Србија има знање и капацитете али тренутно нема државнике

 Серија састанака и договора чланова „Владе“ Србије са претставницима страних држава и страних компанија заинтересованих за експлоатацију литијума и људских ресурса у Србији, говори да борба грађана Србије против копања и прераде литијума мора да мења облике како би постигла резултат у пракси. Саопштења надлежних Министарстава и Владе Србије са састанака доказују да државни апарат Србије, наставља разговоре са странцима, истовремено ингоришући вољу грађана Србије – чију вољу су преузели да спроводе у пракси, чији порески новац обилато користе, и чије интересе су у обавези да штите. 

Ризици у производњи литијума су толико велики да премашују све добити које се очекују од рудника, и стварне и оне лажне које се презентују грађанима како би их навели на танак лед. Истичем само један аспект - ризике по водоснабдевање насеља у Србији и Босни и Херцеговини: Београда (2 милиона), Бачке (милион), Срема (0,8 милиона), Подриња и Семберије (милион) – преко 5 милиона становника ће бити изложено ризику од акцидента који неће моћи да се санира најмање за 50 година. Потом ризик по пољопривреду, туризам, и најважније здравље грађана. То су ризици који ни један савестан професионалац, патриота и домаћин не може да прихвати. Наравно, уколико планира да станује и своју породицу подиже у Србији а не у Лондону, Паризу, Монте карлу, САД или Боденском језеру.

Истражно право не обезбеђује аутоматски и право експлоатације. Сав новац који је уложен у истраживање је ризик компаније а не обавеза државе и грађана Србије. Стога, свако помињање уложеног новца, нарочито од „Министарства“ и „Владе“ Србије, схватамо као вулгаран притисак

Неповерење народа је усмерено у два правца: према страној компанији и према државном апарату Србије. Компанија има превише сукоба са животном средином широм света, стога не може да се говори о било каквој сарадњи са њом. Са друге стране, државни апарат Србије нам већ више од 20 година сервира уговоре потписане са страним компанијама у име народа Србије, који се од 60-80% зацрњени; у име народа Србије су преузели обавезе, у име народа Србије су дали станцу субвенције – а грађани Србије имају обавезу да плате али немају право да знају шта плаћају! Тако се десило најмање 100 пута, зашто би било другачије 101. пут?

Истражно право не обезбеђује аутоматски и право експлоатације. Сав новац који је уложен у истраживање је ризик компаније а не обавеза државе и грађана Србије. Стога, свако помињање уложеног новца, нарочито од „Министарства“ и „Владе“ Србије, схватамо као вулгаран притисак.

На простору рудника (најпре саопштено да се планира 1.000 хектара па потом редуковано на 600 ха) и прве зоне око рудника, непосредне угрожене, (10.000 хектара) ће бити угашено најмање 3000 радних места у пољопривреди (просечна величина домаћинства 4 хектара). То су радна места која постоје већ 200 година, и сигурно ће постојати наредних 200 година. Државна администрација Србије је нашла економску рачуницу да уништи обрадиво тло и  угаси најмање 3000 сигурних радних места у пољопривреди (грађана чији очеви и дедови су крвљу створили ову државу), да би странцу омогућила да отвори потенцијалних 600 радних места у руднику, који ће радити највише наредних 50 година. Након тога, на више од хиљаду година, на бригу и старање, остаће нам брда јаловине; да се отрови их јаловине не дренирају у тло и униште подземне воде западне Србије и источне БиХ, или да отрове поплава не однесе у речни систем. Изнад брда јаловине неће ништа моћи да се сеје и гаји. У једној реченици, оставиће нам проблем који може да експлодира и уништи живот на површини равној стратешкој нуклеарној бомби!

Србија је земља која је дала, сразмерно својој величини, много личности које су допринеле светској науци и техници. По правилу, да би успели, бежали су одавде због бруталних мањкавости политичког, друштвеног, пословног и интелектуалног окружења. Чији је посао да се обезбеди здраво политичко, друштвено, пословно и интелектуално окружење? Па политичких организација и лица а не народа! Стога је непристојно да главни кривац за дно на коме се налазимо као заједница (политичари), говоре да ће се овим пројектом донети ново знање у Србију. Србија то знање је имала, и није нам потребан увоз знања у овој области. Потребна нам је промена: да политичари почну да раде свој посао, да се повуку, или да их народ најури (највероватније).

Санкције, па бомбаровање, а потом специјални рат током последњих 20 година су уништили друштво и привреду Србије. Некада смо у Србији производили и извозили рударску опрему и машине. Наивно је очекивање функционера „Владе” Србије да државе и њихове компаније, које су предводиле уништење становништва и привреде наше домовине, нам сада доносе знање и технолошки развој, и то онај за који смо били сами способни! У позадини свих напада на Србију су људи и ресурси!

