Србија - колонија, да или не?

Листајући „Просветину“ енциклопедију из 1959. године био сам пријатно изненађен. Само 14 година после страховитог вишегодишњег рата (и светског и грађанског!) праћеног великим разарањем и још већим људским жртвама, тадашња Југославија успела је да направи енциклопедију која је и по садржају и по техничкој опремљености била на високом нивоу. Енциклопедија обилује фотографијама објеката који су подигнути за само 14 година у ратом опустошеној и санкцијама Информбироа притиснутој земљи. За ову прилику издвојио бих бројне индустријске објекте који су, практично из пепела, ницали широм земље.

Тадашње власти нису чекале ни Годоа, ни стране инвеститоре, нити било кога трећег, већ су решавале огромне проблеме, са оним што се има и онако како се може. Резултати су били очигледни и импресивни на свим пољима. Створена је одлична основа за даљи интензиван и свестрани развој.

Од петог октобра 2000. и промена које су уследиле прошло је такође 14 година. Осећале су се и 2000. последице ратова, санкција и агресије НАТО пакта, али је стартна позиција била знатно боља него 1945. Изгледало је да су сасвим реална очекивања грађана да долази опет период интензивног развоја и знатног пораста животног стандарда.

Данас је јасно да од тога не само да нема ништа, већ је ситуација после 14 година још много лошија и то на готово свим пољима! За последњих 14 мирнодопских година забележена је већа деградација и пропаст привреде, посебно индустрије, него у периодима највећих криза и ратова!

Сагледавајући шта је то што је омогућило свестрани развој од 1945. до 1959, а што је недостајало последњих 14 година, издвојио бих следеће факторе:

1. Суверенитет

2. Развој индустрије и енергетике

3. Ослонац на сопствене снаге

СУВЕРЕНИТЕТ

Слобода и суверенитет услов су сваког развоја, у било којој области, па је кључна политичка одлука која је омогућила брзи развој ФНРЈ (Федеративне Народне Републике Југославије) било „историјско НЕ“ изречено Информбироу 1948. Интеграција у савез комунистичких земаља тада нам је наметана као императив, али су наше власти одлучно и енергично браниле и одбраниле суверенитет и право на сопствени избор. Не улазећи у било какве друге анализе (Југославија – Србија, социјализам – капитализам, ...), наглашавам да је потпуни политички суверенитет „услов свих услова“, односно да само суверена држава може да се уврсти у ред развијених и богатих. Не постоје богате колоније, још мање се то може рећи за њихове становнике. Постоји свакако и обрнута корелација, односно само економски јака држава може себи да обезбеди потпуни суверенитет.

За разлику од 1948, носиоци власти од 2000. ни у једном тренутку нису били довољно јаки, храбри и одлучни да кажу НЕ захтевима ЕУ и САД и то је најважнији узрок нашег пропадања, јер су интереси ЕУ и САД увек били надређени интересима наше земље. Уместо сопственог избора, који је Запад својевремено толико хвалио, данас нам се свим средствима намећу „евроатлатске интеграције“ као једина могућност. ЕУ већ одавно је престала да буде заједница добро уређених и економски јаких држава и претворила се у средство за ширење НАТО пакта ради колонизације источноевропских земаља и наметања хегемоније САД целом европском континенту. Сиромаштво се шири Европском унијом, ми смо све сиромашнији и у све тежем положају што се више приближавамо ЕУ. Пут ка ЕУ нама су претворили у Прокрустову постељу, али је он и даље форсиран као пут без алтернативе! У области економије, упркос погубним последицама, без поговора су спровођени сви захтеви СБ (Светске банке) и ММФ (Међународног монетарног фонда).

О последицама које мере СБ и ММФ имају на привреде сиромашних земаља писао је и економиста Ерик С. Реинерт у књизи "Глобална економија – како богати постају све богатији, а сиромашни све сиромашнији" (требало би да је прочитају наши политичари и економисти). Анализирајући примену препорука СБ и ММФ у неким земљама Јужне Америке, Африке и бившег комунистичког блока, Реинерт експлицитно закључује да исте економске теорије које су стварале колонијализам, данас стварају неоколонијализам, јер од глобализације, како је спроводе СБ и ММФ, користи имају само богате државе, док сиромашне земље поново бивају претворене у колоније. Реинерт наводи да је применом мера СБ и ММФ велики број земаља Африке до те мере осиромашен, да тамо више нико и не помиње економију развоја, већ се сасвим прешло на „палијативну економију“ са циљем да се само мало олакшају последице екстремног сиромаштва (палијативна терапија у медицини се примењује у последњим стадијумима малигних обољења са циљем да се олакшају муке пацијентима којима су дани одбројани). Нажалост, и наша економија је све ближе овом стадијуму.

