Smena

Iako znam nešto tadićevaca koji veruju kako je njihov šef pokazao znake ozbiljnog pobedničkog ludila kada je odbio da stane na čelo svih onih akcija kojima je Vučića trebalo milom ili silom sprečiti da stane nogom u gradsku skupštinu, rekao bih da Boris deluje namazanije nego ikad.

Prvo, njegovo ćutanje pred tim što je Dačić dogovorio beogradsku vladu sa Koštunicom i Vučićem ostavlja ga u svetlu lidera koji prihvata rezultate izbora i odbija da im se suprotstavi sredstvima uličnog pritiska. To je prilično lepo, tim pre što u političkoj porodici tadićevaca raste i jedno debelo stablo onih koji veruju da je njihova politička ideja toliko dragocena da ne bi bilo ničeg strašnog u tome da ponešto od svog legitimiteta prigrabe u uličnim borbama.

Zato je bio zanimljiv komentar jednog od apostola Tadićeve politike Marka Đurišića da Vučić i ostali mogu koalicioni sporazum, koji su u sredu potpisali na Kalemegdanu, da bace lavovima. Pazite, on nije rekao da bi Vučića bacio lavovima; on nije opomenuo Dačića da čini nešto zbog čega će ga uhvatiti za uši i istresti iz novog proevropskog odela; on nije, poput Dinkića, rekao da DS sada neće praviti vladu sa SPS, nego je očitovao jedan prilično ležeran stav, pun poverenja u to da se lavovi, na kraju, ne hrane koalicionim sporazumima.

Zato je reč o drugom. Ono što iz svoje pozicije ne razumeju ni Dinkić, ni deo Tadićevih gradskih funkcionera, ni adrenalinska sekcija njegove stranke jeste jedna ozbiljna politička igra. Idemo redom. Ako je i nije imao do tada, posle trijumfa DS u drugom krugu vojvođanskih izbora, Tadić ima za Dačića ponudu za republičku vladu koju ovaj ne može da odbije.

Dakle, ako Ivica uđe u vladu sa Vojom i Tomom, ta vlada će biti rušena i sa najbogatijeg dela Srbije kao teritorije nad kojom takva centralna vlada nikada neće imati punu kontrolu. Drugo, ako Dačić bude odlagao svoju odluku u nedogled, trend vojvođanskih izbora dao je Borisu rešenje: OK, idemo na nove izbore, a na njima DS može da se nada toliko ozbiljnom skoku koliko SPS može da očekuje da raspored zvezda na nebu i glasova po kutijama nikad neće biti u takvom saglasju kakvo je Dačiću omogućilo da za poslednje dve nedelje vidi više svetskih političkih faca nego u celoj karijeri, koja nije od juče.

Naravno, Tadić ima razloga da veruje u Dačićevu inteligenciju, tim pre što ovaj s druge strane i nema bogzna kakvu ponudu. Dakle, u razgovorima sa Koštunicom mogao je da dobije obećanje da DSS i jeste i nije za ratifikaciju SSP i mogao je da dobije garancije o Vojinoj dobroj volji za socijalni program, na kome SPS ima ambiciju da gradi novi profil svoje stranke. Dakle, računajte da je Dačić, što se tiče republičke vlade, prelomio iako možda ni sam to još ne zna. A sad, pitanje je, naravno, kakve to ima veze sa gradskom vladom.

U suštini nikakve, osim što će ona Borisu prilično poslužiti u sređivanju ostatka političke scene. Prvo, da gradsku vladu danas pravi Đilas, u njoj bi se po pravu nasledstva našao i veliki broj gradskih funkcionera DS iz prošlog saziva, što automatski povlači bratske kompanije i građevinske efektive nakačene na njih. O svima njima Boris baš i nema mišljenje kao o ljudima i firmama koje je birao sam. Odlaskom takve vlade korupcionaški bagaž DS biće u najmanju ruku prepolovljen, što bi Borisa dovelo u situaciju da na prilično jeftin način završi reformu svoje stranke, koju je započeo pre pet godina.

