi verujemo u potencijale Srbije. Apsolutno smo ubeđeni da Srbija može biti ne samo član Evropske unije, nego i lider u Evropi."[7] Dejvid Mekalister (iz Nemačke), izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju kaže da "Nemačka uviđa značaj Srbije i vidi je kao predvodnicu u evropskim integracijama zapadnog Balkana".[8] Koja divota za uši vlasti u Srbiji, vlasti koja nije u stanju da organizuje redovno suđenje tajkunima (Miroslavu Miškoviću) ili bivšem ministru (Oliveru Duliću) ili da smesta smeni direktora državne Visoke poslovne škole u Novom Sadu (Dragicu Tomić) zbog bećarskog rasipanja novca poreskih obveznika i zloupotrebe službene dužnosti (a tu joj je još i sumnja u originalnost njenog doktorata).[9] 

EU je umorna i iscrpljena zbog velikog i teškog istočnog proširenja 2004. i 2007, pa joj uopšte nije potrebna u članstvu još jedna problematična država kao što je to Srbija.[10] EU dobro zna da bi Srbija bila ne doprinosilac "evropskim vrednostima", već njihov potrošač. Karl Bilt, ministar inostranih poslova Švedske i evropski politički "dugoprugaš" izjavio je da je "istočno pravoslavlje glavna pretnja civilizaciji Zapada."[11] Zato se lestvica za pristupanje EU neprekidno pomera na viši nivo. Zbog trnovitog iskustva sa istočnim proširenjem EU više nema nikakvu stvarnu nameru ni mogućnost da primi zemlje u neku vrstu zabavišta EU, već samo države koje mogu odmah da upišu fakultet u EU. Norveška, Švajcarska i Island su vrlo razvijene demokratske države koje bi bile doprinosioci evropskim vrednostima i fondovima, ali te zemlje već decenijama izbegavaju da pristupe EU iako bi ih EU vrlo rado videla u svom članstvu. Island je na kratko ‘flertovao’ sa EU o pristupanju, ali je napustio pregovarački sto 2013.

Mnoge stvari u reorganizovanju sopstvenog funkcionisanja Srbija može i treba da učini sama. Ali postoje bar dve oblasti u kojima pritisak EU mora da bude žestok i beskompromisan. Prve oblasti su pravna država i obrazovanje. Najbolji primer za tu poraznu oblast u Srbiji je afera "indeks" iz 2007. za koju niko nije osuđen. Pravna država nije u stanju da presudi ni posle osam godina slučaj prodavanja ispita i diploma na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, a optuženi profesor Predrag Stojanović je u međuvremenu unapređen u dekana.[12] Da li "pravna država" Srbija čeka da ovaj sramni slučaj zastari? Na dobrom je putu. Sa jedne strane, na ovakav način se ne ide u EU, a sa druge, nije velika briga EU i njenih zemalja članica za ovakve stvari u Srbiji. Njih zanima prvenstveno da se Srbija što pre odrekne svoje kosovske kolevke pa potom i podrške Republici Srpskoj. A od EU će za Srbiju biti šta bude u nekoj dalekoj budućnosti, profesori će biti u penziji, a od njih obučeni pravnici na vlasti.

Druga oblast je zaštita životne okoline u Srbiji. Sprovođenje standarda EU u toj oblasti može da staje Srbiju oko €12 milijardi. To je velika mogućnost i za zapošljavanje i za bitno povećanje kvaliteta života građana. To su ogromna sredstva i svaka pomoć je u toj oblasti dobrodošla. EU može i treba tu da pomogne čisto iz sopstvene koristi, pa bilo da je Srbija u punopravnom članstvu EU ili ne.

Lakoverni zanesenjaci u pogledu pristupanja Srbije EU nisu sposobni ni da čuju ni da shvate više puta jasno ponovljenu stvar sa najviših vrhova EU da do kraja tekuće decenije nema proširenja EU.[13] U prilog ovome govori i jasna činjenica da je 2014. ukinuto radno mesto komesara za proširenje u Evropskoj komisiji. EU je zaokupljena bitnim sopstvenim unutrašnjim problemima kao što su to neizvesna budućnost evrozone, uvrežena ekonomska stagnacija, nezaposlenost, terorizam, imigracija, energija, odnosi sa Rusijom, tako da proširenje EU ne predstavlja nikakav prioritet ni interes za EU još dugi niz godina. Ovo je pojačano činjenicom da je Srbija problematična država. Druga je stvar što se u Srbiji pitanje pristupanja EU naduvava do nezasluženih razmera i predstavlja kao političko pitanje "života ili smrti". Uz to, veliko je pitanje kako će da izgleda EU za pet ili više godina, koja će da bude njena sadržina i članstvo u to vreme i da li će sadašnje zemlje članice da budu čile i orne u pogledu daljeg članstva u EU.

3. Zbrzati "naivnu" Srbiju po pitanju Kosova i Metohije[14]

Diplomatsko-politička alhemija kojoj je izložena Srbija može da se vidi iz nekoliko primera. Ambasador EU u Srbiji Majkl Devenport izjavio je sledeće: "Pozicija Evropske unije je jasna i EU o tome ima jedinstven stav: od Srbije se ne traži da prizna nezavisnost Kosova. Od Beograda i Prištine se očekuje da dosledno sprovedu u delo sve što je dogovoreno i da doprinesu zajedničkom cilju sveobuhvatne normalizacije odnosa."[15] U navedenom diplomatskom stavu treba dešifrovati bar dve tanko skrivene poruke, jer je "đavo uvek u detaljima". Nije uvek u politici i diplomatiji bitno šta se kaže, već je često važnije ono što se ne izjavi. Prvo, "EU o tome ima jedinstven stav" to je možda tačno. Organi EU sa kojima se pregovara o članstvu Srbije u EU to možda neće zahtevati od Srbije. Ali šta je sa zemljama članicama ponaosob? Svaka zemlja članica ima svoje neotuđivo pravo da zahteva od zemlje koja pristupa EU ustupke za koje smatra da su bitni. Da li će zemlje kao što je to Nemačka, Holandija, Belgija, Švedska, Danska, Britanija (ako ostane u EU), a da ne spominjemo države u susedstvu da zahtevaju priznanje nezavisnosti Kosova i Metohije?[16] Drugo, "od Srbije se ne traži" to je rečeno u sadašnjem vremenu. A da li će to da se traži u budućnosti, to nije izrečeno. Poneki se nadaju da se to neće dogoditi, ali nada je trula daska kao savet za nacionalnu politiku.   

Nemački ambasador u Srbiji Hajnc Vilhelm je "izrazio uverenje da bi zahtev za priznanje Kosova onemogućio dalje pregovore sa Prištinom. U ovom trenutku to nije uslov, ali niko ne zna šta će biti za 10 ili 15 godina".[17] Kao i uvek, treba odati priznanje, poštovanje i zahvalnost na poslovičnoj nemačkoj otvorenosti i jasnoći, pogotovo u pogledu jasno iznetog vremenskog okvira.

Ministar za inostrane poslove Ivica Dačić je izjavio: "Stav Evropske unije nikada ne može biti da Srbija mora da prizna nezavisnost Kosova pre ulaska u EU, zato što to nisu uradile zemlje koje su članice Unije. ... Ne može se Srbiji nametnuti nešto što nisu uradile članice EU, naglasio je on i podsetio da ima pet članica EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova".[18] To je tačno ako se polovično posmatra stvar sa strane administracije EU, ali ne i ako se uzmu u obzir stavovi pojedinačnih zemalja članica EU. Šta ako, recimo, jednog trenutka Holandija ili Švedska postavi sledeći uslov za otvaranje ili zatvaranje samo jednog od 35 poglavlja: ili priznajte punu nezavisnost Kosova ili nema daljeg napretka na evropskom putu? Ili neka zemlja EU koja želi da se ‘sveti’ Rusiji postavi takav zahtev "jer su Srbi mali Rusi"? Takvih garancija nema, pogotovo ne pisanih, niti će ih ikada biti.