Да закључим: очување суверенитета као основног предуслова за даљи развој свакако је довољан разлог да се одустане од интеграције у ЕУ (бројне друге да и не помињемо!), јер би та интеграција подразумевала губитак суверенитета, без назнаке када би и како он могао поново да се успостави. И премијер Холандије Марк Руте је приметио да је ЕУ као Хотел Калифорнија (у песми Иглса), можете да уђете, али не и да изађете. Када нам оволике услове постављају за улазак, шта мислите како би тек било ако бисмо пожелели да изађемо? Што би се рекло у народу: дала баба грош да се ухвати у коло, а дала би десет да може да се пусти.

РАЗВОЈ ИНДУСТРИЈЕ И ЕНЕРГЕТИКЕ

У развој ФНРЈ кренуло се свом снагом са слоганом „индустријализација и електрификација земље“. Знало се да без изградње и развоја сопственог електроенергетског система не може да буде развијана индустрија, а без развоја индустрије, земља не може да изађе из сиромаштва и заосталости. Располагало се више него оскудним средствима, али се ипак улагало у развој стратешки најважнијих привредних грана. Ницале су електране и фабрике и до 1959. створена је одлична основа за даљи интензиван развој електроенергетског система и сопствене индустрије. Наш економиста Др Млађен Ковачевић наводи да је у периоду 1955.-1990. просечна стопа раста индустријске производње у Србији била 7% годишње.

Насупрот томе, последњих 14 година ишло се у супротном смеру. Не само да ништа ново није развијано и грађено, већ је и све оно што су генерације деценијама стварале готово сасвим уништено за само неколико година. 1989. могли смо да се убројимо у средње развијене индустријске земље. Чак и после ратова, санкција и НАТО агресије, већи део индустријеких капацитета био је очуван. Уместо пуног ангажовања на томе да се обезбеде послови и покрене производња како би индустрија што пре дошла до обртних средстава и наставила нормално да ради, уследила је криминална приватизација. Стратешки гледано, приватизација је представљала највећу и најкриминалнију деградацију српске економије у историји. У тој деградацији, посебан акценат је био на индустрији.

Праве размере уништавања српске индустрије углавном се крију од јавности, тек повремено исплива понеки податак. Тако је 2013. на РТС, у емисији Око, објављен податак да ће Србији бити потребно око 30 година да бисмо, уз индустријски раст од преко 7,5%, достигли ниво из 1989.

Ради стицања што реалније слике о размери катастрофе, треба нам и мало математике. Раст од 7,5% годишње значи да на крају године имате 107,5% = 1,075 пута више од онога што сте имали на почетку. Са ових 1,075 започиње се друга година, па се на крају друге године има 1,075 х 1,075 = 1,075² пута више. То значи да се на крају тридесете године има 1,075³⁰ = 8,75 пута већа индустријска производња, него на почетку прве године, односно приближно 9 пута треба да порасте индустријска производња, да би се достигао ниво из 1989! Другачије речено, индустријска производња данас је скоро 9 пута мања него 1989. године! Да зло буде веће, наведени подаци се односе на индустријску производњу у Србији, а српска индустрија производи још много мање, пошто је добар део индустрије данас у страном власништву!

Податак да је индустријска производња у Србији данас готово девет пута мања него пре четврт века јесте фрапантан и у експлицитном облику нигде није доступан, али је добијен на основу изјаве Видосаве Џагић, потпредседнице ПКС (Привредне Коморе Србије) , дакле особе којој су доступни релевантни подаци. Наш економиста Др Млађен Ковачевић наводи да је курс динара у 2013. био прецењен за више од 95%, па ову чињеницу треба имати у виду када се гледају фризирани статистички подаци (приказане вредности приближно су двоструко лошије!). Имајући ово у виду, податак о 8,5-9 пута мањој индустријској производњи много је ближи званичној статистици, а да се ради о реалном податку говоре не само аветињски опустели градови у којима уместо фабрика данас раде само кладионице, коцкарнице и понека банка, него и чињеница да се сличан резултат добија и анализом броја индустријских радника.

Податке о броју индустријских радника Политика је својевремено објавила на насловној страни, уз коментар који је професор др Љубодраг Савић дао на „Посткризни модел развоја 2011-2020.“. У Београду је број индустријских радника смањен са 245.390 на 13.842 (на 5,64%!!!), у Крагујевцу са 57.574 на 8.331 (14,47%), у Нишу са 25.285 на 3.358 (13,28%), а у Новом Саду са 24.848 на 5.512 (22,18%). Укупно, у четири највећа индустријска центра у Србији, број запослених у индустрији смањен је са 353.097 у 1990. на 31.043 у 2007. години, односно на свега 8,79%!