Истовремено, политичке организације предузимају акције које не дају резултат у пракси (није случајно), злоупотребом протеста помажу поразу грађана (ни то није случајно), ћутањем одобравају долазак или отворено доводе стране компаније чији пословни планови озбиљно угрожавају животну средину, односно, предуслове за развој пољопривреде и туризма

Локалне самоуправе, Окрузи и Министарства су или превише ћутали или били сервис интереса страних компанија, а не грађана који су их изабрали и који их плаћају. Грађани су толико пута протестовали, тражили помоћ и заштиту, а админстрација је окретала главу у страну, као да то нису њихове комшије, рођаци, фамилија. Након толико времена народног незадовољства, политички је непристојно укључење било којег нивоа државне администрације Србије, својим ћутањем и чињењем против народа сами себе су делегитимисали. Шта више, било шта да предузму само ће да продубе кризу за коју су великим делом одговорни.

Све политичке организације, институције и јавна предузећа истичу како им је приоритет развој пољопривреде, посебно органске. У просторним плановима Србије видимо лицемерно стављање рударства и турзима/пољопривреде као равноправних привредних дешавања на истом простору. Да ли туризам и пољопривреда могу да угрозе рударство, или ће у пракси рударење сравнити са земљом и пољопривреду и туризам?!

Истовремено, политичке организације предузимају акције које не дају резултат у пракси (није случајно), злоупотребом протеста помажу поразу грађана (ни то није случајно), ћутањем одобравају долазак или отворено доводе стране компаније чији пословни планови озбиљно угрожавају животну средину, односно, предуслове за развој пољопривреде и туризма. Стога питам: шта је план (ако га уопште има) јер једно са другим не иде!?

Политичке разлике на терену су се показале само као отежавајући фактор за грађане. Мада су једнако угрожени чланови и породице позиционих и „опозиционих“ партија, политичке организације нису нашле снаге да се уједине и стану на страну народа (бирачког тела), већ су наставиле да следе интересе својих централа. То говори о стварном стању демократије у Србији, јер ако се не бринеш о бирачима зна се о коме се бринеш и чије интересе да заступаш. Догађаји у последње две године око литијума су, на жалост, доказали да вечину политичких организација је неопходно забранити, неке угасити (и онако постоје само на папиру), а великом броју „политичара“ забранити бављење политиком (на одређени период или трајно), и почети изградњу новог политичког система који ће следити интересе и вољу грађана а не партија и њиховог политичког руководства (читај интересе окупатора). 

Одлукама против интереса грађана, ћутањем администрације на писане и усмене захтеве грађана, игнорисањем гласа и интереса грађана Србије, и сервилним праћењем интереса страних компанија, "Влада" Србије је постала амбасада страних компанија у Србији

Игнорисање стања на терену и захтева грађана, не само Јадра и Рађевине већ целокупне Србије, указало је на још један акутан проблем: злоупотреба пореских давања грађана Србије против - грађана Србије. Наиме, грађани Србије, да би бранили своја огњишта и егзистенцију, морају да издвајају своје време и свој новац - који им преостане након плаћања пореских обавеза држави. На другој страни, државни апарат Србије пореске приходе даје као субвенције страним компанијама (против које се боре порески обвезници) а посебно оним за које су грађани Србије јасно рекли да их не желе и да чак угрожавају опстанак државе и народа.

Појединци у „Влади“ Србије су, изнад датим им овлашћења, целокупан државни апарат и институције, републичку и локалну администрацију, инспекцијске службе и Јавна предузећа (власништво грађана Србије) као и пореске приходе (власништво грађана Србије) ставили у функцију пословних циљева стране компаније. Србија није држава већ окупирана територија!

Самоукидање државног апарата, који се сада може отворено констатовати, је последица деловања лица запослених у истом апарату, политичких партија и политичара а не грађана Србије. Политичке организације су разориле не само државни ауторитет и организацију, већ и поверење грађана у државу. Стога компаније и амбасаде држава које заступају интересе својих грађана, за неуспех било ког пројекта који је против интереса грађана Србије, треба да сматрају одговорним политички врх Србије а не грађане.

Термин државни апарат је постао различит од термина грађани Србије; држава је и даље у рукама грађана јер је грађанин носилац суверенитета а не организоване политичке групе (или криминалне, како се правилно каже?). Одлукама против интереса грађана, ћутањем администрације на писане и усмене захтеве грађана, игнорисањем гласа и интереса грађана Србије, и сервилним праћењем интереса страних компанија, "Влада" Србије је постала амбасада страних компанија у Србији. Тиме је себе делегитимисала као орган који претставља грађане Србије, и сваки договор и уговор са њом који склопи било која компанија или држава нема правну ваљаност.

Такође, зашто би грађани Србије поштовали било какве одлуке таквог страног тела које себе назива „Влада“, и зашто би пореским давањима сервисирали трошкове – окупације своје домовине и самих себе.

Србија има знање и капацитете али, тренутно, нема државнике!