Upravljači EU neće tražiti od svojih pet zemalja članica da priznaju nezavisnost Kosova. To su ozbiljne države. Ono šta će se dogoditi je da će nekoliko zemalja EU koje su priznale nezavisnost Kosova da to traže od Srbije, inače nema napretka ili završetka "evropskog puta" za Srbiju. Kada ili ako Srbija na to pristane (borba šutog i rogatog), tada će pet država EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova biti dovedene pred svršen čin. To je prećutni plan.

U prvi plan se Srbiji natura pitanje "pune normalizacije" odnosa između Beograda i Prištine kao da gradonačelinici ta dva grada treba da normalizuju međusobne odnose. Prevedeno sa diplomatskog na razumljiv jezik, puna normalizacija podrazumeva da Srbija jednostrano prizna nezavisnost "države Kosovo" inače nema sadržajnih pregovora o pristupanju Srbije EU. Međutim, kako kaže Matija Bećković, "Ako bi priznali Kosovo, Srbija bi se obrukala, čak i pred onima koji to traže, zbog čega je prinuđena da se drži sebe ili da nestane."[19]

Treba uvek imati na umu da i za otpočinjanje i za zatvaranje svakog poglavlja ponaosob (ima ih 35) svaka zemlja članica EU(28) mora da ponaosob pruži svoju izričitu saglasnost. To znači 35x2x28=1960 toliko ima prepreka i mogućnosti za beskonačno kočenje pristupanja Srbije EU. Neviđeno kilavljenje oko datuma za početak pregovora oko prvog poglavlja samo je dokaz da Srbija uopšte nije potrebna EU. Pregovori o prvom poglavlju nisu ni počeli, a gorki zahtevi već stižu. Šta će biti tek kada se krene u pregovore? Neka se pripremi gušenje Republike Srpske (EU strana će ucenjivati Srbiju po ovom pitanju do sudnjeg dana, nije počelo, ali počeće), Vojvodina, Raška oblast, ... Bivši nemački Ambasador u Srbiji, Andreas Cobel je bio potpuno u pravu kada je sve ovo jasno predočio još 2007. Treba mu biti zahvalan na iskrenosti i upozorenju. Izgleda da ga je malo njih čulo, a još manje njih razumelo i shvatilo ozbiljno.

Imajući u vidu ukupan razvoj događaja i dalje ostaje na snazi izjava koju je dao jedan visoki briselski zvaničnik EU uglednom Ekonomistu: Jednom kada zemlja podnese molbu za pristupanje EU, ona postaje naš rob’.[20] Kako, na primer, izgledaju "pregovori" sa tehnokratama iz Brisela: "Uz 11 zahteva iz Brisela našim zvaničnicima je stigla čak i lista preporučenih odgovora koji bi zadovoljili EU! Praktično, kao da od nas očekuju samo da štrikliramo to što su „umesto nas“ odgovorili, pa da nam omoguće pregovore".[21] Uz to, mora se imati na umu da su gospodari procesa proširenja zemlje članice EU, a ne Evropska komisija iz Brisela sa kojom se pregovara.

U prošlosti su pregovori o pristupanju EU počinjali otvaranjem lakših, jednostavnijih, tehničkih i "dosadnih" poglavlja kao što je to recimo statistika, a pregovori se završavaju sa teškim poglavljima. Relativno laka poglavlja za pregovore i uspeh u njima simbolički ulivaju dobru volju i polet za sledeće korake i teža poglavlja. EU i njeni pregovarači (po uputstvima zemalja članica) imaju mogućnost da svakom trenutku potegnu pitanje priznavanja nezavisnosti Kosova.

Zbog čega se u slučaju Srbije počinje sa najtežim poglavljem koje neosporno ima za cilj dobrovoljno i mirnodopsko odustajanje Srbije od svoje južne pokrajine? Zašto se uslovljava otvaranje prvih poglavlja čak i promenom ustava Srbije? Obično su takva pitanja tj. gutanje žive žabe, na samom kraju procesa pridruživanja EU. Razlog je jednostavan. Pregovori o pridruživanju će da traju u nedogled, možda i više od 10 godina. U stvari, to nisu pregovori, to je bespogovorno ispunjavanje "radnih naloga" koji stižu ne samo iz Brisela nego i iz svih država članica EU. Veliko je pitanje kako će da izgleda EU za pet, 10 ili 15 godina, kakvo će da bude njeno članstvo (ko će da je napusti, a ko da bude isteran), kakva će da bude njena sadržina, pogotovo u pogledu ekonomske i druge katastrofe koju je stvorila evrozona. Da li će tada da bude EU privlačna za sadašnje članice da u njoj ostanu? Umesto uređenja pravnog sistema, nezavisnog tužilaštva i sudstva, javih nabavki i smanjenja korupcije u Srbiji, što je sve bitno za normalno funkcionisanje države u EU, u prvi plan se stavlja teritorija Srbije. EU se žuri jer ne zna šta će biti sa sobom ‘prekosutra’. To su razlozi zbog kojih se gura kosovsko pitanje u prvi plan u "pregovorima" sa Srbijom. Namera je da se što pre zbrza i od Srbije iskamči i formalno priznata nezavisnost dok je zec (pristupanje EU) još uvek u šumi. Ako to pitanje dođe na dnevni red na kraju procesa pristupanja, možda od pristupanja EU neće biti ništa! EU i većina njenih zemalja članica zato nastoje da se obezbede unapred po pitanju nezavisnosti Kosova.

Šta se nudi Srbiji zauzvrat? Ako je, sudeći po iskustvima svih zemalja istoka, koje su pristupile EU, ono što se nudi je vrtoglav porast zaduženosti inostranstvu i dužničko ropstvo. Bez obzira na izvestan ekonomski boljitak i transfer fondova u Poljsku posle pristupanja EU, dug inostranstvu Poljske je vrtoglavo povećan sa €85 mlrd u 2003. na €276 mlrd u 2013. To je cena koju Poljska plaća. Ni ostale zemlje Istoka nisu prošle ništa bolje u EU.[22] EU nije više mirisni ružičnjak u kojem je sve blistavo. U stvari, niko nije srećan i zadovoljan u EU osim briselske birokratije.

Olako obećana brzina pristupanja Srbije može se videti iz sledećeg paragrafa koji prenosimo iz našeg članka objavljenog u Novoj srpskoj političkoj misli 2007.[23] i koji nije ništa izgubio na svojoj aktuelnosti:

Predviđanje Božidara Đelića, potpresednika Vlade Srbije, da će Srbija pristupiti EU na Vidovdan 2014. predstavlja veliki "iskorak u prazno". Razumemo potrebu da političari treba da unose dozu optimizma u društveni život, ali ko garantuje da će Srbija tada pristupiti EU? Da li će to biti baš na stogodišnjicu izbijanja Prvog svetskog rata? Često se na zapadu optužuje Srbija za izbijanje tog rata. Taj datum je vrlo loše izabran. I Zoran Živković je svojevremeno kao predsednik vlade Srbije predviđao da će Srbija biti u EU 2007.[24] I gde se sada nalazi Srbija? Nemački ambasador (a Nemačka je zemlja koja ima jedan od presudnih uticaja u EU), Andreas Cobel, je za vreme svog mandata u Srbiji procenio (aprila 2007.) da Srbija treba da radi na tome da za 20 do 25 godina bude u EU.[25]

Srbija ni danas nije otpočela pregovore ni o prvom od 35 poglavlja za pristupanje EU.

