Slučaj Kapičić - priča o fašistima i antifašistima

Uvod

Verovatno nijedan pojedinac kod nas tako dobro predstvalja suštinu naše društveno-političke stvarnosti, kao što je to Jovo Kapičić. Ovaj 92-godišnji, penzionisani general JNA, narodni heroj SFRJ, general UDBE i jedan od upravitelja koncentracionog logora Goli otok[1], predstavlja bitan relikt predhodnog vladajućeg sistema u komunističkoj Jugoslaviji. Tom značaju doprinosi činjenica da je, pored svoje dugovečnosti, takođe veoma medijski i politički aktivan. Ta njegova aktivnost nam razotkriva mnogo toga, kako oko prirode režima u SFRJ, tako i oko prirode sadašnjih elita u Srbiji. Naime, iako u dubokoj starosti, Jovo Kapičić je prilično politički angažovan[2] [3], on dobija podršku bitnog dela političkih i kulturnih struktura u našoj zemlji, što dosta govori o njima. Takođe treba zapaziti činjenicu da iako je bio pripadnik bezbednosnih struktura SFRJ, koje su trebale da se bore za očuvanje njenog integriteta, on je jedan od bitnih aktivista za dalje dezintegracione procese zemlje čiji je državljanin[4]. Ovo ne samo govori o njemu, kao osobi, već i o prirodi bezbednosnih struktura čiji je bio zapovednik.

Pored toga, zanimljivo je njegovo pozivanje na srpski narod[5], dok sa druge strane prema istom, kao i prema njegovoj istoriji i državi gaji potpunu netrpeljivost i zavist[6]. Sve ove pritivrečnosti nisu obeležje samo njega lično, već i velikog dela srpskih vladajućih elita, koje vode poreklo iz istog izvora kao i sam Kapičić. Zbog svoje velike prisutnosti u medijima, on je učinio da se istakne kao primer određenog vremena, ali i kontinuiteta tog vremena sa sadašnjošću. Naravno, daleko od toga da je on jedini primerak takve psihologije, ali ga je uporno i kontraverzno pojavljivanje u medijima učinilo najistaknutijim primerkom.

Ovaj tekst će se koristiti stavovima i famom oko Jove Kapičića, da bi pokazao pravu monstruoznu i licemernu logiku koja se krila iza naizgled idilične slike koja je stvorena o SFRJ, kao i cenu koja je morala biti plaćena za tu idilu. Kroz njegov lik će se pokazati kontinuitet koji strukture moći SFRJ imaju u sadašnjoj republici Srbiji, kao preostalom simboličkom otpatku te države. Takođe će se ukazati na korene rusofobije među velikim delom vladajućih političkih i kulturnih elita u Srbiji, kao i zanimljivoj činjenici o potiskivanju ćirilice unutar našeg društva, o čemu je već pisano u NSPM-u. Zar nije neobično da su glavni razbijači te iste SFRJ i inicijatori rata u njoj upravo članovi upravljačkih struktura te države? Kroz Jovu Kapičića, možemo posmatrati celu ideološku suštinu ne samo SFRJ, već i sadašnje nam države, što će biti ovde demonstrirano.

Posle fizičkog napada na Kapičića u centru Beograda, u medijima su počele da se prave neobične ideološke implikacije. U novinama se vrlo rado spominjalo kako je on „učestvovao u hapšenju Mihailovića“, uz neizbežno pozivanje na „četnike“[7], iako mu se kao „zaslugu“ pridaje i da je bio šef Golog otoka. Sam Kapičić je izjavljivao da je napadnut zato što je „partizan“ i „antifašista“, što valjda podrazumeva da su ga napali „fašisti“ i „četnici“. Nevezano za taj događaj, Vladimir Arsenijević je u svom tekstu za e-novine[8], prozvao „srpsku desnicu“ kao licemernu  zbog osude  Kapičića, povodom Golog otoka. Doduše, na kraju teksta ukazuje na zanimljivu stvar koja je ovde bitna.

