Srbija na prekretnici između Evropske i Evroazijske unije

Rusija i Kina će održati zajedničke pomorske vežbe krajem aprila i tokom maja meseca. Najavljene vežbe će se organizovati u Japanskom i Žutom moru, prenela je zvanična kineska novinska agencija Sinhua izjavu kineskog predstavnika ministarstva odbrane Jang Juđuna.[1] Navedene vežbe će za cilj imati jačanje rusko-kineske vojne saradnje u okviru Šangajske organizacije za saradnju, koja osim navedenih zemalja uključuje još i Kazahstan, Tadžikistan, Kirgistan i Uzbekistan.[2]

Nema sumnje da će nova američka vojna doktrina, koju je proklamovao i predsednik Obama, biti orijentisana ka Pacifiku[3] upravo zato što Amerika oseća rastuću pretnju od stvaranja vojno-ekonomskih blokova na tlu Azije. Ovo najavljeno novo usmerenje govori još nešto. Naime, SAD se više ne osećaju sigurno kao jedini svetski hegemon i zato je došlo vreme da se Amerika suoči sa novom mogućnošću koja najavljuje bipolarni poredak u svetu.

Šangajska organizacija za saradnju veoma brzo može postati jezgro nove Evroazijske unije koja predstavlja protivtežu Evropskoj uniji. Zasad Evroazijska unija ne uključuje Kinu, ali nema sumnje da će saradnja između pomenute unije i Pekinga biti veoma bliska kako u vojnom, tako i u ekonomskom sektoru, što je od velikog značaja kada je u pitanju finansijska stabilnost jedinstvenog evroazijskog tržišta. Evroazijska unija ima zaleđinu na koju se može uvek osloniti u ekonomskom pogledu, a tu zaleđinu predstavlja upravo Peking. Kina, kao trenutno druga ekonomska sila sveta, osiguraće Evroazijskoj uniji finansijsku stabilnost koja nedostaje Evropskoj uniji i čime ona ne može da se podiči.

Deklaraciju o stvaranju Evroazijske unije prošle godine potpisali su predsednici Rusije Dmitrij Medvedev, Belorusije Aleksandar Lukašenko i predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev.[4] Evroazijska unija garantuje svim članicama čvrstu ekonomsku integraciju i u daljoj perspektivi stvaranje potpune ekonomske unije. Evroazijska unija bi takođe garantovala i vojnu saradnju. Iako to nije navedeno u osnivačkoj deklaraciji, to bi u suštini podrazumevalo stvaranje novog bloka koji bi mogao u svemu da parira EU ili NATO paktu.

Srbija je nedavno dobila status kandidata za priključenje Evropskoj uniji, što je u našim sredstvima informisanja propraćeno hvalospevima kao još jedan veliki uspeh aktuelne vlasti. Na stranu to što se Čedomir Jovanović boji nekakvog stvaranja ruskog carstva, potrebno je pažljivo analizirati aktuelnu poziciju Srbije, kao i njenu budućnost u daljim svetskim integracijama. Srbija se može osloniti na sopstvene snage kada je u pitanju ekonomski preporod, ali dugoročno gledano Srbiji je definitivno mesto u jednom od blokova ili unija. Iznećemo ovom prilikom neke pozitivne i negativne strane priključenja Evropskoj i Evroazijskoj uniji.

Kao prvo, aktuelna vlast favorizuje ulazak Srbije u Evropsku uniju garantujući nove investicije i otvaranje novih radnih mesta, kao i sveobuhvatno podizanje životnog standarda građana Srbije. Međutim, istina je sasvim drugačija. Evropska unija grca u ekonomskim problemima usled prezaduženosti pojedinih zemalja poput Grčke, Španije, Portugalije, Italije. Takođe, u ovim zemljama raste broj nezaposlenih, što predstavlja povod za masovne štrajkove koji parališu normalno funkcionisanje navedenih zemalja. Rastući broj nezaposlenih nastaje kao posledica uslovljavanja pomoći prezaduženim zemljama naročito od strane Nemačke. Uslovljavanja uključuju drastična kresanja budžeta, smanjenje javne potrošnje i otpuštanja velikog broja radnika iz javnog sektora, kao i reforme penzijskog sistema. Grčka je izbegla bankrot, ali on joj još uvek stoji nad vratom kao Damoklov mač. Krediti se daju pod veoma nepovoljnim uslovima tako da zemlje poput Grčke uslovno rečeno padaju u dužničko ropstvo. Povodom krize u Grčkoj nemačka kancelarka Angela Merkel izjavila je da “nekontrolisana insolventnost Grčke mora da se spreči po svaku cenu, jer postoji velika opasnost prelaska krize i na druge zemlje”. Zato bi svako veoma obazrivo trebalo da bira reči. Ono što nam nije potrebno, jeste nemir na finansijskim tržištima, jer je nesigurnost ionako već velika”.[5]