4. Grčki problem i poučno iskustvo    

Grčka je pristupila EU 1981. Zemlja je imala razgranatu, ali ne i efikasnu poljoprivredu. Grčka nije mogla da izdrži konkurenciju subvencionisanih i efikasnih poljoprivrednika iz "starih" zemalja EU. Višak radnika iz poljoprivrede je delom emigrirao, a dobrim delom je zaposlen u javnom sektoru. Državni sektor je rastao, pružao je mir u društvu, zaposlenje i platu, ne veliku platu, ali sigurnu uz povlastice (penzionisanje sa 55 godina života uz penziju koja je bila skoro na nivou plate). Kada je Grčka pristupila evrozoni, novac je odmah pojeftinio (pale su kamate na nizak nivo u odnosu na kamate na ranije "nestabilnu" drahmu). Svi su uzimali kredite i trošili sa malo suzdržanosti (uključujući i državu), ali posle nekoliko godina nisu mogli da ih vrate pa je buknula kriza. 

Grčka je država kroz koju prolazi teška ekonomska kriza od 2009. Plate su smanjene, ključne usluge kao što je zdravstvo su stesane, četvrtina radno sposobnih je nezaposlena, polovina mladih je bez posla, siromaštvo se udvostručilo, broj samoubistava u duboko pravoslavnoj zemlji se bitno povećao, i pored drakonskih mera štednje javni dug se neprekidno povećavao, a što je najgore, uvrežila se i besperspektivnost. Javni dug se povećao u odnosu na bruto društveni proizvod (BDP) ne zbog preterane potrošnje, već zbog toga što je BDP drastično opao. Grčka je do sada prošla kroz pet godina velikih patnji, a rezultat je bio siromašan. Nema izgleda za neko bitnije poboljšanje ekonomske situacije u Grčkoj u sledećih desetak godina, a to je vrlo dugačko razdoblje. U takvim okolnostima je Siriza (ekstremna levica) ponudila izbor Grcima, čak i nadu: sredstva za otplatu duga treba da dođu iz ekonomskog rasta, a ne kao što to od Grčke zahteva uprava evrozone i Nemačka, iz sredstava koja pritiču iz rezova u budžetu.[26]

Grčki premijer Jorgos Papandreu je molio da uslovi za finansijsko spasavanje Grčke 2010. budu blaži u pogledu smanjenja javne potrošne i otpuštanja radnika iz džavnih službi. Nemački kancelar Angela Merkel je rekla da uslovi mora da budu bolni: "Mi želimo da se obezbedimo da niko više nikad tako nešto ne poželi."[27] Dok Siriza ima dobar osećaj koji se tiče otplate duga, dotle njena politika da se to ostvari može da se nasuka na nepopustljivost Nemačke. Izlaz Grčke iz evrozone nije više tabu tema ni u vrhu nemačke vlasti.[28] Grčkoj je potreban novi početak. Potreban je otpis duga kao što je to bilo urađeno sa Nemačkom posle Drugog svetskog rata u nameri da se ne pojave ekstremne političke snage. Potrebna je evropska solidarnost. Ali problem je u tome: ko će to da plati? Štednja i stezanje kaiša u evrozoni pogađa i bogatu Nemačku. Recimo od 254 borbena aviona koje poseduje Luftvafe, 150 ne može da leti.[29]

Žan Klod Junker je ustoličen za pedsednika Evropske komisije na osnovu "burazerskog" dogovora najviših zvaničnika država EU i potvrđen na tom mestu u Evropskom parlamentu. Dakle on nije izabran na referendumu pa mu je zato tanak demokratski mandat, pogotovo što je iz Luksemburga, države poznate po velikim poreskim mućkama. Junker je zapretio Grcima 12.12.2014. da ih čekaju veliki problemi "ako budu glasali pogrešno".[30] Ekonomska kriza je toliko duboka i dugotrajna u Grčkoj da se zemljom teško vlada, ustoličene partije na vlasti ne donose boljitak pa uopšte nije nikakvo čudo što bujaju politički ekstremi. ‘Postoje glasine da ako Siriza pobedi na izborima da Grčka može da bude uskraćena za sve fondove iz EU’.[31] Umesto argumenata o boljitku, koriste se argumenti pretnje. Ako neizabrani inostrani političari kroje nacionalnu kapu Grcima, zbog čega da Grci uopšte izlaze na demokratski referendum i biraju po svom nahođenju i potrebama? Šta će im demokratija? Ovo treba da imaju u vidu i snishodljivi i lakoverni političari u Srbiji.

"Šef Evropske delegacije u Srbiji Majkl Devenport izjavio je danas da srpska i platforma EU za pregovore o članstvu neće biti javni dokumenti."[32] Sloboda medija je jedno od temeljnih prava i vrednosti EU. Zbog te slobode stradaju i novinari na radnom mestu. Najnoviji primer je masovno ubistvo novinara časopisa Šarli u Parizu 7. 1. 2015. Istovremeno EU nije neko tajno društvo pa je jako čudno (ili nije?) zbog čega se tako važne stvari skrivaju od javnosti. Da li EU krši sopstvena pravila?

Ono što vredi u Evropi je duboko uvrežena kultura demokratske razmene mišljenja i rasprave. Ovo uključuje i otpor nametnutim rešenjima i okupaciji. Međutim, sadašnja evropska elita je gurnula takvu kulturu u stranu, pa u EU preovlađuje podzemna diplomatija[33] i nemački diktat koji rade u korist elite, ali ne i boljitka osiromašenih narodnih masa sa kojima elita EU, na žalost, nema više dodira. Nije nikakvo čudo što bujaju i snaže ekstremističke političke snage širom EU.

5. Sumrak evrozone[34]

Još od doba Marka Pola koji je prvi doneo papirni novac u Evropu iz Kine poznata je činjenica koju uče ekonomisti čak i u lošim školama: svaki papirni novac na kraju propadne. Evro je papirni novac. I evro ima svoj kraj. Jedini papirni novac koji se za sada još uvek drži je američki dollar, britanska funta i švajcarski franak. Setite se samo koliko je raznih vrsta papirnog novca prošlo kroz Vaše ruke i koji sad može da se koristi samo za obeležavanje strane u knjizi koju čitate.

Kada je dogovoreno stvaranje evrozone u Mastrihtu 1992, bez obzira na tekst zakona, ono što je obećano javnosti u EU na izričit ili prećutan način je sledeće:

· evro će biti glorifikovana verzija nemačke marke,

· monetarna stabilnost (niska inflacija),

· neprekidno povećanje privrednog rasta i blagostanja svih u EU,

· da države koje su štedljive (pogotovo Nemačka) neće plaćati račune država koje bećarski troše novac i

·  da će svi u evrozoni i u EU da se lepo slažu.

Evrozona je prvenstveno bila i ostala politički projekat. Francuska je želela i prvobitno uspela da veže Nemačku posle ujedinjena za Evropu na duži rok. Ekonomisti su bili gurnuti u zapećak i njihov glas se nije čuo. Osnove na kojima je osnovana evrozona (posebno uslovi vezani za deficit i dug) nisu poznati u ekonomskoj nauci, a uz to, uspostavljala se monetarna unija pre nego što su se stvorili politički uslovi za takav korak. Monetarna unija treba da se zasniva, kako uče ekonomska teorija i iskustvo, na slobodi kretanja faktora proizvodnje, fiskalnim transferima između zemalja, usklađivanju fiskalne i monetarne politike, integraciji finansijskog sistema (usklađenom sistemu oporezivanja i javne potrošnje), saveznom budžetu, bankarskoj uniji, a takođe i na federalnom uređenju. Ovo je bilo zanemareno tokom osnivanja evrozone.

Političari su odlučili kako su odlučili i evro je zamenio nacionalni novac zemalja koje učestvuju u tom zajedničkom sistemu 1999, a novčanice evra su počele da cirkulišu 2002. "Medeni mesec" ovog prvenstveno političkog projekta je trajao do početka finansijske krize 2007-9. posle čega dolazi trenutak istine. Evrozona je povezana sa dugotrajnom i suštinskom krizom, nema skoro nikakvog ekonomskog rasta niti će ga u značajnijem obimu biti, zemlje kao što su to recimo Kipar i Italija (i druge) imaju sada niži dohodak nego pre 10-15 godina, nezaposlenost mladih je zabrinjavajuće visoka (preko 50% u Španiji i Grčkoj) ali najgore je to što nema nikakvih izgleda za neko bitnije poboljšanje u sledećih pet ili čak 10 godina. Politika stezanja kajša po pravilima evrozone je dovela do još dublje krize u proteklih pet godina. Od obećanja datog prilikom uvođenja evrozone, ostvarena je samo stabilnost cena, premda bi je mnogi menjali za rast privrede. Valtazar Bogišić bi reako ‘Što se grbo rodi, vreme ne ispravi.’