Naime, iako je istina da je Kapičić učestvovao u hapšenju Mihailovića, on nije toliko poznat po tome, nego po Golom otoku. Pošto sam Kapičić i njegovi simpatizeri vole da prebacuju temu na simpatizere „četnika“ i „saradnika okupatora“, kada god neko hoće da osudi njegovu aktivnost na Golom otoku, ipak ostaje veoma bitno pitanje: kakve veze četnici ili desničari imaju sa Golim otokom?

Većina četnika i njihovih komandanata je bila likvidirana ili pohapšena pre stvaranja logora Goli otok, a stvaranje tog koncentracionog logora je imalo veze sa hapšenjem i likvidacijom upravo tih istih komunista, partizana, „antifašista“ i partijskih drugova Tita i samog Kapičića. Da li je npr. Vlado Dapčević, Cetinjanin, poput Kapičića, jedan od najpoznatijih predratnih komunista u Crnoj Gori, španski borac i  partizanski komandant  – „četnik“ ili „saradnik okupatora“? Upravo on je robijao ne samo na Golom otoku, već i po drugim zatvorima, a konačno je oslobođen robije 1988. god. Radi se o čoveku, koji je bio u zatvoru duže od nekih Hitlerovih saradnika. O čemu mi pričamo ovde? Koji je onda greh čoveka, koji je bio partizan, iskreni komunista i antifašista? Upravo u tome što je bio iskreni komunista.

Na ovome pada ne samo Kapičićeva priča o antifašizmu i partizanima, nego se razotkriva cela dijabolična propaganda koja traje i u 21. vek. Zašto su proganjani i zlostavljani pripadnici partizanskog pokreta, borci NOB-a i komunisti, ako su se oni borili samo protiv „fašista“, a bili tretirani na isti način kao i ti „fašisti“? Zašto je napravljen koncentracioni logor za jugoslovenske partizane i komuniste od strane komunističkog režima u SFRJ[9]? Čak ni hrvatske ustaše nisu imale poseban koncentracioni logor u koji su slali svoje saborce.

Stvar je u tome što svako ko se nije slagao sa Titom, ili njegovom politikom, bio automatski izdajnik, bez obzira na to da li se borio na njegovoj strani ili ne. Posle rezolucije informbiroa, Titova Jugoslavija, kao komunistička zemlja, se okreće SAD i njenoj pomoći, dok okreće leđa drugim komunističkim zemljama. Tako imamo paradoks, da komunistički režim raznim donacijama održava kapitalistička velesila, dok je sa druge strane na ivici rata sa SSSR-om, koji je i omogućio konačno uspostavljanje komunističke vlasti u Beogradu i Jugoslaviji. Valjda je logičnije da komunisti budu saveznici sa drugim komunistima, nego sa kapitalistima?  Nažalost, svako ko je ostao ideološki dosledan sopstvenim principima je nastradao, tako da su na kraju ostali samo potpuno prilagodljivi ljudi, lišeni bilo kakvih principa osim ostanka na položaju.

Dakle, mi ovde suštinski imamo odsustvo bilo kakve realne ideologije i principa, kao i svođenje cele suštine na odanost onome ko drži vlast (tj. Titu). Iako se Titovi ljudi ponose svojim borbama protiv četnika, ne vole da toliko spominju likvidaciju svojih drugova, poput Arse Jovanovića, načelnika generalštaba jugoslovenske armije i veterana partizanskog pokreta.

Pošto postaje jasno da je tom režimu bilo jedino bitno ko je za njega, nevezano za ideologiju (koja stvarno nije ni postojala), pada u vidu celokupno moralisanje o „neprijateljima države“, jer je to bila (i još uvek jeste) relativna kategorija. Najbolja ilustracija shvatanja morala Titovog režima su dva primera: sudbina četničkog vojvode Jezdimira Dangića i sudbina NDH legionara pod Staljingradom i njihovog komandanta Marka Mesića.

