Слатка глава шећера и лепљиви прсти српских извршитеља

Србија се показала као обећано тло за разне мутљавине и опите. Зато је могуће да се управо овде, у земљи сиромаштва које захвата најшире слојеве, са успехом примењује закон којим се грађани воде у суноврат и просјачки штап. Сличан, зеленашки закон у Хрватској никада није заживео, укинут је 2013. године. Код нас се најављеним изменама допуњују овлашћења извршитеља.

Србија је друштво контрадикторности и егзотике, бедних примања, јефтине радне снаге, са скупим извшитељима и луксузним поступком принуде. Тако наплату дуговања физичким лицима, рецимо, по основу правоснажне судске пресуде, што је некада радио суд доношењем и спровођењем решења о једном трошку, грађани од 2012. године плаћају дупло, суду и извршиоцу.

У принудној наплати по основу судске пресуде, административном забраном на примања, дужнику се тарифирају трошкови предлога за извршења и таксе суду, као и трошкови предлога за спровођење извршења, припрему и вођење предмета, прибављање изјаве о имовинском стању, доставе поште, награде извршитељу. Не чуди што у великом броју случајева ове накнаде досежу и главницу дуга.

Такав закључак, кога је што законодавац, што извршитељ, окитио бројним ставкама, ових дана је стигао на адресу осамдесетогодишњег пензионера Душана Л. из Крагујевца. На име главнице од 40.500 динара по основу правоснажне судске пресуде Душан Л. је обавезан да плати још 36.700 динара. Процедура спровођења извршења у овом случају је једноставна, стављањем административне забране на пензију преко ПИО фонда. Али и поред тога што су подаци, висина пензије, адреса и ЈМБГ овог дужника били доступни извршиоцу из судске пресуде, на основу које спроводи извршење, крагујевачки извршитељ је тарифирао прибављање имовинских података износом од 2.160,00 динара. Док је доставу Закључка о извршењу обрачунао са 3.240 динара.

У бахатој отимачини под заштитом државе недоумица је само где се у једном поступку принудне напалате завршава пљачка по слову закона, а где наступа самовоља извршитеља?!

У Комори извршитеља, где се не осећају обавезним да одговарају на новинарска питања, нису хтели да нам разреше непознаницу зашто је достава наведеног закључка множена са бројем три, и који је то доказ о имовинском стању овог пензионера прибављала канцеларија извршитеља?

Накнаде којима се ставља шапа на примања грађана понекад вишеструко премашују главницу, па се због дуга од неколико хиљада у рутинској пљачки приватних извршитеља грађанима узима десетине хиљада динара.

Тако је Петру В. из Београда због неплаћене казне за паркирање од 6.500 динара стигао Закључак са износом од 21.270 динара. До тог износа извршитељи су дошли пошто су му на главни дуг додали камату, затим таксу МУП, доставу закључка, таксу ПИО фонда, састављање поднеска, достављање писмена, надзор над извршењем и - награду извршитељу.

За три године колико је на снази овај закон на удару извршитеља нашло се више стотина хиљада грађана. Али злоупотреба овлашћења до сада је јавно обзнањена само у случају извесног Ивана Стевића, извршитеља из Београда, који је, како је саопштено, антидатирао предмете приватног комуналног предузећа. Овај случај у домаћој штампи испраћен је под сатиричним насловом “И то се дешава” .

Узгред, Стевић се терети да је приватном паркинг предузећу, на основу предмета које је антидатирао, узео аванс од 45.000 евра, поводом чега је уследило умирујуће, посве убедљиво саопштење Коморе “да са Министарством правде континуирано прате рад извршитеља и реагују на сваки приговор дужника”.

Нови Закон о извршењу и обезбеђењу, судећи по најавама, претрпеће извесну козметику. Против решења у првом степену, грађани ће моћи да уложе жалбу, што ће, по изјави надлежних, “пружити бољу правну заштиту дужника”. О жалби ће одлучивати непосредно виши суд, али неће одлагати извршење.

Нови закон предвиђа и нова овлашћења извршитељима, који ће убудуће моћи не само да спроводе већ и да доносе решења о извршењу, што сада ради суд када су у питању потраживања физичких лица, а биће искључиво надлежни и за спровођење извршења где је поверилац држава.

У случајевима када није могуће спровести административну забрану, јер грађанин нема примања, процедура остаје иста: попис и пленидба покретних ствари, продаја некретнине као крајња мера по кратком поступку и будзашто, што прогресивно и вишеструко увећава трошкове извршења и плен извршиоца.

У прошлости нашег народа постојао је сличан систем наплате. Али чак ни тада лихвари нису имали почасно место у друштву, већ су кроз литературу описивани као највећа пошаст и ругло. Злоћудна српска влада вратила их је у реалност на велика врата, уверена да нема пута у Европу без главе шећера.

Хрватска иначе, коју су преговори и чланство ЕУ обавезивали на увођење приватних извршилаца од 2012. године, одустала је од те намере. Дилему тада да ли да примењује тек усвојен закон и крши права грађана или да разреши именоване извршиоце, Хрватска је разрешила укидањем спорног закона. Извршитељи, пошто су морали да прођу обуку, изнајме простор, опрему и слично, запретили су вишемилионским тужбама. Уставни суд Хрватске 2013. године донео је прве одлуке по уставним жалбама приватних извршилаца, констатовао повреду права и сваком накнаду штете од 18.000 куна.

Владу Хрватске ове цифре нису поколебале. Тако су превагу над пљачкашким законом, макар он стигао из ЕУ, добила људска и социјална права грађана.

Са Србијом је други случај. У зеленашким прописима, ваљда на препоруку и управо по мери ЕУ, уграђени су страначка каса и прсти.

Бахата српска влада ниједним гестом до сада није показала да је дотиче судбина грађана. Овако нешто није уобичајно, али је разумљиво. Јер власт која својој земљи на име националног просперитета непрекидно наноси штету и национално понижење у свету - не перципира ни интересе грађана у земљи.