Žoze Manuel Barozo, tadašnji predsednik Evropske komisije, išao je 2012. u Kinu u nameri da privuče veliki novac (stotine milijardi dolara) iz Kine potreban za spasavanje ekonomije u EU.[35] Potrebno je primetiti nekoliko zanimljivih činjenica:

· Kina komunistička zemlja koja bi trebalo da ‘spasava’ privrede kapitalističkih zemalja.

· Plate radnika u Kini su niže od nadoknade za nezaposlenost u EU.

· Kina ima u proseku niži ‘kreditni rejting’ na tržištu od zemalja EU.

Ovaj svet se zaista preokrenuo naglavačke!

U nemogućnosti da realno poveća rast privrede, EU 2014. je promenila statističku metodologiju izračunavanja BDP-a. Nova metodologija sada uključuje u BDP i deo nelegalnih ekonomskih aktivnosti kao što su to šverc, trgovina drogom i prostitucija. Ovakva ekonomsko-statistička alhemija brojčano povećava BDP, EU i političari na vlasti mogu da se malo opuste i hvale, ali niko se u narodu neće osetiti bogatijim zbog takve statističke "šminke.[36]

Litvanija je prihvaćena u evrozonu kao 19. članica 2015. Sa jedne strane ovo neki tumače kao uspeh, a drugi proširenje evrozone uopšte ne slave. Litvanija je ekonomski komarac u evrozoni. Ono što je najveći problem evrozone je dugoročno razmimoilaženje glavnih igrača Nemačke i Francuske u pogledu makroekonomskih pokazatelja: deficita u budžetu i javnog duga. Jaz između te dve zemlje se proširuje i tu se nalazi izvor ogrmonog problema koji može da bitno uznemiri evrozonu i utiče na njenu budućnost.

Boris DŽonson, gradonačelnik Londona, pisao je Hrvatima povodom njihovog pristupanja EU i obavezujućeg phivatanja evra u budućnosti. "Evro pravi potpunu lakrdiju od nezavisnosti i samoopredeljenja – stvari za koje su se Hrvati borili i za koju su ginuli. Tiranija iz Brisela nije nasilnička i nije otrovna kao tiranija iz Beograda. Ona je somotska vrsta tiranije, ali je ipak tiranija."[37]

Ogroman politički, ali i ekonomski kapital je uložen u evrozonu i od naroda otuđena elita u EU će je braniti do kraja na grbači stanovnika koji gube posao, koji nemaju izgleda da ga nađu i onih kojima se snižavaju plate i penzije. Svi pokušaji spasavanja evrozone su u dužem roku beznadežni. Evrozona baulja iz jedne krize u drugu i stvara neviđene patnje. Na desetine miliona Evropljana ima teško zagorčne živote i prohujale snove o boljitku. Ovakva agonija će da traje godinama sve dok se konačno ne završi (što pre to bolje), ali uz ogromni cenu koju plaća narod, ali ne i elita u evrozoni. Nezadovoljstvo, čak pobuna protiv toga kako se vodi EU i kuda ona ide, bila je izražena tokom glasanja za Evropski parlament 2014. kada su glasači dali vidnu podršku (1/4 glasova) EU-skeptičnim partijama i sa levice i sa desnice. Elita EU je pokazala koliko je bez dodira sa željama, čak "pobunom" glasača kada je postavila Žan Klod Junkera, starog elitnog "dugoprugaša" EU. To je nagoveštaj da će, bar za sada, da se stvari u EU odvijaju po starom, kao da se ništa nije dogodilo na izborima za Evropski parlament, iako glasači vape za promenama.

Izlaz iz krize evrozone ipak postoji. On je u dubljoj i bržoj federalizaciji EU. Ovo uključuje zajedničke obveznice, fiskalnu i bankarsku uniju i značajne (automatske) transfere budžetskih sredstava između država. Međutim, za sada ne postoji politička kiselina u EU koja bi mogla da svari takav korak. U koliko do ovog ne dođe, nefunkcionalna evrozona se suočava sa dugoročnom ekonomskom stagnacijom koja može da bude blisko povezana i sa njenom raspadom. Evrozona, kako je sklopljena, ne pruža više verodostojnu osnovu za privredni rast. Velika promena u strukturi Evropskog parlamenta u prilog ‘EU-skeptika’ je reakcija narodnih masa na otuđenost arognatne elite u EU na želje i potrebe naroda. Ako ne dođe do bitnog poboljšanja ekonomske situacije u EU politički zemljotres se očekuje tokom sledećih izbora za Evropski parlament 2019. A do tada, Britanija kao velika i bitna zemlja u EU može da izađe iz članstva EU. Videće se da li će da za sobom poviče i druge zemlje EU. Raspad evrozone može da bude manje zlo od produženja beznadežne agonije evrozone koja je zasnovana na katastrofalnim temeljima. A što se tiče evrozone, poučna je nemačka poslovica koja kaže: ‘Bolje kraj sa krahom, nego krah bez kraja’.[38]

Da li nova globalna finansijska kriza kuca na vrata? Freking je hemijski agresivna i vrlo kontroverzna tehnika[39] za proizvodnju gasa. Rasprostranjena je u SAD, dok je u Evropi, pogotovo u Britaniji i Poljskoj, dala vrlo slabe komercijalne rezultate, a u Francuskoj je zabranjena. Ova tehnika omogućava ubrizgavanje agresivnih, zagađujućih i otrovnih hemikalija u zemlju koje "tope kamenje" i oslobađaju gas koji se skuplja i prodaje. Ovo je omogućilo SAD da bitno snize troškove i uvoz energenata. Ulaganje u freking je postalo unosno u SAD. Problem je u tome što je komercijalni život svake bušotine oko 18 meseci i što ubrizgane hemikalije ostaju u zemlji koju trajno zagađuju. Kada se iskoriste bušotine u budućnosti, ostaće ogromni troškovi čišćenja. Tada nastupa trenutak kada će privatna preduzeća da bankrotiraju, a troškovi će da padnu na poreske obveznike (društvo). Freking se isplati ako je cena nafte bar $60 po barelu ili više.

Dok je cena nafte bila oko $100 po barelu, profiti freking preduzeća bili su zamašni. Bojeći se da će freking da ugrozi udeo saudijske nafte na svetskom tržištu, Saudici su spustili cenu nafte i na ispod $50 po barelu. Brojna freking preduzeća su na ivici bankrota (zadužila su se za oko $200 milijardi) jer ne mogu da isplate svoje obaveze. Ovo može da pokrene lavinu bankrota koja može lako da se završi novom globalnom finansijskom krizom, sličnom onoj iz 2007-09 (setimo se da su neisplativi i propali krediti za nekretnine u to doba bili oko $300 milijardi što je srušilo amerikansku alhemijsku finansijsku kulu od karata). Promena režima u Saudijskoj Arabiji koja bi bila predusretljiva prema inostranim naftim kompanijama (povećanje cene nafte) bi promenila navedene tokove.

6. Zajednička spoljna politika

Često se pominje postepeno ili puno usaglašavanje inostrane politike Srbije sa onom koju vodi EU. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (član 10) obavezuje Srbiju na približavanje svoje spoljne politike zajedničkoj spoljnoj politici EU. Međutim, postoje snažne činjenice koje ukazuju na to da zajednička spoljna politika EU gotovo i ne postoji. Dakle, Srbija treba sa uđe u vagon voza bez lokomotive za Brisel i često okrene leđa svojim prijateljima, pogotovo onima koji nisu po volji bilo Evropskoj komisiji u Briselu ili bilo kojoj zemlji EU ponaosob.