Naime, Jezdimir Dangić[10] je, kao komandant JVuO formacija u istočnoj Bosni protiv ustaša, bio zarobljen od strane njihovih saveznika Nemaca 1942. i poslat u logor Strij u Poljskoj, u kojem je bio do 1944. god, kada ga oslobađaju poljski ustanici. Bio je jedan od komandanata tih ustanika protiv Nemaca. Potom ga hapse Sovjeti (kao i većinu nekomunističkih poljskih ustanika) i predaju Jugoslaviji, gde je streljan kao saradnik okupatora.

Sa druge strane, jedinice NDH legionara pod Staljingradom se predaju Sovjetima, menjaju stranu u ratu (naravno, posle predaje) i menjaju naziv u Prva jugoslovenska brigada[11], pred kraj rata stižu u Jugoslaviju, a brigada (sastavljena od bivših fašističkih legionara) dobija orden zasluga za narod. Marko Mesić[12][13], poslednji komandant „Ustaško-domobranske legije“ pod Staljingradom, umire 1982. u Zagrebu kao penzionisani pukovnik JNA, i borac protiv fašizma.

Takođe treba da uporedimo oba ova slučaja, sa već spomenutim Vladom Dapčevićem i njegovom nezavidnom sudbinom kao iskrenog komuniste, rusofila i partizana, bez obzira da li se neko ideološki slaže sa njim. Samim tim vidimo monstruozno - licemernu prirodu tog režima, kao i izrazito podlu psihologiju onih koji se pozivaju na „tekovine“ NOB-a. Sa kojim pravom neko ko ubija i zlostavlja borce protiv fašizma, oprašta fašistima i prima ih u svoje redove, ima pravo da se poziva na „antifašizam“?

Jasno je da je takav sistem mogao da stvori samo ljude najgorih moralnih osobina, koje kriju iza maske visokih moralnih ideala. Mi ovde imamo sistem, koji uništava i satire sve što je iskreno, dosledno i autentično, zarad načela odanosti političkoj moći. Talas razočarenja posledicama raspada Jugoslavije i romantizacijom perioda SFRJ, kao opštom posledicom trenutnog poniženja, je doprinelo ponovnom vaskrsu stare propagande o „narodnim neprijateljima“ i „slugama okupatora“. Primer ljudi koji su širili tu propagandu i od nje izvlačili ličnu korist su upravo ličnosti, poput Kapičića.

Informbiro i kulturna represija u Srbiji

Nedavno je na NSPM-u izašlo nekoliko izuzetnih tekstova[14][15][16], koju su se bavili zanimljivim kulturološkim fenomenom od velikog simboličkog značaja. Naime, radi se o procesu izumiranja i potiskivanja ćirilice u Srbiji, koja je pre 2. svetskog rata predstavljala praktično jedino pismo koje se ovde koristilo. Nešto slično je izvedeno i u Crnoj Gori. Zanimljivo je primetiti, da se isti slučaj nije dogodio u Makedoniji, gde se ćirilica skoro isključivo koristi za makedonski jezik. Odakle taj fenomen baš u Srbiji, posebno kad se ima u obzir da je Jugoslavija postojala i pre 2. sv. rata, a da ćirilica tada nije bila potisnuta u Srbiji, kao u SFRJ?

Ovaj fenomen najbolje objašnjava tekst Vasilija Kleftakisa[17], u kome je lepo statistički pokazano kada dolazi do primata latinice i naveo razloge za sistematsko istiskivanje ćirilice. Tu možemo videti da se početak drastičnog pada ćirilice u Srbiji poklapa sa periodom čuvene rezolucije Informbiroa i doba kada je Tito rekao čuveno „ne“ Staljinu , počevši od 1948. god. To se može primeti i po izdanjima knjiga u Srbiji (pa i ostatku Jugoslavije) od 1944-48. i od 1948-nadalje.