Sama EU se suočava sa brojnim ekonomskim problemima i teško je da će se ulaskom Srbije u EU drastično poboljšati životni standard običnih građana Srbije. Naprotiv, mnoštvo radnika će ostati bez posla, što je neizbežna činjenica, jer naša privreda je isuviše slaba i samim tim nije konkurentna na evropskim tržištima. Primer za ovo jesu Rumunija i Bugarska gde je došlo do masovne migracije radnika u razvijene zemlje EU. Osim toga, eventualne investicije bi donele profit samo investitoru čiji motiv ulaganja je jedino sticanje profita. Za to primer predstavlja realna situacija u Srbiji gde se otpusti 3 000 radnika a zaposli se samo 300 novih što se od strane medija predstavlja kao veliki uspeh aktuelne vlasti. Srbija kao rezultat dosadašnje privatizacije ima preko 700 000 nezaposlenih lica ukoliko je verovati zvaničnim podacima.

Osim toga, ulazak u Evropsku uniju nam nije zagarantovan čak ni ovim statusom kandidata jer se moramo prisetiti Turske koja je kandidat već trinaest godina, dok je Makedonija kandidat od 2004. godine i ne nazire se datum njenog punopravnog članstva. Rumunija i Bugarska su postale članice NATO pakta, pa su tek onda, iako nisu zadovoljavale sve neophodne uslove, primljene u EU što je predstavljalo neku vrstu „nagrade”. U ekonomskom pogledu samo članstvo Rumunije i Bugarske nije donelo neko veliko poboljšanje u pogledu životnog standarda stanovnika ovih zemalja.

S druge strane, ulazak Srbije u Evroazijsku uniju je gotovo zagarantovan i neće biti uslovljen kao što je to bio slučaj sa dobijanjem članstva kandidata za ulazak u EU. Srbija je kao što možemo videti željena u Evroazijskoj uniji čiji bi potencijalni centar trebalo da bude u Beogradu 2020. god. Međutim, eventualno priključenje Srbije EU bi dovelo u pitanje mogućnost priključenja Evroazijskoj uniji[6]. Prvi potez ka stvaranju nove Evroazijske unije jeste formiranje jedinstvenog tržišta tokom ove godine između Belorusije, Rusije i Kazahstana i eventualno uvođenje zajedničke valute[7]. Ukoliko se Srbija priključi EU izgubiće trgovinske olakšice u pogledu izvoza u Rusiju, što se vrlo negativno može odraziti na već posustalu ekonomiju Srbije. Ambasador Ruske Federacije u Beogradu Aleksandar Konuzin je izjavio da bi eventualan ulazak Srbije u EU mogao da ima “pobočne” negativne rizike.”A takvi rizici postoje. Ulazak Srbije u EU dovešće do prekida važenja bilateralnog sporazuma o slobodnoj trgovini. S tim u vezi, može se očekivati smanjenje srpskog izvoza za Rusiju, uključujući i poljoprivredne proizvode”[8]. Osim toga, članstvo Srbije u EU bi dodatno zakomplikovalo pitanje saradnje u snabdevanju prirodnog gasa i nafte sa Rusijom. „Rad EU na donošenju određenih regulativa za svoje tržište prirodnog gasa i električne energije, poznatih pod nazivom “treći energetski paket” protivreči našem sporazumu o saradnji u sferi nafte i gasa od 25. januara 2008. godine i može dovesti do komplikacija u našoj saradnji”, bio je izričit ambasador Konuzin.

Takođe, pitanje Kosova i Metohije se dodatno problematizuje u kontekstu ulaska Srbije u EU. Ukoliko Srbija pristupi EU to će podrazumevati i vođenje zajedničke unutrašnje i spoljne politike što “na mala vrata” omogućava potpunu nezavisnost tzv. države Kosovo. Ambasador Konuzin je upozorio i na ovu opasnost koja će postati akutna ukoliko Srbija dobije punopravno članstvo u EU, ”zemlje EU se protive ustavnoj odluci Srbije o održavanju izbora u ovoj pokrajini“. Dakle eventualno članstvo Srbije u EU doneće mnogo problema pre svega samim građanima Srbije a zatim će i dodatno zakomplikovati odnose sa Ruskom Federacijom.

