Srbija 10 godina nakon 5. oktobra 2000. godine

Sa ove vremenske distance važno je reći nešto više o karakteru 5. oktobra 2000. godine. Da li je u pitanju bio prevrat, puč, državni udar ili revolucija? Koliki je značaj stranog faktora u tom događaju? Kakav je karakter političkih i ekonomskih reformi koje su za njim usledile?

Na ova i slična pitanja odgovore su davali uvaženi intelektualci, učesnici ovog okruglog stola u organizaciji Nove srpske političke misli, istaknuti ekonomisti, politikolozi, pravnici i sociolozi.

Skup je otvorio Đorđe Vukadinović, rekavši da je ovo još jedna prilika da se progovori o istinama i zabludama 5. oktobra. Pri tome, on je podsetio da je većina učesnika pre deset godina već govorila na sličnom skupu o perspektivama Srbije nakon oktobarskih promena i da su još tada bili prilično skeptični prema budućem razvoju Srbije, što im danas svakako služi na čast, pošto su u vremenu opšte euforije smogli snage da kao odgovorni intelektualci, kritički i savesno, sagledaju realne perspektive postpetooktobarske Srbije.

Predrag Marković je, kao istoričar, sagledao značaj 5. oktobra iz perspektive sličnih revolucija i izneo tezu da je svakako moglo mnogo bolje, ali da je moglo biti i gore, posebno ističući da je petooktobarski prevrat prošao bez žrtava, za razliku od nekih pređašnjih. Izostanak razvoja posle 5. oktobra uslovljen je nepostojanjem objektivnih mogućnosti, a nije posledica nemanja vizije. Problem je što nijedna vizija nije bila dovoljna da reši probleme urušene infrastrukture, puteva, pruga. Na vlast su došli ljudi velikih reči sa vrlo malo radnog iskustva. Marković je istakao da za napredak nije dovoljno samo uzvikivati parole, već je potrebno i njihovo sprovođenje u delo.

Pravnik, profesor Jovica Trkulja je metodološki postavio problem, objašnjavajući njegov značaj na teorijskom i praktičnom planu. Akcenat je stavio na izvrtanje demokratije kao pojma, odnosno na činjenicu da je u početku bilo reči o demokratskoj revoluciji, kasnije o demokratskoj tranziciji, da bi se na kraju govorilo isključivo o tranziciji, te se izraz i značaj pojma „demokratskog“ nepovratno izgubio. Trkulja je pokušao da utvrdi kontinuitet nove demokratske vlasti sa starim režimom, zaključujući da se u tom smislu nije mnogo toga promenilo kada je u pitanju kontrola i raspolaganje „polugama“ vlasti.

Profesor Mlađen Kovačević je govorio o ekonomskim i socijalnim aspektima promena i krize u kojoj se Srbija našla 5. oktobra i u kojoj se i dan-danas nalazi. On je upozorio i na to da se ovoj krizi kraj ne nazire, te da je neophodan jedan novi pristup političkom delovanju, naglašavajući značaj aktivnijeg uključivanja što većeg broja intelektualaca u osmišljavanje budućih prioriteta i poduhvata. U prilog ovoj tvrdnji, Kovačević iznosi uporedne rezultate bruto domaćeg proizvoda i odnosa uvoza i izvoza Srbije i ostalih nerazvijenih država na dnu ekonomske lestvice, uz uzročno-posledični osvrt na istorijske okolnosti pomenutih zemalja. U tom smislu on je naveo primere zemalja istočnog bloka koje su napuštanje komunističke ideologije doživele kao oslobođenje od ruskog uticaja i buđenje nacionalne svesti kao bitnog činioca u razvoju jedne države.

Politikolog Đuro Kovačević akcenat svog izlaganja stavlja na problem obrazovanja i loših obrazovnih reformi. Uopšteno govoreći, najave promena obično odstupaju od onoga što je i ostvareno, a njihove prave ambicije se uvek saznaju poslednje. Kovačević je govorio i o rušenju suvereniteta zemlje kako na političkom, tako i na ekonomskom planu. On je problematizovao pitanje o ograničenom suverenitetu Srbije u mnogim oblastima javnog života.