Zašto dolazi do te podudarnosti, možemo videti iz citata u tom tekstu: - Nepoznatog datuma 1950. godine, u susretu sa američkim ambasadorom DŽordžom Alenom, jugoslovenski ministar prosvete (Rodoljub Čolaković?), na ambasadorovo pitanje: „Pa, ako toliko želite da se odvojite [od Staljina/SSSR], zašto ne kažete da će se školovanje obavljati ćirilicom i latinicom, i da ćete postepeno eliminisati ćirilicu, kako biste pokazali da ste raskinuli sa Rusijom?“, odgovorio je: „Mi obezbeđujemo da sva deca u Jugoslaviji nauče latinicu, i to će postepeno, na duže staze, samo od sebe dovesti do toga.“[eliminacije ćirilice], što je dokazivalo da je to njegova politika na duže staze u odnosu na ovaj problem[18].

Sami Srbi i njihova kultura su bili previše „pro-ruski“ u vremenu posle rezolucije Informbiroa, a najveći broj „Informbirovaca“ su bili upravo Srbi (uključujući i Crnogorce), od kojih je velik broj zauzimao visoke rangove u tadašnjoj vojsci i partiji. Upravo ovde moramo videti zašto su, posle rezolucije Informbiroa, birani probrani kadrovi, koji nisu bili naklonjeni kako prema Srbiji, tako i prema SSSR-u i Rusima. Zato se ne treba čuditi, kako je crnogorski „zelenaš“ i osoba za izuzetno odbojnim stavom prema svemu što Srbija predstavlja, dospeo do elitnog položaja u srpskom društvu, tokom SFRJ.

Neprijateljske i strane elite u Srbiji

Često se ljudi ogorčeno čude transformaciji bivših komunista u zagrižene pobornike „evroatlantskih integracija“ i „zapadnih vrednosti“. Tako i kod Kapičića imamo slučaj da čovek, koji je praktično bio Titova desna ruka, završi u LDP-u i pokretu „Preokret“. Još je zanimljiviji slučaj Jovice Stanišića, načelnika Službe državne bezbednosti Srbije (1991-1998), tokom vladavine Slobodana Miloševića. Naime, ispostavilo se da je dotični radio i sarađivao kao glavni saradnik CIA-e[19] u Srbiji, tokom većine tog perioda. Postavlja se pitanje, ako su elitni pripadnici obaveštajnih struktura ove zemlje radili za strane interese i koji su uticali na vođenje politike, koja je svesno išla na štetu interesa naše zemlje[20] ; koliko je onda stranih agenata na nižim instancama kod nas, koji rade na štetu naših interesa?

Nažalost, ovakva infiltracija stranog faktora u funkcionisanje ove zemlje ne vuče korene od raspada SFRJ i starog sistema, nego mu znatno prethodi. Upravo je ovde simbolički važan Jovo Kapičić (crnogorski protivsrpski „zelenaš“), kao progonitelj „pro-istočnog“ elementa u staroj državi, kao i predstavnik otuđenih elitnih struktura, koje postaju sve izraženije posle rezolucije Informbiroa.

Po američkim izvorima[21], saradnja između jugoslovenskog DB-a i CIA-e počinje od novembra 1950. godine i rezultat je Titovog „raskida“ sa Staljinom. Kao što se vidi iz datog linka, Jugoslavija i opstanak Titovog režima je bio prioritet od strateškog i simboličkog značaja za SAD. Ta saradnja je uključivala kako intenzivnu vojnu saradnju, tako i saradnju u propagandom ratu protiv SSSR-a. Nema nikakvih naznaka da je ta saradnja obaveštajnih službi obe zemlje uopšte prestala, tokom otopljavanja odnosa između SFRJ i SSSR-a, posle Staljinove smrti. Zaista, kad pogledamo kasniji period, poput mađarske revolucije 1956. i „Praškog proleća“ 1968. god, SFRJ je uvek bila na suprotnoj strani od SSSR-a. Zaista neobično za jednu, navodno komunističku zemlju.