Treba da budemo potpuno otvoreni. Evroazijska unija predstavlja mladu i novu uniju zemalja na tlu Azije i Evrope. Rusija će biti predvodnik te nove unije koja će ponavljamo predstavljati zajednicu zemalja koje dele ekonomsku, kulturno-političku, ekonomsku i vojnu saradnju. Srbija eventualnim članstvom u Evroazijskoj uniji može samo prosperirati jer budućnost pripada zemljama tzv. trećeg sveta u svakom pogledu. Osim toga Evroazijska unija u svemu može pararati EU i NATO paktu a naročito Sjedinjenim Državama koje su da ne zaboravimo sa ostalim članicama NATO pakta i bombardovale tadašnju SRJ i samim tim pomogle stvaranju jedne nezavisne kvazi države na vekovnom tlu Srbije. Nova Evroazijska unija će kao što smo naveli bez sumnje čvrsto sarađivati sa Kinom što u nekoj perspektivi može dovesti do daljih integracija. SAD nisu bez razloga svoju vojnu doktrinu orijentisale ka Pacifiku jer osećaju rastuću pretnju od novih sila na geopolitičkom planu. Pre svega na umu imamo Kinu koja sve više postaje dominantna sila u regionu. Osim Kine tu su i zemlje BRIKS-a na koje treba ozbiljno računati kada je u pitanju novo ekonomsko uređenje sveta.

Po završetku samita Dmitrij Medvedev je izjavio sledeće: „Uveren sam da grupa BRIKS ima dobar potencijal i dobre perspektive za razvoj”[9]. Grupu zemalja BRIKS čine Brazil, Rusija, Indija, Kina i Južnoafrička republika. Dmitrij Medvedev je ukazao na jednu vrlo važnu činjenicu, a to je da saradnja zemalja BRIKS-a nije više ograničena na ekonomsku integraciju već i na zajedničko delovanje kada su u pitanju međunarodni odnosi i svetska politika. Samim tim zemlje ovog neformalnog bloka postaju sve uticajnije u svetu i nema sumnje da će i nova Evroazijska unija sa navedenim zemljama imati tesno razvijenu saradnju.

Srbija i njena vlast bi sve ovo trebalo da imaju u vidu kada je u pitanju donošenje odluke kojoj se uniji treba prikloniti. Perspektive Srbije u Evroazijskoj uniji su otvorene i neslućene. Njena ekonomija bi uz podršku Rusije i drugih zemalja Evroazijske unije vrlo brzo mogla da izađe iz krize. Tržište Evroazijske unije je ogromno, da i ne govorimo o prirodnim bogatstvima Rusije i ostalih zemalja pomenute unije. Međutim, postoji nekoliko prepreka priključenju Srbije Evroazijskoj uniji od kojih je najveća sama vlast i njena deviza da “Evropska unija nema alternativu”. Sadašnja vlast u Beogradu i lideri marginalnih partija koje čine grupu “Preokret” bezrazložno strahuju od Rusije plašeći se da bi ona mogla biti novi hegemon koji će uništiti Srbiju. Sve ovo su najobičnije budalaštine jer, nažalost, moramo da podsetimo da smo za Rusiju i njen narod vezani ne samo kulturološki već i istorijski i jezički tako da bi bilo sasvim prirodno da Srbija postane članica Evroazijske unije koja ima perspektivu za razliku od Evropske unije koja sama mora da se nosi sa svojim unutrašnjim problemima. Druga velika prepreka eventualnom članstvu Srbije u Evroazijskoj uniji kao što se može videti na karti jesu sama Bugarska i Rumunija koje su već članice EU i NATO pakta tako da nam nedostaje prirodna veza sa zemljama Evroazijske unije. Možemo reći da su planovi da se Srbija uključi u Evroazijsku uniju čak i previše optimistični, ali sve to možemo da zanemarimo ukoliko se Srbija čvrsto odluči da se priključi pomenutoj uniji. Politički tada ona ne bi bila izolovana od ostalih zemalja Evroazijske unije sa kojima bi mogla da razvije jedinstvenu i tesnu vojno-ekonomsku saradnju. S druge strane, teško je da će se Rumunija i Bugarska pridružiti jedinstvenom tržištu, ali ne bi trebalo da odbacimo čak ni tu mogućnost dugoročno gledano.

Svetska dominacija NATO pakta na čelu sa SAD završila se u Siriji. Rusija i Kina su sprečile još jedan libijski scenario i samim tim sprečile SAD da strateški okruže Rusiju. S druge strane SAD se više ne vode ratovi jer su one po svim analizama već iscrpljene desetogodišnjim ratom u Avganistanu i još jedan veliki sukob sa konvencionalnom nezanemarljivom silom kao što je Iran njoj ne bi išao u prilog. S druge strane, kao što smo rekli Rusija i Kina vojno i ekonomski sve više jačaju, uključujući tu naravno i zemlje BRIKS-a, što dodatno govori u prilog tezi da se postepeno okončava svetska dominacija jedine supersile.     

Aktuelna vlast u Srbiji bi dakle trebala uzeti u obzir činjenicu da postoje i druge alternative i da bi parolu Evropska unija nema alternativu trebalo zameniti sa parolom Evropska unija ipak ima alternativu, a ta alternativa se zove Evroazijska unija.