Smutnje i podele i u smrti - povodom godišnjice Slobodana Miloševića

Bivši predsednik Republike Srbije i SR Jugoslavije Slobodan Milošević, koji je na današnji dan pre devet godina umro u Haškom tribunalu, sa ovog sveta otišao je u vreme kada su u beču počeli pregovori o Kosovu, a koje je preuzeo da vodi famozni Marti Ahtisari. Miloševićevom smrću, kako se tada pogrešno ocenjivalo, Srbiji je sa leđa skinut jedan od tereta jer je ona upravo preko njega i njegove politike ocrnjivana za sva zla ovoga sveta.

Kao i u životu, i Miloševićeva smrt podelila je i međunarodnu i domaću javnost. Ostale su sumnje o njegovom permanentnom trovanju u haškom zatvoru, iako su iz Haga one demantovane.

Povodom Miloševićeve smrti na površinu je izbilo sve ono najgore srpsko: podele i deobe, napadi, s jedne i odbrana, s druge strane, do nivoa apsurda, do toga da se do poslednjeg dana nije znalo ni gde će ni kako sahraniti, niti da li će mu porodica prisustvovati sahrani ili ne. Dok su o njemu istomišljenici i nastavljači njegovog lika i dela govorili najuzvišenije reči koje su ga uzdizale u sveca, dotle su njegovi oponenti napravili atmosferu da ga niko neće ni mrtvog u prostorijama gde bi bio izložen.

Ograđivali su se direktori tih prostora i institucija, novinari postavljali nesuvisla pitanja i komentarisali i sugerisali do apsurdnosti zašto će ovde a ne onde biti javno opraštanje od bivšeg predsednika Srbije i SRJ, tako da je ministar zadužen i za ovakve stvari (Slobodan Lalović) morao da uzvikne: „Pa, zaboga, ljudi, šta je trebalo? Da pustimo da se na beogradskim ulicama podigne šator u kome bi bio sanduk sa telom Slobodana Miloševića i da ga još policija sklanja?“ Mada je Lalović potvrdio da je Vlada posredno učestvovala u traženju mesta poslednjeg oproštaja da bi se sprečila bruka koja je pretila, ona se u svemu ponašala kao da „nije odavde“.

Podelile su se partije i oko odavanja pošte minutom ćutanja. Vrli građanski liberali i mondijalisti, vlasnici žiga srpske krivice, osuđivali su „pokušaj revidiranja istorije koju je obeležio Slobodan Milošević“. Kontroverze oko Miloševića iskazivane su i putem čitulja i kontračitulja. U jednima je on predstavljan kao borac za Srbiju, heroj, besmrtni i nepobedivi junak i mučenik,čak i svetac; u drugim čituljama je još jednom proglašavan glavnim vinovnikom krvavog raspada SFRJ, prolivanja krvi i stradanja, optuživan za bombardovanje zemlje, ranjavanje i pogibiju, za gubitak teritorija među kojima i Kosova, za izbeglice i sve strahove i promašene živote.

Podelili su se i u samoj njegovoj partiji, SPS-u, na one koji su mu bliži i oni koji su se od njega odlepili. Podelila se i njegova porodica: majka i sin na jednoj, kćerka na drugoj strani. Jedni tražili da se sahrani u Aleji velikana, drugi u Požarevcu, a kći u Lijevoj Rijeci, na pradedovskom ognjišitu krša i tmuše, gde bi uistinu za sva vremena bio zaboravljen. Nije se znalo da li će biti sahranjen sa krstom ili bez njega, sa opelom ili bez njega.

I „međunarodna zajednica“ i naši susedi su bili podeljeni, upravo onako kako smo bili podeljeni u shvatanjima, ocenama i gledanjima na prethodnu dramatičnu i ružnu prošlost sa kojom još živimo. Likovali su Hrvati, Albanci, Bošnjaci, deo Amerike i Velike Britanije koji je sa njim ratovao. Zvanična Rusija je, po običaju, bila uzdržano na srpskoj strani. A naši zvaničnici su se ponašali kao da su nemi i gluvi, ali su ipak poslali telegrame saučešća porodici, koliko-toliko su omogućili da se bivši predsednik Srbije i SRJ na večni put pošalje kako civilizacijski dolikuje, bez obzira na sve kontraverze i odgovornost za ono što (ni)je učinio.

Napokon, Milošević je ispraćen onako kako je i došao na vlast i kako je i otišao sa nje - mitingaški i parolaški, sa pesmama i suzama, i to sa mesta gde je srušen 5. oktobra, ispred Skupštine države koju je stvorio a koja sada (ne)postoji kao SCG. Ispraćaju je prisustvovalo, prema policiji 80.000, a prema njegovim sledbenicima - više od 300.000 ljudi: uz crnogorski lelek, hvalospevne govore, Šešeljevu poruku, „Prkosnu pesmu“ i posmrtni marš sa razglasa; sa decom u uniformama umesto vojnika kraj odra, i ruskim komunistima u prvom planu, koji su nanovo uveravali da smo braća i da nas neće dati. Tamo, u Požarevcu, na zajedničkom grobu sa svojom još živom velikom ljubavi, sahranjen je u prisustvu najužeg kruga prijatelja, bez prisustva najuže rodbine - supruge, sina, kćerke i brata.