SFRJ je takođe bila jedina zemlja tog tipa, koja je bila u vojnom savezu sa zemljama NATO-a, Grčkom i Turskom, kroz tzv. „Balkanski pakt“[22]. Komunistička zemlja, koju su ekonomski i vojno održavale kapitalističke zemlje. Na neki način, može se videti da je SFRJ bila ideološki trojanski konj SAD-a, protiv Varšavskog pakta i drugih komunistikih zemalja. Možemo otići još dalje, pa tvrditi da je SFRJ bila suštinski pseudo-komunistička tvorevina, čije su vladajuće strukture bili aktivni saradnici američkih interesa u regionu, od čega su izvlačili korist za sebe. SAD-u je bilo u interesu da SFRJ bude razvijenija od ostalih komunističkih zemalja, kao primer kako zemlja može da napreduje ukoliko nije vezana za SSSR. Zbog toga su davani znatni krediti, dok je građanima omogućeno da rade na Zapadu (gastarbajteri). Ovde, naravno, imamo još jednu abnormalnost i nedoslednost, da državljani komunističke zemlje idu u kapitalističke države, da bi radili u kapitalističkim firmama.

Sve ovo je dovelo do perioda relativnog prosperiteta, koje se raspršilo kada to Zapadu više nije bilo u interesu. Stepen u kome su se vladajuće strukture u SFRJ sa lakoćom bacile u razbijanje zemlje, koju su navodno trebale da brane, kao i njihova saradnja sa stranim faktorom oko toga, možda predstavlja pravo raskrinkavanje prirode „ideologije“ i rukovodećih struktura te države. Kao što smo mogli da vidimo gore, iako se deo srpskog rukovodstva delimično opirao tom stranom mešanju, ipak možemo da vidimo da su ključne obaveštajne strukture u Srbiji bile u stanju kolaboracije sa SAD.

Sa obzirom da ta intenzivna saradnja (i kolaboracija) sa Zapadom, kao i služenje zapadnim interesima potiče iz vremena Informbiroa kada je Jovo Kapičić „žario i palio“, ne treba da se čudimo što taj isti podržava sve ono što zastupaju i zapadne zemlje. Sa obzirom da su sadašnje strukture moći u Srbiji rezultat nasleđivanja i prenošenja vlasti od njegovog doba, onda se ne treba čuditi što sada u Srbiji imamo ljude na rukovodećim mestima, koji zastupaju iste stavove kao Kapičić.

Iz intervjua sa Jugoslavom Ćosićem[23], jasno se vidi da Kapičić sebe uopšte ne poistovećuje sa Srbijom ili srpskim narodom, dok ponosno tvrdi za sebe da je „zelenaš“ i da radi za interese Crne Gore. Ovo ne bi bilo čudno da isti takođe i dalje živi u Srbiji i Beogradu, od koje dobija penziju. Takođe tu istu Srbiju napada za mešanje u crnogorske poslove, dok on smatra za samorazumljivo da kao samoosvedočeni tuđin se meša u unutrašnje stvari Srbije, kroz politički aktivizam. Doduše, njemu se mnogo toga može zameriti, ali se mora poštovati njegova otvorenost, koja je jako retka kod njegovih istomišljenika.

„Srbija je imala kralja i dinastiju, Srbija je imala armiju, Srbija je imala Crkvu, Srbija je imala sve ono što Jugoslavija cela nije imala zajednički. Sve je bilo u rukama Srbije. I to su Srbi držali kao u nekom velikom zanosu, u nekoj poziciji...vladajućoj. Pa su lepo uzeli pa su okupirali Crnu Goru, prisvojili je i od nje napravili provinciju.“[24] To je izjava Jove Kapičića, osobe zadužene za unutrašnju bezbednost SFRJ, pa samim tim i Srbije koja je u istoj bila sadržana. Iz ovog možemo videti ogromnu količinu zavisti prema Srbiji od strane vladajućih elita u SFRJ, kao i onoga što se krilo iza parole „bratstvo-jedinstvo“.