Nema značajnijeg političkog pitanja od onog koje se tiče ulaska zemlje u rat. Francuska, Britanija, Italija i još nekoliko zemalja EU su neposredno učestvovale u ratnim operacijama u Libiji 2011. Mandat Saveta bezbednosti (Rezolucija 1973) je bio samo obezbeđenje zone zabranjene za letove. Ništa više. Nemačka se otvoreno protivila bilo kakvim ratnim operacijama u Libiji. Prilikom glasanja u Savetu bezbednosti, Nemačka je bila uzdržana iako su bili snažni unutrašnji pritisci da glasa protiv Rezolucije 1973. Francuska i Britanija su, naravno, bile za Rezoluciju. Posle navedenog stava Nemačke, Francuski ministar za inostrane poslove, Alan Žipe, izjavio je u vezi sa Zajedničkom politikom EU za bezbednost i odbranu: "Ona je mrtva".[40] Razumnom je ovo dovoljno. Redak, možda čak i jedini uspeh u spoljnoj politici EU je Briselski sporazum (2013) koji je zaključen na relaciji Srbija-Evropska komisija-"država Kosovo". Ustavni sud Srbije je presudio 2014. da je taj dokumenat politički, a ne pravni akt. Na drugim mestima kao što je to Avganistan, Irak ili ‘proleće’ u arapskim zemljama južnog Mediterana Zapad je doživeo ili poraz ili je stvorio haos kome se ne nazire kraj.

EU je uvela sankcije Rusiji 2014. zbog problema oko Ukrajine. Rusija se upetljala u ukrajinski sukob tek pošto je bukvalno ‘ulica’ srušila izabranu vlast u Ukrajini 2013.[41] Prevrat u Ukrajini, dobrim delom sponzorisan iz SAD i iz zemalja EU, je u Ukrajini izneo na površinu političke snage koje imaju čak i nacistički prizvuk (Desni sektor). Mnoge takve snage bi bile odmah izopštene u zemljama EU. Kada je u Austriji pobedila Narodna stranka Jorga Hajdera, EU je uvela diplomatske sankcije 2000. iako nova austrijska vlada nije napravila ni jedan ‘pogrešan korak’. Ali dokle god su ekstremne snage anti-ruske, Zapad to podržava i toleriše.

Nikita Hruščov, Ukrajinac, bio je Staljinov barjaktar u sprovođenju žestokih komunističkih čistki u Ukrajini i šire. Bio je omražena osoba u svom narodu i u nameri da mu se dodvori, Hruščov je svojevoljno poklonio 1954. rusku zemlju, Krim, Ukrajini protivno važećoj proceduri propisanoj ustavom Sovjetskog saveza. Rusija je prisajedinila Krim 2014. posle lokalnog referenduma, a Zapad smatra da je Rusija na taj način prekršila međunarodno pravo. Rusija izgleda ‘nije shvatila’ da samo Zapad ima isključivo pravo da određuje ko ima pravo na referendum o otcepljenju, a ko ne. To je taj isti Zapad koji je bez dozvole Saveta bezbednosti zaratio sa Srbijom 1999. i potom iskrojio Kosovo i Metohiju iz sastava Srbije bez ranijeg lokalnog referenduma. Turska je okupirala i u stvarnosti prisajedinila severni Kipar. Bez obzira na tu "realnost na terenu",[42] EU pregovara sa Turskom o punopravnom članstvu Turske u EU. Ako nema pravila za Zapad, da li treba da ih ima za Rusiju?

"Napredne snage koje slave revoluciju u Ukrajini: Pazite šta želite. Ukrajina posle mnogo decenija sada ima prvu evropsku vladu u kojoj su fašističke partije dobile značajnu ulogu u izvršnoj vlasti. U drugim evropskim zemljama, partije ekstremne desnice su ušle u parlament, ali nisu obezbedile stvarnu snagu u izvršnoj vlasti. Nisu, svakako, svi ukrajinski revolucionari fašisti ili nacisti kako ih predstavlja ruska propaganda. Ali bilo bi isto tako pogrešno izjaviti da je prisustvo fašista i nacista u novoj vladi samo ruska propaganda."[43]

Bez obzira na sve nedaće, zamislite sledeću priču. Zamislite demokratsku zemlju kao što je to Kanada koja ima bliske i dugotrajne odnose sa SAD, zamislite dalje da se pokrenu demonstracije u Kanadi protiv SAD i da se zahteva prekid odnosa, zamislite da ruski ministar za inostrane poslove i niz drugih lično učestvuju i tim demonstracijama, zamislite da Rusi pomažu u organizaciji tih demonstracija i da ih finansiraju. Kakav bi bio odgovor SAD na takav razvoj događaja? Upravo takva stvar se dogodila u Ukrajini podgrevana od strane zemalja EU i SAD. I sad EU vrši pritisak na Srbiju da uvede ekonomske sankcije Rusiji, zemlji čiji obarači nisu pucali po srpskom narodu i čiji bombarderi nisu ubijali decu kao što je to Milica Rakić. I šta bi time Srbija dobila za uzvrat od EU, njenih zemalja članica i SAD? Ako je iskustvo dobar učitelj, Srbija bi dobila još žešće zahteve, poniženja i ništa više. Recimo pregovori sa zvaničnicima sa Kosova koji imaju vrlo mutnu prošlost umanjuju značaj izveštaja Dika Martija o trgovini ljudskim organima na Kosovu. Koliko Srbija treba da zaboravi ljudskih organa pa da ostane na putu za EU? Setimo se da Hrvatska, kao zemlja članica EU, ne može da sačuva nekoliko zvaničnih tabli na ćirilici u Vukovaru bez jakih policijskih snaga, a lekcije se stalno drže Srbiji šta treba da učini i kako da se vlada. A još uvek nisu počeli pregovori ni o prvom od 35 poglavlja. Šta Srbiju čeka kasnije?

Vuk Jeremić, tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije, izjavio je da mu je "ministar spoljnih poslova jedne velike zemlje iz Evrope preneo da će ako Srbija nastavi da insistira na rezoluciji o trgovini ljudskim organima u Savetu bezbednosti, to biti doživljeno kao akt neprijateljstva prema njegovoj zemlji".[44] Da li neka "velika zemlja iz Evrope" koja svakako ima značajnu političku, moralnu, humanu i svaku drugu težinu i ugled treba da štiti najokoreliji i najcrnji kriminal i podzemlje? Koja je to "velika zemlja" koja se povlači pred okorelim ratnim zločincima koji su kasapili žive Srbe na Kosovu i okolini po nalazima Švajcarca Dika Martija? Ratni zločini ne zastarevaju nikada, čak ni kada učesnici nisu više među živima.

Granice država u Evropi su se menjale svakih dvadesetak godina unazad dva veka. U Helsinkiju je potpisan sporazum 1975. da su granice konačne i nepromenljive. I potpisi ozbiljnih država o ovom pitanju malo vrede. I Istok i Zapad menju granice,[45] što milom što silom. Kome verovati kad su helsinški principi srušeni?

Da budemo jasni, veze između Srbije i Rusije su složene i zasnovane dobrim delom na istoriji i na interesu. Srbija je u tim odnosima uvek mali mlađi brat. Ono što je bitno u celoj priči za Rusiju je da se na Srbima kao "malim Rusima" Zapad vežba. Rat koji se dogodio u Srbiji 1999. je bio samo uvod i upozorenje Zapada Rusiji šta je čeka ako se opusti i klone u san. Doduše, mnogi tu pucnjavu, ubistva i bombardovanje iz 1999. ne nazivaju ratom već intervencijim ili kampanjom "Milosrdni anđeo".    