Од 2008. до данас, број индустријских радника у Србији наставио је да се смањује, па нема никакве сумње да је број индустријских радника у најмању руку десеткован за протеклих четврт века, што уз десетковану индустријску производњу, несумњиво указује на геноцидне размере уништавања српске индустрије.

У процесу уништавања српске индустрије ништа се није случајно догађало, већ је све плод планског и добро осмишљеног настојања да се Србија доведе у колонијални положај. Потврда за ову тврдњу може да се нађе и у већ поменутој књизи Ерика С. Реинерта. Он наводи да је Монголија остала без 90% своје не тако мале индустрије за само 2-3 године управо зато што је била „најбољи ђак“ у разреду старог комунистичког система и примењивала све савете СБ и ММФ, па је тако враћена у номадску привреду. Све је резултирало драстичним сиромашењем и падом стандарда, јер се чак и у земљама са „неефикасном“ индустријом живи много боље него у земљама без индустрије.

Реинерт закључује да је данас ситуација слична оној из првог периода глобализације (од 1840. до 1. светског рата) када су колонијалне силе све више развијале индустрију и богатиле се, док су колонијама браниле развој индустрије и све више их сиромашиле. Наводи и цитат из тог периода који представља застрашујућу паралелу са данашњом политиком ЕУ и САД: „Ако почну да схватају повезаност између забране да се баве индустријом и сопственог сиромаштва дозволити им да извозе сировине, да би им мисли потпуно отишле од идеје да се индустријализују, јер је то једина тачка у којој се наши интереси разликују од интереса колонија.“ Привредна структура у сиромашним земљама данас је слична структури колонија, јер извозе сировине, а увозе индустријску робу и напредне услуге.

Дакле, ако желимо да избегнемо колонијални положај и екстремно сиромаштво, уз инсистирање на суверенитету, морамо да кренемо пуном снагом у реиндустријализацију. Реинерт сматра да само развој индустрије и напредних услуга доприноси решавању четири велика проблема у економији: повећање додате вредности, повећање запослености, повећање плата и елиминисање дефицита платног биланса.

Да би се поново развила индустрија морала би да се користе проверена средства, која су користиле и све данас богате државе: царинска заштита, јефтини кредити и пореске олакшице за индустријске гране које треба да се развију. САД су високим царинама (и до 100% за челик) штитиле своју индустрију скоро 150 година и свим силама су се бориле против економских теорија које данас намећу другима! Зато је добро да се захвалимо СБ и ММФ на „економским теоријама намењеним за извоз“ и да се држимо мудрости које су се држале САД након стицања независности: „Не слушај шта ти Енглез говори, него гледај шта Енглез ради!“

Неопходност реиндустријализације јесте разлог више да се одустане од интегрисања у ЕУ. У супротном, приступањем ЕУ, изгубила би се могућност царинске (и остале) заштите своје индустрије, па бисмо своје сиромаштво и неразвијеност зацементирали као трајну категорију!

У развоју индустрије требало би да се крене од оних грана које су везане за пољопривреду, јер тако најбрже може да се постигне оно што се у економији назива „троструки монопол“, да иста земља има и сировину и јаку индустрију за прераду те сировине и трговину за пласман добијених индустријских производа. У таквом систему јављају се синергијски ефекти, јер се у економији дешава и оно што је у математици немогуће, да буде 2+2 > 4. Пре четврт века све смо то већ имали. Имали смо веома развијену пољопривредну производњу. Имали смо и веома развијену прехрамбену индустрију која је могла да преради све сировине добијене у пољопривредној производњи. Имали смо и веома развијену трговину, и домаћу, али и ону извозно оријентисану. То је само почетак приче, јер су били веома изражени и синергијски ефекти: пољопривреду су пратили пољопривредни факултети и институти, као и производња семена и садног материјала.