Treba videti da jedan bivši partizan i komunista, otvoreno tvrdi za sebe da je „zelenaš“. Pošto se zna da je otac Jove Kapičića bio crnogorski „zelenaš“, tj. sledbenik prognane dinastije Petrović, onda se vidi da Jovo smatra da se monarhistička lojalnost prenosi sa kolena na koleno, tj. po porodično-klanovskom principu, prisutnom u Crnoj Gori. Još je zanimljivije kako pripadnik bivše KPJ sebe smatra „zelenašom“, kada su isti bili (kako je već rečeno) sledbenici prognane dinastije? Kako to da navodni komunista bude sledbenik određene dinastije? Sam Jovo takođe je tvrdio da crnogorci nisu Srbi, već „nasleđe rimske imperije“, što ukazuje na prisutnu megalomaniju i narcisizam.

Pošto je sam crnogorski kralj Nikola smatrao sebe i svoj narod Srbima, ispada da Kapičićevi stavovi izlaze iz okvira odanosti crnogorskoj dinastiji i obnovi crnogorske državnosti, već se poklapaju sa stavovima Sekule Drljevića, saradnika NDH i fašističkog kolaboratora. Upravo ideja da Crnogorci nisu Srbi je produkt tzv. „crnogorskih ustaša“, poput Drljevića i Štedimlije i nije postajala u vremenu postojanja crnogorske kraljevine i dinastije. Stoga, po stavovima Kapičić je, suštinski gledano, blizak crnogorskim ustašama i rasistima, povezanih sa NDH, ali takođe po stavovima prema Srbiji, prvoj Jugoslaviji i srpskoj državi, skoro identičan sa hrvatskim ustašama.

Ukoliko uzmemo u obzir već spomenutu činjenicu, da je velik broj pripadnika NDH formacija prešao u partizane, od kojih su neki bili poznati „narodni heroji“, poput Velimira Škorpika, Rudija Čajeveca i Franje Kluza, ne treba se čuditi stavovima nekih bivših pripadnika KPJ. Šovinistička netrpeljivost prema Srbiji i srpskim tradicijama, skoro identična sa ustašama, kombinovana sa odanosti KPJ i Titu, predstavlja zanimljiv fenomen, koji je doveo do stvaranja tzv. „crvenih ustaša“. To je lepo moglo da fukcioniše u sistemu, gde je komunistička ideologija bila samo izgovor za manipulacije i pragmatizam, a ne odraz iskrenih komunističkih uverenja.

Kadrovi, poput Kapičića, su uveli oblik vladavine u Srbiji, koji je već bio zastupljen u Crnoj Gori, a to je vladavina po plemenskoj liniji. Eliminacijom kadrova iz Srbije i Crne Gore, naklonjenih SSSR-u i Rusiji, u Beogradu i Srbiji dominaciju preuzimaju prilagodljivi zelenaško-ustašoidno-komunistički elementi iz Crne Gore, koji su zaveli tribalni sistem nasleđivanja moći i uticaja, pod maskom komunističkog sistema. Zaista je zanimljivo videti, kako su potomci komunističkih kadrova, koji su preuzeli vlast u Srbiji, posle 1948. god, veoma visoko situirani u sadašnjoj finansijsko-kulturno-medijsko-političkoj hijerahiji u Srbiji. Ukoliko vidimo npr. porodicu Jove Kapičića, svako od njegovih potomaka je bio (i još uvek je) izuzetno uspešan i finansijski situiran. Ako to uporedimo sa SSSR-om, gde su potomci poznatih ličnosti, poput Georgi Žukova, vodili prilično skroman, apolitičan i anoniman život, onda možemo videti na kakvim nepotističkim i tribalnim osnovama je funkcionisao komunistički sistem u Srbiji.