EU je poslala upozorenje (ultimatum) Srbiji 21. 8. 2014. da se suzdrži od povećanja izvoza (pogotovo hrane) i novih trgovinskih veza sa Rusijom.[46] EU želi da omete da siromašna Srbija zameni bar mali deo izvoza iz EU na rusko tržište zbog sankcija prema toj državi.[47] Mala i proizvodno slaba Srbija nema neke veće kapacitete da zameni u nekoj značajnijoj meri dobavljače iz EU na ruskom tržištu. Međutim, tu se vidi sva podmuklost EU prema Srbiji. Londonski Ekonomist je napisao da je EU "stroga prema Srbiji zbog prodaje jagoda Rusiji u doba kada Francuska prodaje Rusiji ratne brodove."[48] Mislilo se na ofanzivne francuske Mistral nosače helikoptera i oklopnih vozila.

7. Odnos EU prema malim državama

Kriza evrozone i finansijsko spasavanje Kipra je uključilo i državnu konfiskaciju dela uloga sa privatnih bankarskih računa. Svako ko je imao u banci više of €100.000 po računu, bio je izložen ovoj državnoj hajdučiji. Kipranima je konfiskovano u martu 2013. 27% od uloga, a strancima 37%. EU i evrozona je prihvatila veliki rizik i stvorila opasan presedan za budućnost štednje u celoj EU, pogotovo u Grčkoj, Španiji, Italiji i Portugaliji. Svako ko ima na privatnoj štednji više od €100.000 igra se sa sudbinom svojih sredstava. Da se takvo nasilno ponašanje države dogodilo u Severnoj Koreji ili Zimbabveu (ili ranije u Otomanskom carstvu), to bi moglo da se razume. Ali konfiskacija privatne svojine u demokratskoj i zakonom uređenoj EU je nepojmljiva. U svakom slučaju, žmarci su posle ovog prisutni kod štediša u EU.

Severni tok je gasovod koji uspešno spaja gasom bogatu Rusiju sa razvijenom Nemačkom. On funkcioniše na zadovoljstvo partnera. Južni tok je gasovod koji bi spajao Rusiju sa nerazvijenim južnim i središnjim delom EU preko siromašne Bugarske, preko Srbije i još uvek nerazvijene Mađarske. Ove siromašnije zemlje EU i Srbija su u gradnji Južnog toka i tranzitu gasa videle unosnu šansu za zapošljavanje i zaradu. Međutim, pravni uslovi doneti 2009. poznati kao anti-Gasprom klauzula Direktive 2009/73 EC nametnuli su neprihvatljive uslove Rusiji. Kraj je poznat: Nemačka ima nesmetan dotok ruskog gasa, dok je takav dotok i zarada u nerazvijenim i siromašnim zemljama EU uskraćena!

EU je nezasita hidra koja ne preže ni od čega i podmuklo krlja sve što joj je na putu. Evo još jednog primera. Uobičajena carina na uvoz cigareta u Srbiju je 38% (važi za zemlje EU), a povlašćena 15%. Posle pristupanja Hrvatske EU, trebalo bi da se primeni viša stopa carine na uvoz cigareta iz Hrvatske, a ne povlašćena. Međutim, Srbija nije mogla da se odupre pritisku EU 2013, pa je dozvolila povlašćeni uvoz 1.600 tona cigareta iz Hrvatske. Za uzvrat, Srbija je tražila povećanje kvota za izvoz šećera i nije dobila ništa[49] a državna kasa je uskraćena za najmanje 700 miliona dinara.[50] Siromašna i nerazvijena Srbija je i ovde dobila gorak evropski opušak.

8. Euleks

Policijsko-pravna misija EU, Euleks, je dočekana na Kosovu i Metohiji 2008. kao organ koji će da pomogne u funkcionisanju ‘nove države’ u skladu sa vrednostima EU. Euleks broji 1600 policajaca, tužilaca i sudija iz zemalja EU. Organizovani kriminal, korupcija i nedelotvorno pravosuđe bili su prvi problemi sa kojima je trebalo da se suoči Euleks. Andrea Kapusela, zvaničnik Euleksa, izjavio je Ekonomistu da je "Euleks dokazao da je plašljiv, pasivan i bojažljiv da se sučeli sa kosovskom elitom. U mnogim slučajevima, on dodaje, da je greška bila ne samo zaštita vođa od tužbi, već je i podržavanje njihovih interesa. ... Suprotno tome, Euleks je optužio Olivera Ivanovića, Srbina sa Kosova i vodeću snagu za etničko pomirenje na severu, za ratne zločine".[51] "Mračne strane" Euleksa je otkrila i britanski tužilac Marija Bamije. Ona je izjavila da "Euleks ne sprovodi pravdu, već isključivo politiku".[52] Sumnja se da su najviši rukovodioci Euleksa bili korumpirani da zaustave istragu i tužbe. Bamije je izjavila da je Euleksova unutrašnja istraga "laž i potpuna šala".[53]

Pitanje je kako to da Euleks nije optužio nijednu krupnu kosovsku ribu od 2008. iako je preko pet godina radio na oko 25 krupnih predmeta povezanih sa velikom korupcijom? Da li postoji (prećutni) "pakt o nenapadanju" između Zapada, tj. Euleksa i kosovskih političara?[54] Euleks jeste doneo 513 presuda (2008-14), ali to su bile presude za krađu jabuka ili vozila.[55] "Kristofer Del, tadašnji ambasador SAD u Prištini, savetovao je Kosovo da zaposli američku kompaniju Behtel na izgradnji autoputa za $800 miliona pre nego što je našao posao u Behtelu. ... Kapusela je rekao da incident sa „vratima-vrteškom“ baca vrlo lošu senku na diplomatiju Zapada".[56] Euleks nije postigao ni jedan značajan rezultat, a Kosovo nije postalo bolje mesto ni za život, a ni za ulaganje. Šta će da se dogodi ako neka zemlja iz severne Afrike ili sa Bliskog istoka zatraži pomoć i izgradnji demokratskog društva? ‘Kakvu vrstu pomoći možemo da im pružimo na osnovu kosovskog presedana?’[57]

Partiju "diplomatsko-političkog pokera" sa EU pod njenim uslovima nije moguće dobiti. Srbija je sitna riba u takvoj igri sa političkim, diplomatskim i ekonomskim ajkulama. "Ciganska taktika" koja se tiče kompromisa "Ajde, brate, daj malo" ne pali u Briselu. Ako je neko mislio da trguje sa Kosovom po principu: Srbija je izgubila 15% svoje teritorije, pa neka i Kosovo izgubi 15% (sever) neće proći. Zapad želi sve i ostatak! ‘Kompromis’ podrazumeva prihvatiti sve i uvek što zahteva Zapad. I kakav god da je bio "sporazum" od raspada Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije 1991. uvek je bio na štetu Srba i Srbije.

Pre nekoliko godina EU je uveravala Srbiju da su pitanje Kosova i pridruživanje Srbije EU dva odvojena koloseka. Sada su se ti koloseci stopili u jedan. Suzana Grubješić, tadašnji potpredsednik Vlade za evropske integracije, izjavila je 4. 1. 2013. da "imamo uveravanja da nema novih, ni tajnih uslova za otvaranje pregovora sa EU".[58] Kada se to pročita ostaje kiseli osmeh na licu. On će da ostane još jako dugačak niz godina u budućnosti za svo vreme ‘pregovora’ sa EU. Pa verujte i dalje takvim uveravanjima i obećanjima. Da li to shvataju vlasti u Srbiji? Usred demokratske Evrope, danas, pred očima javnosti i političara, nestaje vekovna hrišćanska kosovsko-metohijska zemlja pod okriljem i uz pomoć EU.[59]

9. Ko upravlja Srbijom?

Biti ambasador i predstavljati svoju zemlju u inostranstvu je izuzetno časno, ugledno i poštovano mesto u društvu i u državnoj upravi. Međutim treba isto tako imati na umu i činjenicu da su ambasadori ipak postavljeni (a ne izabrani) niži ‘tehnički’ službenici u državnoj hijerarhiji. Iznad njih je uvek mali ‘ćata’ u ministarstvu za inostrane poslove (country deck officer), iznad koga je šef za podregion, pa rukovodilac za region, nad kojim je državni sekretar, pa tek nad njim je ministar i predsednik vlade koji je izabran da određuje i vodi politiku. Iako bitne, izjave ambasadora su uvek na takvom nivou da brojni nadređeni nivoi mogu da ih ublaže, preokrenu ili čak da ih zaborave. Ipak, izjave ambasadora mogu da budu i zanimljivi "probni baloni" da se provere mogući postupci i odgovori zemlje u kojoj su postavljeni.

