SNS i DS: Između mržnje i strasti prema vlasti

Kad je onomad, na svom prvom velikom mitingu, Tomislav Nikolić pominjao stiropor i sedenje na njemu, mnogi su ga peckali i ismevali, mislivši da mu se to omaklo u brzopletoj neopreznosti. To sa stiroporom prihvaćeno je kao dobar vic, povod za zezanje i način da se metaforom pokaže koliko je politika Srpske napredne stranke, ipak, neozbiljna. Bilo je, razume se, i onih koji su jedva dočekali prigodan gaf, zlurado mu se naslađujući. A ipak se nekako pretpostavljalo, pokazaće se greškom, da će i sam Nikolić hteti da taj svoj sapleti-korak što pre zaboravi.

Iskočio je s idejom o štrajku žeđu što prerasta i u štrajk glađu, a onda sve zajedno vodi do posta i pričešća. Videli smo defile delegacija, što sekularnih, što onih u mantijama, tajkune i ambasadora, koji su mu dolazili u posetu dok je izmožden ležao. Potom smo slušali Vučića koji je pokušavao teatralnom bujicom besmislica da u sve to učita smisao, slušali smo  analitičare i političare, novinare i kojekoga i koješta čime su nam dočaravali još jedan, što neko reče − "rijaliti". Mnogi su pokazali i lice i naličje, neki su se zabavljali, neki u grču borili, ali većina, što građana, što politički mislećih ljudi, videli su u svemu ovome doduše originalan, ali glup vodvilj naprednjaka, i "pucanj u zdravu nogu" njihovog vođe.

Ukoliko čitav ovaj štrajk žeđu koji se kroz četiri stepena metamorfoze, preko pričešća i tamjana, završava gibanicom, ocenimo besmislenim, "pucanj u zdravu nogu" sasvim je primeren opis stanja. Međutim, ima li čitav ovaj cirkus, uključiv viđene pojavne oblike, neki smisao? Je li sve baš toliko besmisleno?

Elem, političkom analitičaru Milanu Nikoliću,  koji se nije dosad proslavio bogzna kakvom sposobnošću da proceni nastupajuće događaje, teško možete odreći upućenost u dešavanja i atmosferu u samom vrhu Demokratske stranke. (Recimo da poseduje efikasne mehanizme za upoznavanje s objektivnim stanjem u DS.) On je, naime, u jednoj emisiji na "Studiju B" rekao, parafraziram, da: - Nije strašno ako se posle predstojećih izbora napravi koalicija DS i SNS, ali bi trebalo videti kako će se ta vlast podeliti, jer SNS nema mnogo kadrova (i ostali nemaju, ali SNS posebno), pa oko te participacije u novonastajućoj vlasti bi se moglo razgovarati.

Znači, ako pođemo od pretpostavke da će se posle sledećih izbora napraviti koalicija DS i SNS (a moramo poći od neke pretpostavke), veoma su važne polazne pozicije. Te pozicije u formiranju vlade jesu konačni rezultati osvojenih glasova na izborima. Njihovi međusobni rezultati uticaće na proporcije prilikom formiranja Vlade, ali i u postavljenjima novih rukovodilaca i garniture:  od državnih organa do javnih preduzeća, po "vertikali". Postotak osvojenih glasova na izborima nameće se i kao obrazac za podelu moći i političke snage. Imajući u vidu da teza Milana Nikolića o kadrovskom potencijalu stranaka može biti neki korektiv, ali ne baš presudan i magičan, verovatno u Demokratskoj stranci znaju da bi u novoj podeli karata mogli da računaju na mesto kormilara Vlade i srpske politike samo ukoliko bi bili približno, ako ne isto toliko jaki kao i SNS.

Teško je, verovatno i nemoguće, da DS bude jači od SNS, ali je takođe teško da neko s podrškom trećine biračkog tela, napravi Vladu sa mnogo slabijim partnerom i pride prepusti toj slabijoj stranci veću vlast i moć. Poželjno je, dakle, da budu slične snage, pa da vlast podele takoreći na ravne časti, a da tek onda mala prednost pripadne onome ko ima bolji kadrovski potencijal ili sličnu koještariju, kojom bi takvo šta javno opravdavali.

Budući da DS, s pravom, a i zbog učinaka tih svojih stručnih kadrova, veoma loše stoji, a da SNS i zbog opšteg nezadovoljstva naroda stoji veoma dobro, trebalo bi nekako te dve opcije nivelisati. Jedni da malo omršave, a drugi da se podgoje. Ako DS-u pođe za rukom da se popravi u narednih desetak meseci, vidimo da SNS-u neće teško pasti da deo birača izgubi. U tom slučaju imaćemo dve, po snazi, relativno jednake stranke.Istini za volju, ovo jeste veoma komplikovan, bezmalo nerealan opis događaja, ali i takav kakav je, ima mnogo više smisla od Nikolićevog štajka žeđu i glađu na stiroporu s ciljem da se raspišu vanredni izbori za osam meseci.

Logično je i to što DS, danas više nego ranije, nasrće na SNS, jer SNS, bez obzira što se možda sprema za koaliciju s DS, tu stranku strateški drobi na spoljnom planu. Ukoliko naprednjacima pođe za rukom da se napolju (EU i SAD) predstave kao istinski posednici i sprovodnici politike evroatlanskih integracija i kao takvi budu prepoznati, onda DS na tom polju gubi monopol koji je imao. Onda bi se u Briselu i Vašingtonu pojavila još jedna opcija na koju Zapad može da računa. Ne znamo šta Srbija time dobija, ali je izvesno da Demokratska stranka gubi mnogo. Reklo bi se da ipak prisustvujemo pripremama za kratkoročni brak iz interesa u kojem ljubavi i ne može biti. Od emocija, tu ima mesta samo za obostranu mržnju i zajedničku strast prema vlasti. Nažalost, strast prema vlasti uvek je jača od mržnje, tako da ćemo verovatno gledati i poljupce mladenaca u nekom narednom periodu.