Taj tribalni vladajući sistem, koga su de fakto u Srbiji uveli crnogorski komunistički kadrovi, zadojeni ustaškom doktrinom rasne i kulturne superiornosti u odnosu na „srbijance“, ne samo da nije oslabio posle raspada SFRJ, već se u potpunosti zacementirao u Srbiji, stvarajući poredak, koji je de fakto kombinacija elemenata feudalizma, nepotizma i sicilijanske „koza nostre“. Upravo su ti kadrovi bili avangarda stvaranja sadašnjeg sistema u Srbiji, zasnovanog na zemljačko-rođačkim osnovama. Svakako, da u sadašnje vreme ti elementi iz Crne Gore nisu jedini u sadašnjem klanovsko-nepotističkom sistemu, ali su upravo oni ti koji su uveli taj oblik fragmentacije unutar poretka u Srbiji. Tribalistička fragmentacija društva je zahvatila sve slojeve, od politike, preko ekonomije, do kulture.

Činjenica da ogroman deo vladajućih kadrova u Srbiji nije uopšte iz Srbije, kao i da prema Srbiji i Srbima uopšte, gaje skoro rasističku netrpeljivost, kao i da su veoma poslušni zapadnim interesima, ukazuje na ideološko-politički razvoj prikazan ovde. Naime, takvi ljudi i njihovi potomci smatraju Srbiju za svoj zasluženi plen, a ne za zemlju sa kojom se poistovećuju.

Svakako da ne treba sve ljude iz Crne Gore posmatrati kroz prizmu Kapičića i ljudi sličnih njemu, jer da budemo pošteni, od njegove ruke su upravo najviše nastradali drugi Crnogorci, upravo oni koji su držali do nekog principa. Ideološka politika KPJ u odnosu prema Srbiji i srpskom nacionalnom faktoru, naročito posle rezolucije Informbiroa, ukazuje na proces namerne negativne selekcije u svrhu sprečavanja i kočenja dominacije srpskog faktora u SFRJ.

Zaključak

Kako je moguće da toliki broj ljudi na rukovodećim pozicijama u Srbiji bude toliko strastveno protiv interesa zemlje u kojoj žive? Zar nije neobično da ti elementi daju veću podršku svojim odcepljenim zavičajima, nego zemlji u kojoj žive? Ovde treba sumirati nekoliko faktora:

- KPJ je formirana u opoziciji prema prvoj Jugoslaviji kao „velikosrpskoj tvorevini“[25], ali takođe prema srpskim državnim i monarhističkim tradicijama.

- Tokom 2. svetskog rata, najveći broj Srba unutar sadašnje Srbije je bio naklonjen monarhiji i JVuO, što potvrđuje i sam Kapičić u svom intervjuu Jugoslavu Ćosiću.

- Velik broj komunista iz Beograda i Srbije je bio likvidiran od strane Nedićevog režima.

- Srbi su bili najveći narod u Jugoslaviji, a KPJ je počivala na ideji uravnilovke među narodima Jugoslavije, tako da nijedan narod nema dominaciju.

- Posle pobede partizana, stanovništvo unutar Srbije (naročito Šumadije) je doživljavano kao kulačko i kontrarevolucionarno (zbog druge stavke).

- Većinu uticajnog komunističkog kadra u Srbiji, posle rata, su zbog napomenutih razloga činili Srbi izvan Srbije (uključujući Crnogorce).

- Velik broj pripadnika NDH formacija (naročito domobrani) se izvuklo kazne posle rata, zbog ideje „bratstva i jedinstva“ i postali sastavni deo nove države.

- U vreme rezolucije Informbiroa, ubedljivu većinu simpatizera SSSR-a su činili Srbi (uključujući Crnogorce).