Skoro da niko u javnosti Italije ili Francuske ne zna ko je britanski, nemački, američki ili ruski ambasador. Isto važi i za ambasadora EU u pomenutim zemljama. Međutim, u Srbiji su te "administrativno-tehničke" osobe na ivici da postanu stalne medijske mega-zvezde, a tim postavljenim inostranim ‘tehničkim’ licima daju ‘raport’ od naroda izabrani političari i državnici Srbije!

Koliki uticaj i snagu imaju zapadne diplomate na događanja u Srbiji pokazali su događaji povezani sa fudbalskom utakmicom Srbija-Albanija 14.10.2014. "Ovo je i jasna poruka moćnika sa Zapada srpskim vlastima da oni u samo nekoliko sati mogu Srbiju da gurnu u novi ciklus sukoba i bezakonja, upozoravaju obavešteni. Takođe, to što su šef Delegacije EU Majkl Devenport i druge zapadne diplomate uoči utakmice urgirale da se na stadion po svaku cenu pusti Olsi Rama, koji je sa drugim huliganima izazvao sukobe, dokazuje da stranci danas u Beogradu mogu da rade bezmalo sve što požele."[60] Da li se neko još uvek seća u Srbiji bure koju je prouzrokovao dron sa zastavom ili je ‘naivno’ srpsko sećanje po običaju već izbledelo?

Dražesno izgledaju ubeđivanja Srbije od strane dvoje Britanaca, ledi Ketrin Ešton (do nedavno dugogodišnjeg šefa EU za spoljnu politiku) i ambasadora EU Majkla Devenporta (donedavnog britanskog ambasadora u Srbiji, a sada ambasadora EU) o blagodatima koje pruža EU. Bilo bi zanimljivo videti koliko su oni u stanju da ubede svoju rodnu Britaniiju da ostane u članstvu EU. Ova demokratska i razvijena država na sve načine gleda da izađe iz članstva EU, a to može da se dogodi 2017. posle nacionalnog referenduma.

10. Evropski fondovi i strana ulaganja

Srbija je u nezavidnoj finansijskoj situaciji. Priliv sredstava iz inostranstva je dočekivan oberučke. Ali kada političari navode milijarde evra koje bi stigle u Srbiju iz fondova EU je olako i neosnovano ‘frljanje’ brojevima t.j. parama koje Srbija može da primi iz bužeta EU (u koji bi i doprinosila). Zaobiđene činjenice iz neznanja ili zle namere (manipulacija javnim mnenjem) su sledeće:

· Srbija nije član EU, pa se ne zna pod kakvim bi uslovima i kada primila fondove iz EU. Srbija treba prvo dobro da "plati" svoje pristupanje EU.

· Kako vreme prolazi, budžet EU se smanjuje.

· Kada zemlja pristupi EU, nema odmah pravo na pristup svim fondovima EU, već ih često dobija na kašičicu. To su dobro uvidele i razočarale se bivše socijalistiške zemlje koje su pristupile EU. Ove zemlje su očekivale otvoren pristup izdašnom poljoprivrednom fondu EU, ali bile su izigrane. Stare zemlje članice EU su sačuvale taj fond prvenstveno za sebe, a pridošlice sa istoka moći će da ga koriste u punom obimu tek za oko 20 godina posle pristupanja EU. Tako da su milijarde (račun bez krčmara) olako izrečene od političara u Srbiji samo puste želje na koje možda mogu da računaju generacije koje još uvek nisu ni rođene.

Milica Delević, tadašnji direktor Kancelarije za evropske integracije, recimo izjavila je da bi Srbija "da je članica EU na godišnjem nivou iz strukturnih fondova dobijala oko 1,4 milijarde evra."[61] Amerikanci vrlo poučno kažu "There is no free lunch" (nema nigde besplatnog ručka).

Prazne i neosnovane priče o prilivu velikih EU fondova u Srbiju se nastavljaju nesmanjenom brzinom. Prisetimo se paragrafa koji smo objavili u Novoj srpskoj političkoj misli 2009.[62] i koji nije ništa izgubio na svojoj aktuelnosti:

Zamajavanje javnosti je i izjava potpretsednika Vlade Srbije Božidara Đelića koji je ‘izjavio da bi nakon učlanjenja Srbije u Evropsku uniju srpska poljoprivreda mogla da dobija po milijardu evra pomoći godišnje’.[63] Uopšte ne sumnjamo u najbolje namere i želje potpredsednika Vlade, ali takva izjava dovodi u zabludu zbog nekoliko činjenica. Prvo, Srbija nije članica EU i to neće postati još dugi niz godina. Drugo, kada zemlja pristupi EU ne može da računa odmah na potpuno slobodan pristup sredstvima iz poljoprivrednog fonda EU. Postoji klizna skala po kojoj zemlja postepeno prima ta sredstva. To su uvidele, osetile i teško se razočarale istočne zemlje koje su pristupile EU. Treće, po kojoj je metodologiji potpredsednik računao? Po onoj koja važi sada (neprimereno je jer Srbija nije u EU i ne znaju se uslovi pod kojima bi pristupila EU) ili po nekoj metodologiji koja će tek da se primenjuje u budućnosti? Trebalo bi istovremeno znati i kolika bi bila godišnja članarina Srbije u EU?[64] Četvrto, i najvažnije, odnosi se na dinamiku razvoja i promene sadržaja ekonomskih politika u EU. To uključuje i poljoprivrednu politiku koja je prošla kroz velike reforme. Još veće joj tek predstoje. Poljoprivredna politika će sigurno biti reformisana pre početka sledećeg budžetskog perioda 2014-20. Izgledi su takvi da će se najveći deo izdataka za poljoprivredu izmestiti iz budžeta EU i prebaciti na račun nacionalnih budžeta. U takvoj situaciji, EU imaće vrlo malo sredstava da se kavaljerski odnosi prema poljoprivredi zemalja članica. Veliko je i pitanje da li će Srbija uopšte da pristupi EU pre 2020. Ili je narod u Srbiji toliko izmučen i umoran od traganja za dodatnim izvorima prihoda da više nema ni vremena, ni snage, ni volje, ni znanja da prouči ovakve i slične izjave, pa političari mogu da olako ‘prodaju’ javnosti bilo šta. Ali ni javnost više nije ono što je nekad bila. Toliko je narod bio varan od stane medija i vlasti, čuo o, recimo, poboljšanju standarda, a video sve tanje novčanike i osetio poskupljenja.

Akumulacija je toliko mala u Srbiji da vlasti vide spas privrede u ulaganjima iz inostranstva. I to u inostranim ulaganjima skoro po svaku cenu.[65] Javnosti servirana priča od Jardranke Joksimović ministra zaduženog za evropske integracije (i drugih) je da put u EU dovodi strane ulagače.[66] Na priču o "putu u EU" se stavlja sve i svja što sija, kao da možda čak i rast pečuraka u gajbama po podrumima zavisi od puta Srbije u EU. Priče o stranim ulaganjima treba potkrepiti podatcima. Strana ulaganja imaju izvesne korelacije sa pristupom EU, ali nisu njihov isključivi uzročnik. Iskustvo bivših socijalističkoj zemalja ukazuje na to da strana ulaganja dolaze u zemlje koje pristupaju EU, ali i da se iz njih sele u zemlje u kojima donose veći prinos kao što je to Kina.[67] Strana ulaganja u Rumuniju bila su 2013. upola manja u odnosu na 2004. kada Rumunija nije bila u članstvu EU. Poljska je 2013. imala negativan saldo (odliv) stranih ulaganja od preko €6 milijardi.