Supruga nije navodno smela da dođe zbog pritvora koji je čekao, sin nije želeo bez majke, kći je bila ljuta na njih dvoje, brat se razboleo. Sahranjen je bez opela iako je ono najavljivano i predstavnici Crkve želeli da činodejstvuju, došli i otišli a da se nije saznao pravi razlog. Neko je ipak zabranio da mu iznad glave bude krst, već se odlučio za nesuvislu piramidu (kasnije ipak zamenjena krstom). Ni na mermernoj ploči nikakvo nacionalno i versko obeležje, samo njegovo i ime njegove još žive supruge. Tu, pod lipom, spušten je u raku uz zvuke ruske romanse, ostajući zauvek, da čeka svoju suprugu koja ga je verovatno volela ali, po mnogima, i odlučujuće uticala na njegove pogrešne političke i državne poteze.

Definitivan odlazak Miloševića sa životne i političke scene, koji su neki analitičari ocenili kao kraj jedne epohe, ništa bitno nije poboljšao srpsku poziciju u vezi sa Kosovom i Metohijom, naprotiv. On je samo još jednom, valjda poslednji put, pokazao i Albancima i onima na njihovoj strani koliko je Srbija podeljena i koliko su oni uspeli u tome da razbiju srpsko duhovno i mentalno biće oduzevši mu, makar i privremeno, njegov kosovski mentalni kod sloge i slobode - na čemu je Milošević inače gradio svoj uzlet sa Kosova, da bi se, eto, on vratio kao bumerang.

Miloševićeva smrt i sahrana su kao na dlanu pokazali koliki je srpski moralni i duhovni pad. Dok je odlazio na poslednji put za Požarevac i spuštan u večni počinak, u Beogradu se na signal „anonimnih pozivara“ putem esemes-poruka za tili čas okupilo par hiljada „antimiloševićevaca“ da odmah potru ono što se prethodno zbivalo i svetu pošalju neku svoju poruku kako, eto, u Srbiji nisu svi miloševićevci i kako postoji neka druga Srbija.

Ta „druga Srbija“ je, uz balone kao znak prepoznavanja, uzvikivala: „Gotov je“, „Umro je“ „Čobane, Slobodane, vrati se, ovce tvoje ne mogu bez tebe“, sa Kalemegdana puštali balone i zajedno sa nekim „poznatim opozicionarima“ i nevladinim aktivistima, radovali se jednoj smrti. Ružno i tužno. Gorak ukus i neumitno pitanje: Mogu li Srbi makar u smrti da budu dostojanstveniji, ili i nju moraju da oskrnave?

Da podsetimo, nedugo pre Miloševića preminuo je i Ibrahim Rugova, lider mirotvoračkog krila albanskog secesionizma, najpre samozvani a potom i zvanično prvi predsednik Kosova u protektoratu. Sa kosovske tragične scene su, tako, za kratko vreme otišli nosioci dveju antagonističkih politika koje su se na kraju krvavo sudarile, iako su i jedan i drugi nju vodili vrlo mirotvornim jezikom. Ni jedan ni drugi, ma koliko neki tražili argumente za suprotno, nikada javno nisu zagovarali rat i sukobe, mada su i jedan i drugi tom sukobu objektivno kumovali svojim potezima.

I tu prestaje svaka sličnost Rugove i Miloševića. Prvi je bio u prednosti: iza sebe je imao „svetske mirotvorce“ koji su mu „mirotvorstvo“ potvrđivali i hrabrili ga da tvrdokorno ide ka secesiji, a to znači u rat, dok su drugoga već godinama prethodno žigosali kao ratoborca koji je unapred proglašen krivcem i za ono što će se, dobrim delom u njihovoj režiji, desiti i na Kosovu i Metohiji.

I u smrti ova dvojica moderatora kosovske drame nisu bila jednaka. Rugova je umro uz svu medicinsku negu i pažnju međunarodnih razmera; Milošević je umro u samici haškog kazamata. Rugova je ispraćen ne samo kao veliki nacionalni zaslužnik, već i kao lider velikog, balkanskog i međunarodnog nivoa; Milošević je sa ovoga sveta otišao sa žigom „balkanskog kasapina“, epitetom koji mu je prišiven još pre sukoba na Kosovu.

Rugovu su ispratili svi njegovi sunarodnici, dostojanstveno, medijski i politički jedinstveni, njegovoj sahrani je prisustvovalo pedesetak visokih predstavnika država i međunarodnih organizacija; Miloševićeva smrt je izazvala ne samo sumnje prema haškoj zatvorskoj službi i tajnim silama da su ga otrovale, već i veliku dramu u Srbiji koja se graničila sa paranojom i mržnjom, s jedne, do izliva takve tuge i ljubavi koja se graničila sa banalnošću i bljutavošću, s druge strane. Dok se za Rugovu obezbedilo novo, elitno mesto kao buduće hodočašće ne samo Albanaca, za Miloševića se danima nije znalo gde će i da li će uopšte biti sahranjen u Srbiji.

P.S. Danas, devet godina kasnije, Albanci ne samo da nisu promenili svoj odnos prema Rugovi, već mu je njegova „država“ čiji je prvi predsednik bio, u centru Prištine, na elitnom mestu između zgrade Skupštine i nekadašnjeg hotela „Union“ podigla adekvatan bronzani spomenik.

Odnos prema Miloševiću gotovo da je ostao isti. Njegova država Srbija, kojoj je oduzeto Kosovo, i dalje se plaši da ga spomene. Spomen obeležje sa bistom na grobu u Požarevcu podigli su mu njegovi najverniji sledbenici.

Miloševićeva senka dugo će na Kosovu i Metohiji izazivati mržnju, gnev, strah, ali i poštovanje i podele. O tome govori najnoviji primer pokušaja davanja njegovog imena jednoj ulici u Ranilugu...

Autor je istaknuti kosovski novinar i publicista,i potpredsednik Srpskog nacionalnog foruma.Tekst je deo iz rukopisa njegove knjige „Kosovske ktristalne noći“