Пољопривредници су били добро опремљени, била је развијена индустрија пољопривредних машина и механизације, као и хемијска индустрија за производњу вештачких ђубрива и средстава за заштиту биља, ... Процесна индустрија је правила линије за сточну храну, као и линије коришћене у прехрамбеној индустрији. Речно бродарство је обезбеђивало пловна средства за најјефтинији транспорт, а била је развијена и производња средстава за железнички и друмски транспорт. Сву наведену индустрију пратили су факултети, научни институти и низ мањих фирми као кооперанти ... Део велике производње прехрамбене индустрије пласиран је на домаћем тржишту, чиме је подстицана домаћа трговина, као и развој туризма и угоститељства. Извозна предузећа су сарађивала са фирмама за транспорт и шпедицију, са банкама и осигуравајућим кућама, економским институтима... Имали смо изванредно развијен систем који је одлично функционисао, запошљавао много радника, пунио буџет и доносио одличну зараду. Од свега тога данас готово да ништа није остало, а и то мало што је претекло, добрим делом није више у нашем власништву. И у овој области, после 2000. је вођена економска политика која може да се окарактерише искључиво као срачуната на изазивање што веће штете. О томе сведоче бројни пољопривредно индустријски комбинати који су уништени, или предати у руке странцима, а још и више фабрике (комплетно речно бродарство!) које више не постоје. Има ли веће глупости него да се затворе обе фабрике трактора у земљи која има велики број пољопривредника чији су трактори у просеку стари више од 30 година?!

ОСЛОНАЦ НА СОПСТВЕНЕ СНАГЕ

У оквиру ове тачке две теме ће бити највише анализиране: власништво над средствима за производњу и државна регулатива као покретач развоја. У некадашњој ФНРЈ парола „фабрике радницима, земља сељацима“ означила је опредељење државног врха да се средства за производњу доделе непосредним произвођачима. Ова мера је имала вишеструко позитивне ефекте, не само на плану социјалне правде и сигурности и смањењу социјалних разлика, него и на економском плану. Мобилисано је и стављено у функцију развоја целокупно радно способно становништво. Могућност да сами буду господари своје судбине додатно је мотивисала велики број људи који су до тада били на маргинама, или сасвим без изгледа да се извуку из потпуне беде. Вишак вредности није изношен из земље, него је улаган развој, јер су и радници и сељаци желели да побољшају своје пословање. Равномерна расподела подстицала је тражњу и била још један генератор развоја.

У последњих четрнаест година и на овом плану рађено је готово све сасвим супротно. Фабрике које су већ биле у власништву радника, без икаквог правног основа, злочиначким Законом о приватизацији, држава је приграбила себи (70% од сваког предузећа) и кренула да их крчми као Алајбегову сламу. Златне коке (цементаре, пиваре, дуванску индустрију, фабрике воде) одмах су добили странци, а остатак су за багателу и најчешће сумњивим новцем приграбили људи који се никада нису бавили привређивањем. Стотине хиљада радника избачено је на улицу, а са њима и сав руководећи кадар, људи који су ни из чега подизали и развијали та предузећа, захваљујући великом елану и израженом предузетничком духу, а такође и бројни стручњаци, који су, свако у својој области, могли да парирају својим колегама из иностранства. Сви који су радили и стварали избачени су, да би они који не умеју да стварају, али и те како знају да уништавају, могли преко ноћи да продају предузећа у која никада ни крочили нису. Тако је за само неколико година уништено готово све што су генерације стварале деценијама.

Да би се прикрила катастрофа, извршена је замена теза. Уместо да циљ буде јака привреда, а да се приватизација користи само у мери у којој доприноси остварењу тог циља, приватизација је проглашена за циљ, сам по себи, чиме се избегавало преиспитивање погубних ефеката приватизације на нашу привреду.

Други покушај подвале грађанима огледао се у инфантилној пароли да „није важно ко је власник, важно је да фирма ради“. Сваком иоле паметном пунолетном грађанину кристално је јасно да је питање власништва не само важно, него је најважније, суштинско, јер је власник тај који управља предузећем, присваја профит, као и приход од продаје предузећа, или машина и опреме.

Последице су биле сасвим предвидиве: потпуно деградирана привреда Србије и готово сасвим уништена српска индустрија, велики буџетски дефицит, задуживање, задуживање и задуживање, ... Огроман број људи који су остали без посла, много младих који не могу да се запосле, живот на граници глади и испод границе људског достојанства – радно способне издржавају пензионери! Мали број запослених у предузећима суочен је са суровим искоришћавањем са елементима иживљавања, али мора да трпи, јер на свако радно место спремно је да ускочи бар десет, још чешће бар стотину незапослених. И опет задуживање и задуживање. Банке су зеленашким каматама очерупале до голе коже и државу и грађане и предузећа, а намерне су и кожу да нам одеру и уведу нас у дужничко ропство.

Одузети су нам прошлост, садашњост и будућност.

Под условом да то прихватимо као судбину, а не као нешто што може и мора да се промени!

ЕПИЛОГ

Србија колонија, да или не?