11. Zaključak

Ranije su zapadni političari govorili Srbima da ne treba da gledaju u prošlost već u svetlu budućnost. Istu priču nisu uspeli da "prodaju" Jevrejima, Rusima, Poljacima ili Indijancima. Sve manje ima tih priča o svetloj budućnosti  jer ako je budućnost koja se nudi Srbiji to što se događa u Grčkoj (ekonomska katastrofa iako je punopravni član EU već skoro dve generacije), Španiji, Italiji, a uskoro i u Francuskoj, da li je to to što treba Srbiji?  

Srbija je kandidat za pristupanje EU, počeće i pregovore o pristupanju EU, ali to je kao kada dete poželi lizalicu, a dobije je kad postane odrasla osoba. Članstvo u EU nije više kao pre 20 ili 30 godina gorivo iz kojeg može da se izvuče značajna politička i ekonomska kilometraža. Put Srbije u EU je trula daska bez perspektive sa povoljnim krajem. To je kao kada bi ste stigli na lepu i privlačnu žurku u 5 ujutru, u vreme kada je svo najbolje jelo pojedeno, piće popijeno, devojke odvedene, a ostalo je samo izlapelo piće, užegli grisini i srča za čišćenje. 

Nažalost lepih vesti za Srbiju, dok se ne batali iluzije o EU, u ovom članku nema. Šta može Srbija da doprinese EU? Srbija, kao problematična zemlja, jedino može da postane potrošač vrednosti EU i njenih smanjujućih fondova. Dobro bi samo bilo da se uspori pad ekonomije u Srbiji, a za to izgleda nema na ovakvoj stramputici u ovakvu EU. Norveška, Švajcarska, Island, a takođe i Turska dobro su to uvidele i tako se vladaju. I analitičari u EU uviđaju nizak stepen privlačnosti EU za Srbiju. "Za Srbiju, koja lavira između Moskve i Brisela, Evropska unija će morati da učini više i da se potrudi da bude atraktivnija, zato što za sada Srbi na članstvo u Uniji gledaju iz perspektive Rumuna i Bugara, gde uticaj na život običnih ljudi nije tako vidljiv, ocenjuju poljski analitičari."[68] Dodali bismo da je vrlo slična situacija i sa životom običnih građana u Mađarskoj.

Predlog je da se čitava stvar zamrzne i sačeka neko drugo, bolje vreme za Srbiju jer to što je urađeno (prebacivanje problema Kosova iz Njujorka i Ujedinjenih nacija u Brisel i EU) ne vodi nečemu dobrom za srpski narod u celini. Ali bolje vreme važi isto i za EU. Vrlo je neizvesna sudbina i budućnost EU u sledećih nekoliko godina. Ključna pitanja su:

· Da li će evrozona da preživi? Još koliko dugo vremena?

· Ako evrozona i preživi, da li će zemlje da prihvate ekonomsku stagnaciju ili beživotan privredni rast koji u sebi sadrži ekonomska mučionica zvana evro?

· Da li će Britanija da napusti EU? Ako je napusti, kakve će sankcije da joj uvede EU?

· Kako će da se odrazi na funkcionisanje EU dolazak na vlast novih političkih snaga kao što su to Nacionalni front u Francuskoj, Podemos u Španiji, Pokret pet zvezda i Liga sever u Italiji, ili Siriza u Grčkoj?

· Šta će biti ako EU-skeptične partije postanu većina u Evropskom parlamentu 2019?

Sve su ovo bitna pitanja na koje barjaktari EU i vlast u Srbiji moraju da pruže odgovore onima koji su ih birali, a ne strancima. Da li uopšte vredi srljati u ovakvu EU sa neizvesnom i mračnom sudbinom?[69] Mnogi političari u Srbiji znaju nesporno mnogo o politici, manje o ekonomiji, još manje o EU, ništa o unutrašnjoj dinamici EU i još manje od ništa o njenoj budućnosti ka kojoj slepo hrle. Da to znaju, ne bi vodili Srbiju na tu trulu dasku. Međutim, rasprava sa tim barjaktarima ide teško jer njihove plate zavise od toga da oni ne shvate kuda ide EU kakva je ona sada. Kao da im plate stižu iz Brisela, a ne iz Beograda.

Francuski zvaničnik je bio jasan u pogledu odnosa Francuske i EU. Izjavio je Ekonomistu: "Francuska će biti evropska sve dok je Evropa francuska. Kada to prestane, Francuska će ostaviti Evropu."[70] Motor funkcionisanja EU tokom protekle dve generacije je bilo aktivno partenrstvo između Francuske i Nemačke. Međutim, taj motor sada prelazi skoro u potpunosti u nemačke ruke. EU je međudržavni ugovor. "Ugovori mogu da se prekinu ako jedna strana oseća da je pridržavanje ugovora staje više od prekida tog ugovora."[71] Na sporazum, recimo o evrozoni, može možda da se primeni viđenje Šarla de Gola koji je rekao: "Sporazumi su, vidite, kao devojčice i ruže: traju dok traju".[72]

Svi su duboko zabrinuti u EU i niko nije srećan izuzev tehnokratije EU u Briselu. EU nije više ni ekonomski raj pred kojim je blistava budućnost, a ni kasa bez dna kao što je to sve bio slučaj 1988. kada smo predlagali[73] pristupanje tadašnje Jugoslavije EU i kada je sručena lavina kritika protiv takvog predloga.[74] Treba reći unapred svoje mišljenje i spasiti dušu.[75] I ne zaboravimo, Srbija još uvek nije počela pregovore sa EU ni o prvom od 35 poglavlja. Kakav god da bude ishod odnosa Srbije i EU, jedna stvar je sigurna: ishod neće biti slavan za Srbiju. Ne lipši magarče do zelene trave. U pogledu koraka koje bi trebalo da preduzme naša otadžbina, slažemo se sa stavovima Đorđa Vukadinovića[76] na stranicama ovog portala da ne zakoljemo vola zbog kile mesa.

Ono što EU realno nudi Srbiji na kraju procesa pristupanja EU je vrtoglavo povećanje spoljnog duga i dužničko ropstvo.[77] Ranije je komunistička nomenklatura imala najviše koristi od upravljanja državom, a u novim okolnostima to bi mogla da bude državna EU-munistička nomenklatura kojoj je izgleda važnija neostvariva nada od surove stvarnosti. Treba se zahvaliti na ljubaznosti mrzovoljnoj i nevoljnoj EU čija je budućnost u pitanju i naučiti od Islanda, Norveške i Švajcarske, a uskoro i Britanije,[78] da ima života i van EU. Mogući gubitak od €200 miliona godišnje iz predpristupnih fondova Srbija može više nego da nadoknadi od carina na uvoz iz EU koji ostavlja na hiljade radnika bez posla u Srbiji. Roba i usluge iz Srbije nisu konkurentne na tržištu EU i neće biti dugo vremena zbog sporih i pogrešnih reformi (rasipanje državnih para u propale livnice koje nemaju nikakve izglede za uspeh, umesto da se ulaže u poljoprivredu, nasipe, protivgradnu zaštitu i obrazovanje). Ne treba zaboraviti tržište EU, ali postoje i druga tržišta i države na istoku, bližem i daljem sa kojima može da se posluje i koja ne broje po Srbiji u crnu kožu i lance odevene homoseksualce na uličnim skupovima kao uslov za sporazum o trgovini ili otvaranje pregovora. Pristupanje sadašnjoj EU pruža sličnu perspektivu kao i ukrcavanje na palubu trećeg razreda na Titaniku.

Autor je redovni član Matice srpske