-  Na Golom otoku, Srbi su činili 44% od svih zarobljenika, Crnogoraca je bilo 21, 5%, Hrvata 16%, Makedonaca 5%, dok su ostatak činili preostali narodi i narodnosti tadašnje SFRJ[26]. Ukoliko Crnogorce vodimo kao Srbe, onda ispada da su Srbi činili 65.5% tadašnjih zarobljenika.

- Gore navedena činjenica, rusofilija, kao i ostale činjenice su činile Srbe veoma nepouzdanim novom režimu, koji daje prioritet suzbijanju i razbijanju srpskog faktora, radi stvaranja multinacionalne uravnilovke.

- Jedan od tih procesa je i stvaranje crnogorske nacionalnosti, kao različite od srpske  i dovođenje u Srbiju proverenih kadrova (crnogorskih zelenaša-pseudokomunista i antisovjeta), revanšistički nastrojenih prema Srbima i Srbiji kao republici unutar SFRJ. Sa tim je bila u vezi i povećana titoistička idoktrinacija unutar Beograda i Srbije.

- Čistka unutar komunističkog sistema svih onih komunističkih kadrova, koji su radili u interesu Srbije i Srba unutar SFRJ, završno sa slučajem Ranković.

- Saradnja elita SFRJ i SAD, koja je uključivala saradnju obaveštajnih službi.

- Gledanje kroz prste izlivima hrvatskog i albanskog nacionalizma i separatizma (1969, 1972, 1981), kao i legalizacija tih nacionalizama kroz ustav iz 1974, čime je postavljen temelj razbijanja SFRJ i budućeg građanskog rata.

- Jugoslaviju su konačno razbili rukovodeći članovi SKJ, koji su plod Titoističkog poretka i selekcije.

- Opstanak antisrpskih elita u Srbiji tokom Miloševićevog perioda, kao i njihovo ponovo preuzimanje dominacije posle njegovog pada. Njihova saradnja sa istim onim stranim faktorima, kojima su služili tokom SFRJ.

- Država Srbija nije rezultat želje srpskih elita za samostalnom i suverenom državom, već je krajnji rezultat raspada SFRJ. Stoga sadašnja državu treba gledati kao otpadak i kontinuitet SFRJ, ne kao naslednika srpskih državnih tradicija. Sudbina i politika takve države je nastavak sudbine i politike bivše Jugoslavije.

Jovo Kapičić, na simboličan način predstavlja u jednoj ličnosti ceo ovaj proces, kao i objašnjenje beskonačne krize u kojoj se ovo društvo nalazi. Da bi jedno društvo moglo da napreduje, ono mora da ima elite kojima je stalo do napretka tog društva. Kada imate osvedočene i otuđene mrzitelje tog istog društva, kao vladajući sloj, jasno je da takvo društvo nema budućnost. Te elite nad Srbijom vrše krvnu osvetu (stvarnu ili simboličnu), zbog stvarnih ili umišljenih nepravdi, koje je Srbija navodno učinila nad njihovim zavičajima.

Iako Kapičić, često posle svojih tirada na račun Srbije i Srba, voli da kaže kako on u stvari izuzetno voli i poštuje Srbiju i Srbe, to zvuči skoro poput izjava američkih zvaničnika da „nemaju ništa protiv Iračana ili Srba“, u trenutku kada su razarali i ubijali te iste narode. Čovek koji optužuje srpski nacionalizam za razbijanje Jugoslavije, svesno prećutkujući MASPOK, periodične pobune Albanaca na Kosovu, atentate na jugoslovenske ambasadore i terorističke napade od strane hrvatske emigracije, ustav iz 1974, može da bude samo neko ko bezočno laže, pomračen mržnjom i „zelenaškom“ ljubomorom. Najsmešnije je što čovek koji je činio rukovodeći kadar u SFRJ, sada za promašaje tog istog kadra optužuje ljude koje su imali manju moć od njega. Sa takvim  „prijateljima“ i elitama unutar Srbije, Srbima zaista nije potreban neprijatelj.

[26] http://www.goli-otok.hr/index.php?task=informbureau&act=ik