Prema rečima sociologa Zorana Avramovića, pažnju treba usmeriti na nekoliko pitanja. Peti oktobar on naziva eksplozijom političke strasti kao mešavine demokratske retorike i oružja. Do promene je došlo uz primenu nasilja. Avramović smatra da je poziv na lustraciju nepotreban pošto su obeležja pravne demokratske države postojala i pre 5. oktobra. Opravdanost lustracije se, kako je rekao, razmatra samo u slučaju nakon svrgavanja totalitarnog sistema, kakvim se vladavina Slobodana Miloševića sigurno ne može nazvati.

Ekonomista Branko Pavlović je podsetio da je bio učesnik 5. oktobra i izrazio veliko razočaranje rezultatima promena nakon deset godina. On je napomenuo da je Srbija danas u težoj situaciji nego ikada, pre svega u ekonomskom i socijalnom pogledu, i da joj preti dalje rastakanje teritorije. Govoreći o ekonomskoj situaciji i budžetu Republike Srbije, on je rekao da je Telekom poslednji resurs koji je ovoj vladi ostao na raspolaganju kako bi bar malo popunila budžet, budući da je državna kasa prazna. Strašno je, istakao je on, da je nastavljeno rapidno propadanje države, da je siromaštvo ogromno, a da je stopa nezaposlenosti više nego zabrinjavajuća. On je napomenuo da 5. oktobar nije jedini državni udar do kojeg je došlo i da je on nakon dvehiljadite godine ponovo sprovođen u nekoliko navrata. Oduzimanjem mandata poslanicima DSS-a, glasanjem iz Bodruma i drugim slučajevima zloupotrebe vlasti.

Pitanje da li je proteklih deset godina uopšte moguće nazvati periodom demokratije postavio je Dušan Zupan. Tome u prilog, on ukazuje na izneverene nade i medijsku sliku Srbije, koja je devedesetih godina bila mnogo bolja nego što je sada. Zupan je govorio i o fiktivnim obećanjima, o obmanama i nesuvisloj retorici koja je pratila medijsku scenu Srbije proteklih deset godina.

Zebnju u teritorijalni opstanak Srbije kao takve izrazio je Đuro Bilbija, rekavši da će neka naredna vlada morati da poradi na ponovnoj izgradnji institucija države, pri čemu se to odnosi i na naciju. Bilbija je istakao da je na srpskim medijima nemoguće organizovati javnu raspravu o 5. oktobru i o trenutnoj situaciji u kojoj se Srbija nalazi.

Slobodan Antonić je svoje izlaganje započeo navođenjem spiska pozitivnih i negativnih promena koje je 5. oktobar doneo, istakavši da u spisak negativnih svakako ulaze otvaranje pitanja Vojvodine neodgovornim i neustavnim donošenjem njenog statuta, kao i da je problem Raške oblasti daleko veći nego što je to bio devedesetih godina. On je pomenuo da će ipak najteže biti otkloniti probleme koji su nastali reformom obrazovanja koje nije u stanju da proizvede elitu odgovarajućeg kvaliteta. Antonić je takođe obratio pažnju i na nezadovoljstvo u narodu, apatiju i bezvoljnost.

U završnom delu učesnicima skupa obratio se Đorđe Vukadinović i u svom izlaganju istakao da kada neko ubuduće bude govorio o izgubljenoj deceniji, bez dodatnih objašnjenja neće biti jasno na koju deceniju misli – deceniju pre ili onu posle 5. oktobra dvehiljadite godine. Poslednju svakako obeležava uspostavljanje kapitalizma sa elementima neokolonijalizma i promena geopolitičkog kursa u smeru evroatlantskih integracija, zatim sumorni rezultati ekonomske i privredne tranzicije i geopolitičko lutanje koje je posledica grešaka Miloševićeve vlasti usled nerazumevanja okolnosti nastalih posle pada berlinskog zida. Vukadinović je istakao da se nova politička elita ponaša kao da je istorija počela sa njima i njihovim dolaskom na vlast i ulaskom u kabinete, a da su oni koji su sa vlasti otišli vešto sačekali i iskoristili trenutak da se kao neizbežan činilac u podeli vlasti na mala vrata ponovo pojave na političkoj sceni. Vukadinović je rekao da su mnogi izbori Srbije u protekle dve decenije bili ili loši, ili zakasneli.

Predstavnici Nove srpske političke misli izrazili su zahvalnost učesnicima skupa, uz uverenje u neophodnost da i u budućnosti bude više ovakvih rasprava.