Srbija među osiguračima

Dok se nova srpska vlada neprekidno rađa, Srbija posle dužeg vremena dolazi do vazduha, oslobođena gvozdenog obruča tržišta i demokratije i zaslepljujućih evropskih vizija na magičnom putu u Nato-Otan budućnost. Dok je medijska grana vlasti u potpunom rasulu, jer uprkos vidovitosti ne može da utiče na pol, pamet i lepotu novorođenčeta, dok pripadnici domaće elite besne od nestrpljenja, jer njihovi poslodavci cede nešto neodređeno kroz zube, narod konačno može da uživa u trenutku nedeterminisane slobodice.

Nije to ona prava sloboda među šljivama, već nekakva izvitoperena, virtuelna, sloboda među sablasnim osiguračima. Metaforu osigurača lansirao je usred početnih trenutaka porođajne strave jedan nadahnuti analitičar, utvrdivši da novorođenče ne može doći na svet bez evropskog osigurača u nejakim ručicama. Na sreću, Srbija je još jednom izneverila samu sebe, odbacivši svoje demokratsko pokriće, i sa njim iluzorno evropsko osiguranje.

Tako se iznova pokazalo da stvarnost izmiče medijskoj kontroli, da je održivost projektovane budućnosti neodrživa, da je toliko hvaljeno prihvatanje realnosti potpuno nerealno, a društvo ipak previše složeno da bi se moglo olako modelirati i prekrajati. Kao jedina uteha iza ovih uvida ostaje nam Marksova dijalektika, koja tako nesputana izmiče čak i dovitljivom materijalizmu.

Ali ni demokratija se ne da. Usporeni odlazak vladajuće stranke bio je ne samo bolan, već i komičan. Dok su jedni medijski ridali, drugi su se potpuno nemedijski cerekali. Ovaj društveni nesklad morao je da prekine lično Boško Jakšić, isprašivši demokratiju po goloj guzi, pokazujući potom prstom na ćošak. Povukla se neslavno, podižući pantalone, potpuno nesvesna dijalektičke dubine učiteljeve lekcije, sasvim zaboravljajući da se pozove na neprikosnovena prava deteta. Odlazak u privremeni zaborav najveći je doprinos Demokratske stranke demokratiji.

Tako će, po svemu sudeći, Srbija umesto licenciranog evropskog osigurača dobiti neatestirani srpski osigurač, iako to niko nije želeo, pa ni ona sama. Izmorena holivudskim trikovima i tržišnim blefovima, Srbija se sasvim nezahvalno oprostila od svoje slavne holivudske vlasti, i prepustila se crnilu domaće kinematografije.

Kako se na ovom mestu ne bismo zaplakali, setimo se svetlih primera Avganistana i Kosova koji nam ipak ukazuju kako je demokratija još uvek najbolji opijum za narod, kao što su proivodnja i promet opojnih sredstava najprofitabilniji oblik realne ekonomije. Ovde možemo ostati potpuno spokojni, jer našu slobodu na Kosovu i Metohiji čuva američki osigurač. A nema boljeg osigurača od osigurača osiguranog uspeha, i to na tuđi račun, a naročito na tuđoj teritoriji.

Primer EU naša saznanja o nesputanosti slobode širi do još udaljenijih granica. Zatrovani marksizmom, mislili smo da slobode nema izvan nužnosti, sada shvatamo da ne možemo biti slobodni izvan banaka. Zatrovani mitovima demokratije, mislili smo da se Sjedinjene države rađaju u slobodi novinskih članaka koji će jednog dana postati Federalistički spisi. Tako je, međutim, bilo pri kraju osamnaestog veka, pre nego što su izmišljeni Marks i Holivud. Danas sjedinjene države (Evrope) nastaju po budžacima bilderberških grupa i njihovih evropskih ćelija maštovitih imena.

Srpski osigurač u vladi ne garantuje ništa, kao ni onaj evropski. Ipak, domaći je, neprskan, još uvek ekološki pouzdan. Ne privlači banke, što je najvažnije! Ne garantuje izdašne honorare domaćoj eliti, što je veoma tužno! Svojom iracionalnom nepredvidivošću zadaje glavobolje stranom faktoru, što je veoma dobro! Može se remontovati delovima ruskog osigurača, što je odlično!

Dijalektički je najuzbudljivije što će ipak biti još mnogo posla (i lepih honorara) za profesionalne devalvatore sopstvenih vrednosti, za domaće uzbunjivače i insajdere svih boja: vojvođaniste, regionaliste, otaniste, evrounioniste, dekontaminatore, borce za bebe, lideriste... Srpskom osiguraču, da bi bio najbolji, neophodna je jaka konkurencija! Tako se tržište oslobađa svojih ideoloških emanacija.

Beznađe rađa nadu, kao što uljgendioksid u atmosferi nije uzrok samo mračnim pseudonaučnim planetarnim prognozama, nego i rastu drveća u savanama koje ga pretvaraju u kiseonik. Afirmativno samovrednovanje, svrsishodna organizacija i optimističko samopouzdanje trijumfuju, kao što ideološki nekontaminirana nauka, udruženim snagama svetskih naučnika, među kojima su i Srbi, predviđa rezultate svojih eksperimenata i dokazuje postojanje nedostajuće čestice interakcije (Higsovog bozona). I, svakako, više od toga!

Od svih osigurača najbolje je, ipak, osiguranje (zaboravljenog) zdravog razuma i otvorene interakcije slobodnomislećih ljudi. A sve to pod kapom nebeskom!