Рекао бих да још увек од нас зависи. Све док се не учланимо у ЕУ, постоји шанса да се спасемо. Решење је једноставно: треба да обуставимо процес приступања оваквој ЕУ. Процес приступања ЕУ имао је за циљ да нас доведе у колонијални положај, па не чуди што је до сада имао погубне последице по српску државу и друштво, српску привреду, а посебно српску индустрију.

Ко жели Србију као колонију, далеко му лепа кућа. Ми желимо да сачувамо свој суверенитет, да се реиндустријализујемо и да очувамо и развијамо своје ресурсе, да повратимо материјалну сигурност, а са њом и људско достојанство. Свему наведеном препреку представља процес приступања ЕУ и зато имамо, не само право, него и обавезу да од Владе захтевамо да што пре прекине процес приступања ЕУ, баш као што је то урадио и Исланд.

Наше проблеме никада неће хтети други да решавају, нити имају разлога за то. Поента је у томе да да будемо сигурни у себе и своје снаге и способности, да се ослонимо на сопствене снаге и активно и систематски радимо на побољшању свог положаја. Највећу улогу у свему морао би да има државни апарат, јер он мора да ослободи све потенцијале којима располажемо и покрене све оне који могу и хоће да раде и зараде и за себе и за своју државу. Запослени морају опет да буду генератор развоја, а не да буду третирани као трошак. Док још има оних који знају како треба да се ради и зарађује, треба неодложно да се укључе у рад Владе и привреду, да би покренули привредни опоравак, још и више да би своје велико знање и искуство пренели на млађе. Млади људи, нарочито стручњаци, морају да добију посао и прилику да се докажу у земљи, пошто образовање даје резултате само ако привредна политика ствара послове за образоване људе. Мора да се заустави одлив мозгова, да би се подстакли креативност и иновације, као покретачи развоја, али и да би се зауставио демографски суноврат и драматично смањење броја становника. Као што то раде САД, на пример, и наша држава би морала, као сигуран и платно способан купац, да подстиче иновације и развој нових технологија код домаћих предузећа и института.

Држава мора свим средствима да штити домаћа предузећа и банке и стимулише њихов развој. Не сме никада више да се догоди да стране фирме уговоре посао и скину кајмак, а да наша предузећа одраде сав посао као подизвођачи, сносе сав трошак и сву одговорност, а буду третирани и плаћени као надничари. Нити сме да се догоди да се нашим предузећима ускраћују банкарске гаранције да не би могла да уговоре посао. Држава мора да помогне нашим предузећима да уговарају послове у иностранству, јер се велики послови у целом свету уговарају на државном нивоу.

Све мере економске политике морају да буду подређене интересима развоја домаће привреде, првенствено индустрије. Царинска и пореска политика и курс динара морају да стимулишу извоз, јер због изузетно мале куповне моћи, није реално да се повећава потражња на домаћем тржишту. Мора да се сузбије системска корупција, тако што ће примерно да буду кажњени сви државни чиновници који прихвате да за шаку долара раде против домаће привреде, да би обезбедили корист некој иностраној фирми.

Повољна околност за преокрет јесте чињеница да смо сачували у свом власништву електроенергетски и телекомуникациони систем, као и пољопривредно земљиште. То мора да се искористи као основа за даљи раст и развој. Очување пољопривредног земљишта је још један разлог више да се одустане од приступања ЕУ. У супротном, у случају продаје пољопривредног земљишта странцима и приступања ЕУ, био би то још жешћи ударац на нашу будућност чак и од Закона о приватизацији. То би био не само фаталан ударац на наш економски систем, већ и на наш опстанак, јер би после тога Србија и дефинитивно постала колонија, са најбољим изгледима да ускоро сасвим нестане са географских карата.

Дакле, наша влада мора да делује брзо, енергично и одлучно и да прекине процес придруживања ЕУ. Времена за поправни неће да буде, а ни прилике да се исправе фаталне грешке, ако буду направљене. Морамо да направимо једини могући избор, да се зауставимо на ивици понора и вратимо се на пут који води у бољу будућност. Али, стварно!

Влада посебно мора да се потруди да у функцију развоја укључи друштвену елиту, јер елита вуче напред зато што увек може боље и више. Права елита је цвет, а не шљам, она ствара, а не разара и увек друштву даје много више него што од њега добија! И можда најважнији услов за успех јесте да се очува јединство у држави, јер они који раде против нас, у настојању да нас претворе у колонију, увек се руководе старом латинском крилатицом: divide et impera – подели (завади) па владај. Да бисмо постигли успех морамо да делујемо сагласно, јер и основни закон физике каже да много сила, ако су и мале, дају велику резултанту, само ако делују сагласно!