Drugo, ulaskom Vučića u gradsku skupštinu najambiciozniji među radikalima dobiće šansu da pređu u klasu političara biljojeda, što će reći da bude pitomiji nego ikad, da oko sebe okupi onu radikalsku ekipu koja Karlobag nije videla ni na mapi i da, hteo ili ne, zatim započne proces partijskih reformi koji bi ostavio u zapećku lidera šešeljevske ekipe Dragana Todorovića, da se reši onog dela tima poput Milorada Mirčića, koji veruje da je najbolje među radikalima zapravo ono što ih je najviše klalo na poslednjim izborima. Naravno, u takvoj kombinaciji teško da će na svojim pozicijama opstati i sam Toma Nikolić, a ako za to vreme čujete neki tresak u zgradi radikalskog zemunskog magistrata, budite sigurni da je najvažnija radikalska ikona sama od sebe tresnula sa zida.

Takav Vučić, koji vlada gradom i koji svakog trenutka može da bude sklonjen sa tog mesta, teško da će biti ozbiljna opozicija u republičkom parlamentu. Naravno, takav Vučić utrostručiće svoje ionako visoke potencijale za dogovor i budite sigurni da u tim okolnostima minutaža Nataše Jovanović za parlamentarnom govornicom neće biti ni izbliza onolika kolika joj je potrebna da ispolji svoj neponovljivi karakter, kao što ne bih isključio ni mogućnost da u novim okolnostima Lidija Vukićević promeni frizuru. Zvuči zanimljivo, zar ne?

Hajde da vidimo šta će u tim okolnostima učešće u gradskoj vladi napraviti od Koštuničinog DSS. Bez obzira na to što iz njegovog kabineta u gradsku skupštinu biraju likove koji manjak političke ideje kompenzuju viškom lojalnosti, sve je to mlad svet koji će u jednom trenutku morati da bira između nekih još osnovnijih životnih kategorija od onih koje im se sada nude.

Koštuničin problem je u tome što on igra na sve ili ništa, što će reći između vlasti i političke penzije. Kako je njegov cilj vođenje republičke vlade, pre bih pare stavio na priču o penziji. To znači da u Koštuničinoj projekciji ceo DSS u ovom trenutku postoji samo zbog toga da bi on dobio treći mandat u vladi. Ako se to ne dogodi, Voja se pretvara u neku vrstu faraona čija bi (politička) smrt i menjanje prestola za piramidu, već prema drevnom običaju, u tu istu piramidu trebalo da utera i gomilu njegovih partijskih podanika, koji bi, živi, zdravi i u punoj snazi, trebalo da sa istočnjačkim mirom prihvate nepostojanje života izvan Voje.

E sad, baš me zanima kako će svi ti danas lojalni 30-godišnjaci prihvatiti da su nekih 30 godina pre vremena obavili svoj zemni put spremni da krenu sa Vojom u istoriju. Toga neće biti, i zato ulazak DSS u gradsku vlast jeste mogućnost za tu stranku i njene funkcionere da razbiju svoj glavni tabu: da se uvere, dakle, da postoji život i izvan senke tog velikog hrasta, koji ih danas tako beznadno pokriva.

Drugim rečima, mogućnost makar privremenog dvojstva vlasti u gradu i republici otvara dragocenu mogućnost smene generacija na dobrom delu političke scene. Ona će biti uvod u kraj takozvanih velikih učenja, koja su na svoj način predstavljali Milošević, Šešelj, Nikolić, Koštunica, u izvesnom smislu čak i Đinđić; ona će u prvi plan dovesti jednu generaciju koja se nije intelektualno i profesionalno formirala na protivljenju ili zagovaranju komunizma, na raspravama o nacionalnom pitanju i našem opako teškom istorijskom bagažu; ovo je generacija koja je odrasla na rokenrolu, jednoj sasvim drugačijoj eshatologiji, to je ekipa, uključujući i Vučića, koja nikako ne razume kada Šešelj u Haškom tribunalu neprestano ponavlja kako je on raskrstio sa ovozemnim životom i kako se još samo bori za svoje mesto u srpskoj istoriji.

Bez tih istoričnih tipova, u Srbiji se mnogo šire otvara jedna mogućnost dogovora. To možda može da dovede i do jednog generacijskog tranzicionog konsenzusa, kad već nismo mogli za ovih osam godina da napravimo istorijski konsenzus. A što ta vrsta dogovora neće baš uvek biti pravljena na principima, već na ideji oportunizma i neke opšteživotne komocije, to zaista nije najgora stvar među svim koje su nam se dešavale svih ovih godina.

(Standard)